Živim u strahu da ću zaspati

Sve je počelo u osnovnoj školi. Odjednom, postalo je potpuno uobičajeno da ostanem budan, ali paralisan u krevetu. Uhvaćen između sna i jave, izgledalo je kao da mi je mozak aktivan, ali istovremeno nisam mogao da pričam, ni da se pomeram. Jedini zvuk koji sam mogao da proizvedem bilo je jadno cviljenje. Tada nisam znao šta je u pitanju, ali trebalo je da provedem život sa boljkom z vanom paraliza sna/spavanja.

Paraliza sna je usko povezana sa različitim tipovima narkolepsije, ali realno može svakome da se dogodi. Karakteriše je paraliza određenih udova u trenucima kada osoba pada u san i kada se iz njega budi. Paraliza sna može da uključuje i halucinacije – najčešće osećaj da je još neko u sobi sa vama – ali to nije uvek slučaj. Prema sajtu Webmd.com, četvoro od deset ljudi tokom života doživi paralizu sna, iako se ona retko vraća. Uočene su tri faze: pritisak u grudima, osećaj lebdenja u međuprostorui prisustva stranca u prostoriji.

Nikada nisam pričao sa svojim roditeljima o ovom problemu, ali mislim da je dosta uticao na moju ličnost. Kao klinac, zaspao bih u majčinoj sobi i ona bi me čula kako uzdišem/stenjem u snu. Pozvala bi me i ja bih se odmah probudio. To me je uveravalo da sam imao neku vrstu štita/zaštite . Kako su godine prolazile, počeo sam striktno da odbijam da spavam sam u sobi. Bio mi je potreban neko ko će biti uz mene.

To mi se uvek dešavalo kada zaspim. Osećam se paralizovano i mislim da se tamna i mutna pojava kreće oko mene. Grčki bog snova Morfej poprima neprijatan izgled. Senka lagano pluta okolo i neumoljivo mi se približava dok zatvaram oči. Obilato se znojim, ali mogu da osetim hladnoću koja nema veze sa stvarnom temperaturom.

Obično je vidim u ženskom obliku, kao "mračnu damu". Doduše nekoliko puta mi se pojavilo i u muškom obliku. Prvo čujem zvuk kada dolazi. Onda njena senka počinje postepeno da raste – prvo lagano, a zatim sve brže. Senka sedi na mojim grudima i odbija da ode dok se ne osetim potpuno ukočeno. Nekoliko minuta kasnije, eksternalizujem svoj strah i odjednom uspevam da se pomerim.

Ne mogu da izbrojim koliko puta se ovo dogodilo. Ne mogu baš da kažem da sam se odrastajući navikao na to, ali sam naučio da živim sa ovim neprijatnim osećanjem neshvaćenosti. To je kao matematička jednačina koju ne možete da rešite. Kao klinac sam mislio da se to samo meni dešava, pa nisam ni sa kim pričao o tome. Tek sam kasnije, kao tinejdžer potražio odgovore na internetu. Shvatio sam da nisam jedina osoba koja se suočava sa paralizom sna.

Već sam imao dvadeset godina kada sam naišao na rad doktora koji je patio od iste bolesti. On je navodno počeo da istražuje ovaj fenomen intervjuišući druge pacijente, ali osim stresa i traume, nikada nije našao nijedan opipljivnaučni dokaz koji bi ga odveo do konkretnih odgovora. Izgleda da do današnjeg dana problem paralize sna još uvek nije adekvatno naučno obrađen.

Kasnije sam počeo sam da istražujem. Saznao sam da je paraliza sna poznata pod različitim imenima u mnogim kulturama. U Kini je nazvana Gui ya Chuang – "Duh koji lomi krevet". U muslimanskim zemljama je poznata kao Djinns. U Kambodži, odakle je moja porodica, ljudi takođe govore o osećaju slomljenosti i prisustvu zla. Tokom Srednjeg veka, demoni u ženskom obliku poznati kao Sukubi su zavodili muškarce u snu. Ova stvorenja su navodno služila Lilit, prvoj Adamovoj ženi po Talmudu i Kabali.

Ako bih bio realan, mogu da kažem da stresni dani uzrokuju nemirne noći. Kada se osećam opušteno i sigurno, dosta manje doživljavam ove smetnje.

Vremenom sam naučio da kontrolišem svoj strah. Danas se trudim da gledam u mračnu figuru i komuniciram sa njom. Nekad čak postanem agresivan prema njoj i počnem da je vređam. Ranije mi je trebalo malo vremena da se saberem i ponovo zaspim. Sada samo sačekam da pojava nestane i momentalno zaspim.

Ali uvek ću se sećati tinejdžerskih dana kada je sve izgledalo mnogo gore. Prvo sam osetio znažan pritisak u donjem delu leđa. Spavao sam u sobi koju sam delio sa prijateljima. Još uvek mogu da vidim tu figuru, ovog puta nesumnjivo mušku. Možda će zvučati uvrnuto, ali bio sam ubeđen da će me ta stvar silovati. Urlao sam iz sve snage. Ustao sam i svi prijatelji su me zabrinuto gledali. Po izrazu njihovih lica sam shvatio da ne žele da se zajebavaju s ovim. Isprva sam pokušao da im ispričam šta se dogodilo, ali sam onda odustao – objašnjavanje svega bi predugo trajalo. Samo sam hteo da napustim to mesto.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu