Pozdrav iz Aušvica: Knjiga o razglednicama sa najgoreg odmora na svetu

FYI.

This story is over 5 years old.

Holokaust

Pozdrav iz Aušvica: Knjiga o razglednicama sa najgoreg odmora na svetu

Koliko vremena mora da prođe da bi se koncentracioni logor pretvorio u turističku atrakciju, pitao sam se dok sam čitao „Pozdrave iz Aušvica" Pavela Šipulskog, poljskog umetnika i kolekcionara koji je sakupio razglednice koje su slali posetioci ovog...
3.3.16

„Pozdrav iz Aušvica", foto: K Krajevski, fotografije: Institut vizualnih umetnosti u Krakovu.

Danas kad je moguće svakog pozvati ili poslati mu mejl, bilo kad i bilo gde, meni nekako dirljivo deluje slanje prazničkih čestitki – kupovanje razglednice, pisanje poruke nekoj dragoj osobi.

Ne tako davno, ovo interesovanje je kod mene dostiglo vrhunac. Čuo sam za razglednice iz Aušvica 1946, poslate godinu dana posle oslobođenja jevrejskih logoraša. Već sam bio u ovom nekadašnjem nacističkom logoru, ali nigde nisam video kiosk na kom se one kupuju. Čak i da sam našao gde da ih kupim, šta bih napisao sa mesta genocida? „Ja sam relativno dobro, nadam se da ste i vi?" Kako poslati poruku iz kompleksa bukvalno sagrađenog da bi se jedna generacija izbrisala? Mada dobro, ipak nije razglednica nešto najgore što se može poslati iz koncentracionog logora.

Reklame

Koliko vremena mora da prođe da bi se koncentracioni logor pretvorio u turističku atrakciju, pitao sam se dok sam čitao „Pozdrave iz Aušvica" Pavela Šipulskog. Ovaj poljski umetnik i kolekcionar je sakupio razglednice koje su slali posetioci ovog užasnog mesta. Poruke variraju od suvih izveštaja o vremenu do politički nekorektnih šala. Na primer, uz jednu sliku gubilišta ide tekst „primi puno toplih pozdrava iz Aušvica."

Popričao sam sa Šipulskim o prirodi ljudi koji se suočavaju sa smrću i traumom, kao i o njegovom fascinantnom delu.

VICE: Kako si sakupio razglednice, koliko je to potrajalo?

Pavel Šipulski: Projekat sam započeo pre osam godina. Kad sam čuo da te razglednice postoje, počeo sam da ih tražim po antikvarnicama i buvljim pijacama. Ubrzo se ispostavilo da je taj pristup izuzetno spor i verovatno neće doneti rezultat. Na kraju sam ih sve kupio na onlajn aukcijama. Svake druge nedelje kucao bih „Oświęcim" (Aušvic) u polje za pretragu na sekciji o razglednicama, i kupio samo one koje su prošle pun krug, dakle imale su tekst, poštansku marku, neko ih je stvarno poslao. Zanimale su me poruke na njima, tu je ležala priča.

Kako si se odlučio koje da objaviš? Koje si kriterijume primenio u selekciji?

Pre svega sam želeo da pokažem koliko je moja zbirka raznovrsna, da se vidi šta sam sve uspeo da iskopam. Pošto sam sastavio arhivu, morao sam nekako da ih razvrstam. Redosled razglednica u knjizi je sam po sebi jedna priča koja čitaoca vodi sa strane na stranu, kao da „šetaju" kroz logor. Od kapija, do baraka i bodljikave žice, do gasnih komora i krematorijuma. Istim putem se ide i kroz Birkenau.

Reklame

Jesu li razglednice iz svih krajeva Poljske?

Tako je, ali zanimljivo je da su i poslate sa raznih strana. Neke su ljudi kupili u gradu Aušvicu, neke druge u udaljenim muzejskim ograncima. Znači, nisu se prodavale samo u logoru. Kad sam bio mali, sećam se da su me vodili u neki muzej na otvorenom gde su se prodavale razglednice – sa prizorom zalaska sunca viđenim kroz bodljikavu žicu –iz logora u Štuthofu.

Fotografija: K Krajevski

Jesi li kontaktirao pošiljaoce ovih logorskih razglednica?

Nisam i neću. Projekat se ne bavi konkretnim pojedincima ni njihovim adresama, tema smo svi mi zajedno, ljudi u svetu posle holokausta. Odmah na početku projekta sam pokrio imena i adrese, ne zato što je protivzakonito narušiti njihovu privatnost već zato što mi nije bio cilj da upirem prstom i pravim se moralno nadmoćnim.

Zar ne misliš da samo postojanje razglednica vređa preživele i njihove porodice, kao i porodice žrtava?

To me je upravo i pogodilo, koliko je neopisivo nedoličan čin slanja razglednica. Nisam mogao to da razumem. Ne samo kako ih neko šalje, nego kako ih neko osmisli, proizvede? To me je uvuklo u projekat, ali danas imam kompleksniji pogled na celu stvar. Sa vremenom sam otkrio još pitanja.

Kažu da najstarija razglednica iz Aušvica potiče iz 1943., kada je logor još bio aktivan a ljudi masovno ubijani. O čemu se tu radi?

Vilhelm Brase, Poljak austrijskog porekla, je napravio tu prvu. Njega su u Aušvic poslali kad je odbio da pristupi Vermahtu. Imao je sreće jer im je trebao fotograf, što je on bio po zanimanju. Smestili su ga u takozvani „muzej", deo komandne jedinice gde je logorašima bilo naređeno da fotografišu, kopiraju slike, falsifikuju novac – da obavljaju razne poslove za koje je bio neophodan umetnički dar.

Brase je snimio ogroman broj fotografija u logoru – uključujući one po kojima danas najšira javnost prepoznaje Aušvic. Takođe je dokumentovao neke od medicinskih eksperimenata. Pošto je morao da nadgleda sve te užase, odlučio je da snimi i nešto sasvim drugačije: cvet u vazi ili čaši. Ubrao je cvet sa jednog od gubilišta, gde ga je ranije posadio njegov prijatelj Evgenijuš Dembek, iz istog umetničkog odeljenja. Slika tog cveta, jedan prizor lepote unutar užasa, pomogla im je da ostanu pri sebi.

Jedan od Nemaca nadzornika primetio je Braseovu sliku, iskopirao je i počeo da je prodaje u kantini. Pokazala se toliko popularnom da je Brase morao da snimi i verziju u boji, koju su prodali na po stotine primeraka. Dakle, prva razglednica iz Aušvica je prikazivala jedan cvet u vazi. Nažalost, nijedan primerak nije bio sačuvan, danas je ostala samo priča i opis.

Znam da je 1943. godine logorašima bilo naređeno da se jave porodicama, reci nam nešto o tome?

U pitanju je bila propaganda sa idejom da pokaže svetu da je u Aušvicu sve kako treba, da ljudi žive u pristojnim uslovima. Moram da istaknem da su ovo bile takozvane „otkrivene" razglednice, prazne površine pozadi, sa mnogo mesta za pisanje. Njih su cenzurisali pre slanja, a primaoci obično nisu verovali u poruku koja bi im stigla.

Reklame

Kako objašnjavaš fenomen komercijalizacije smrti?

Postavlja se pitanje, da li je moglo drugačije? Mi, ljudi rođeni posle genocida, i dalje ne znamo kako bismo ga prigodno obeležili. Aušvic je posle rata ubrzo postao muzej zahvaljujući trudu preživelih, ali ostali logoru kao štosu Belžec ili Čelmno godinama potom nisu bili komemorira i na sličan način. Imamo i primer Umšlagplaca u Varšavi, sa kog su ljudi slani u logore na pogubljenja; danas tu nalaze luksuzni stanovi, godinama je radila i benzinska pumpa. Tako da izgleda možemo ili da činimo besmislene gestove ili da ne činimo ama baš ništa. Ne znam šta je tu gore.

Fotografija: K Krajevski

Najstarija razglednica u knjizi je poslata 1946., pre nego što je Aušvic pretvoren u muzej. Kad prelistaš poruke u kolekciji, teško je reći da li su ljudi imali svest o tome gde se nalaze – sve te beleške o vremenu, pokušaji humora. Da li to odražava neznanje, ili se kroz trivijalizaciju holokausta bore sa traumom?

Delom i jedno i drugo. Te su razglednice iz perioda posle rata, a danas se klinci slikaju telefonima u logoru. Neki stvarno nemaju pojma ni o čemu, ali nekima mislim da je to odbrambeni mehanizam, praviš se da nisi na traumatičnom mestu već u nekom letovalištu. Lakše je tako zažmuriti nego setiti se nezamislivih užasa. Jesi li bio nekad u Aušvicu?

Jesam, jednom u Aušvicu I i posle u Aušvicu II.

Sećaš li se svoje reakcije?

Prvo mi je bilo kao da me nešto teško pritiska. Onda se sećam tuge kad sam video svu onu odsečenu kosu, i besa kad sam video urezane poruke turista na zidu jedne barake – nešto detinjasto, u stilu „Kejti + Džoni".

Reklame

Neverovatno šta se radi. To je valjda znak da i posle takvih muka život teče dalje. Mislim da razglednice i današnji selfiji pričaju istu priču o tom mestu posvećenom smrti, gde trava opet raste. Novi ljudi dolaze u posetu, u obilazak, kao da su u odmaralištu. Kao da se ništa tu nije desilo. To se kosi sa idejom da bi trebalo da izvučemo pouku iz Aušvica.

Tačno. Američki filozof Džordž Santajana je rekao: „Oni koji zaborave istoriju, osuđeni su da je ponavljaju." Ne tako davno, grupa ljudi u Vroclavu je palila lutku koja simbolizuje Jevrejina. Slično se dešavalo kad je Poljska pristala da primi izbeglice, na društvenim mrežama su delili slike Aušvica sa natpisom „dobrodošli." Jesmo li prošli pun krug?

Poslednjih par decenija pokazuje da čovečanstvo ne može tako lako da se oslobodi nasleđa Drugog svetskog rata. Jedino sigurno „Nikad više" je da Nemci neće nikad više ubijati Jevreje u Varšavi kao 1942. Ali mnogo posle holokausta, videli smo genocid u Ruandi kao i u Srebrenici, što i nije daleko od Poljske.

Da li bi pre rekao da si umetnik ili istraživač?

Ne mislim o sebi kao o umetniku. Ako bih morao da se nekako odredim, rekao bih samo da sam autor projekta. Za mene je ova knjiga vizualni esej, intelektualna izjava.

Kako bi opisao svoj cilj kad je ovaj projekat u pitanju?

Cilj definitivno nije bila kritika, nisam želeo da ljudi prestanu da šalju ove razglednice. Kolekciju sam sastavio jer su me interesovali ljudi koji su se kretali paralelno sa traumatičnim dešavanjima. Na engleskom ima ona reč „bystander", slučajni prolaznik. Mene zanima šta i kako ljudi rade kad se suoče sa užasom. Svi smo ovde u neku ruku slučajni prolaznici, živimo sa svešću da se holokaust odvijao baš tu u Poljskoj. Dok se druge ružne stvari dešavaju, naš je izbor da li ćemo pored njih da „slučajno prođemo". Znamo da nema pravog odgovora kad je čovek licem u lice sa strahom, to sam i sam iskusio…

Reklame

Kako to misliš?

Bio sam u Parizu tokom nedavnih terorističkih napada, večerao u stanu mojih švajcarskih izdavača nekih 300 metara od jednog od žarišta događanja. Znao sam da se tu u blizini dešava nešto strašno, ali sam ipak sedeo udobno za stolom, uz kafu i kolače. U takvim trenucima čovek shvati da nema pojma šta da radi i kako da se postavi, kako da bude fer prema žrtvama.

Kolekciju završavaš jednom razglednicom bez adrese koja nikad nije bila poslana. Ja sam ostao bez reči kad sam video šta prikazuje, gomilu leševa koji čekaju spaljivanje. Možeš li da nam objasniš o čemu se tu radi?

Taj prizor holokausta je jedan od najupečatljivijih. Neki kažu da je u pitanju fotografija unutrašnjosti gasne komore. Slikali su je pripadnici Sonderkommando jedinice, logoraši zaduženi za spaljivanje tela drugih logoraša. To je jedna od četiri slike koje su potajno napravili.

Sećam se kad sam čuo za nju, već sam par godina skupljao razglednice iz Aušvica ali ipak me je šokirala. Umnožena je u 32,000 primeraka, ali nisam naišao ni na jedan koji je neko nekom poslao. Želim da verujem da se prosto ne može baš svaka slika poslati. Sa druge strane, znam da su u Americi ljudi imali običaj da šalju jedni drugima slike sa linčovanja, tako da – možda sam previše naivan.

Fotografija: K Krajevski

Da li se u Aušvicu još uvek prodaju razglednice?

Naravno. Danas da odeš, bez problema bi ih našao. Ne znam tačno kako se kreću cene, ali jeftine su kao i svaka druga turistička atrakcija.

Hvala na izdvojenom vremenu, Pavel.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu