Pričao sam sa ljudima koji su pronašli Boga

Nikada nisam osećao potrebu za verom. Pa opet, siguran sam da je ta potreba u samoj suštini ljudskog roda. Želja za saznanjem, želja za smislom, uzrokom. Višim ciljem. Ili bilo kakvim ciljem. Sve mi to deluje kao potpuno prirodna stvar za jedno misleće stvorenje. Sa druge strane, prema neduhovnoj strani bilo koje religije sam u ranom dobu razvio jaku odbojnost. Nisam mogao da svarim da pop koji je sa pomoćnikom dolazio da nam osvešta kuću pred slavu, uredno od keve uzme dvadeset maraka i stavi u svoju aktn tašnu. Do danas ne uspevam da opravdam to.

Ali iskrena duhovnost u toj potrazi za smislom, okrenutost ka sopstvenim dubinama sa plemenitim ciljem je koliko univerzalna u skoro svakoj religioznosti, toliko i skrajnuta prilikom pominjanja reči vera.

Želeo sam da saznam šta je to što ljude koji nisu odrastali pod pritiskom religije navede da se okrenu veri. Pronašao sam tri osobe koje su iz različitih razloga život posvetili religiji i pokušao da doprem do klice vere u njima.

Aleksandar je više od deset godina bio heroinski zavisnik, a dok sam ulazio u njegovu kancelariji u prostorijama udruženja "Izlazak", rekao mi je da se u njegovoj porodici na veru nije stavljao neki poseban akcenat. U međuvremenu je Aleksandar našao Boga, a zavisnost od opijata izgubio praktikujući protestantizam.

- Onih besnih devedesetih sam odrastao u Istočnoj Srbiji pa sam i sam pobesneo i počeo da se drogiram. Pušili smo travu, gutali tablete, eksperimentisali. Na kraju, naravno, dođe i do heroina i sve počne da se vrti u krug. I tako prođe deset godina. Kao što Partibrejkersi kažu u pesmi "Kada bih živeo hiljadu godina, ceo bi mi život stao u jedan dan". Bukvalno gaziš preko ljudi da bi došao do polutke dopa - smireno mi priča Aleksandar o periodu svog života koji nikada ne zaboravlja.

- Vera je jedina odgovorna za moj prekid. Ja to i dalje sebi pokušavam racionalno da objasnim. Ja kažem ljudima "Bog je promenio moj život", a oni mi pričaju da je ta snaga uvek bila u meni. Ali kako bre, pa ja sam pokušavao godinama da se skinem raznim metodama, pa ništa.

Aleksandar je nakon prevazilaženja fizičke zavisnosti ostao sa osećanjem praznine i besmisla. Celo njegovo biće je vrištalo da mu se nešto promeni u životu, izlazio je iz porodičnog stana, šetao besciljno kilometrima. U jednom od mnogih pokušaja da sebi pomogne, prijavio se u hrišćanski centar za rehabilitaciju RETO.

- Sećam se da mi je taj momak još preko telefona rekao da oni tamo pevaju i slave Boga. Ja sam primio tu informaciju, ali sam je stavio negde tu, nije mi to u tom trenutku mnogo značilo. U centru sam prvi put počeo da čitam Bibliju, i tu sve kreće - objašnjava mi Alkesandar.

- Kada čovek počne da čita Bibliju, to je potpuno otkrivenje Boga. Upoznaješ Boga sve bolje, vidiš kakav je i onda u suštini vidiš kakav si ti. I tu dolazi do klika, promene. To su neke natprirodne stvari. Ne, ne kažem da se tu pojavila bela svetlost i da sam oslepeo na tri dana (kao sv. Pavle). To ne može racionalno da se objasni. Ja sam odjednom izgubio bilo kakavu želju i za drogom i za cigaretama, prestao sam da psujem, frka mi je bila, savest me je grizla da bacim i najmanji papirić. Od tih banalnih stvari sve to kreće.

Želeo sam da saznam da li je Aleksandra neko mesto u Svetom pismu posebno pogodilo na ličnom planu. Ima troje dece i tek sada kao roditelj uviđa kako je svojim problemima uticao na porodicu, pogotovo na majku.

- Ima u Lukinom Jevanđelju priča o mladiću iz Naina. Momak je umro. U povorci majka koja plače, razumeš. Isus je zaustavio povorku i rekao mu 'mladiću ustani' i ovaj ustao, uskrsnuo. I onda piše "i on ga dade majci i ovaj poče da govori". Kada se setim toga i danas me to pomera iz cipela. Šta sam ja svojoj majci napravio. Znaš na šta su se svodili naši razgovori. Ja ustanem ujutru, ona me čuje da sam se mrdnuo, hoće sve da mi da. Skuva mi kafu, donese mi u krevet. Ja zapalim pljugu, pitam se što sam se probudio. Ona krene da me pita. Ja joj odgovaram sa 'da', 'ne', 'možda'. I vidi, već kod četvrtog pitanja ja sam u fazonu 'ne smaraj'. Nije tu bilo razgovora.

Nakon prvog susreta sa verom, ona je postupno jačala i postala centar Aleksandrovog života. Kako kaže, Sveto pismo ga je naučilo da egoizam zameni ljubavlju prema Hristu. U protestantizmu, akcenat se stavlja na to da je Isus Hrist lični Gospod, lični spasitelj.

Moram da priznam da sam tokom razgovora sa Aleksandrom pokušavao da 'ulovim' trenutak kada će mi njegova vera postati sumnjiva, ali sam vrlo brzo shvatio da sam na pogrešnom mestu. Iz ovog čoveka zrači iskrenost, a što je još važnije, ljubav prema onome o čemu smo pričali i to na veoma spontan i neposredan način.

- Ja verujem u Isusa kao Gospoda i kao spasitelja. Ja sam sada spasen, imam 'tiket' za nebo, hahaha. Sad, ko veruje, veruje, ko ne veruje, Bog ne prisiljava nikoga na to. Odnos sa Bogom ne može da bude nametnut, moraš sam da doneseš tu odluku. Ja, recimo, nisam krstio decu - priča Aleksandar dok mi na kompjuteru pušta pesme koje na sastancima "Izlaska" pevaju članovi udruženja.

Na kraju razgovora, Aleksandar me je pitao da li bi mi smetalo da se pomoli za mene. Zažmurio sam i slušao njegovu molitvu u kojoj je, skoro kao u dijalogu, u svakoj rečenici lično oslovljavao Gospoda.

Iako u našoj zemlji postoji veliki broj budista sa dužim stažom, verovatno je najpoznatiji Gile, frontmen benda Električni orgazam koji je trenutno i podpredsednik srpskog budističkog društva "Srednji put". Kada sam ga nazvao, Gile je bio u Engleskoj u poseti budističkom manastiru u Londonu na, kako je rekao, "povlačenju (retreatu) u sopstvenoj režiji".

Brže-bolje smo prešli na razgovor preko interneta, a kada sam mu objasnio o čemu mi je plan da pišem, pristao je kada je saznao da mi se baka zvala Nirvana. Krenuli smo od početka.

- Tačno znam kada je krenuo moj put u budizam. To je bilo 21. juna 2012. između 10 i 12 ujutru. Kretao sam na put i sa police sam hteo da uzmem knjigu Skota Peka "Put kojim se ređe ide" ali sam slučajno uzeo knjigu koja ima riknu slične boje. To je bila "Umetnost negovanja harmonije i ravnoteže duha", a činili su je izvorni Budini tekstovi - objašnjava mi Gile.

- Ja sam godinama filozofski pokušavao, religoznim doktrinama da proniknem do nekog odgovora šta se dešava u egzistenciji. Manje-više svi ovi drugi odgovori su mi bili ili neke bajke u koje nisam mogao da se ufuram. Ili su mi bili prepuni nekakvih mističnih objašnjenja, neracionalni i sve to meni nije bilo blisko. Prvi put kada sam pročitao početak i osnovu budinog objašnjenja egzistencije, recimo četiri plemenite istine, tri karakteristike realnosti, prolaznosti patnje, nepostojanju sopstva i ega, sve mi je bilo realno. To je bio početak.

Iako priznaje da pre 2012. nije imao pojma ni osnovne stvari o Budizmu, Gile je shvatio da, iako mu je budistička teorija super, pored teoretskog dela mora da se posveti i praksi. Kako mi je objasnio, meditacija nije jedina praksa, ali je početak. Kao i u muzici, kada neko želi da svira, mora prvo da vežba, a tek onda može da izađe na scenu pred ljude. Tako je i meditacija umni trening, kaže on.

- Postoji taj praktični deo koji se bavi treningom, razvitkom i pročišćenjem sopstvenog uma. Nakon njega si zapravo u stanju da vidiš rezultate procesa ako ispravno vežbaš. Tada sam otkrio da postoji udruženje "Srednji put" i tu sam našao knjige o meditaciji za početnike.  Tako sam krenuo sa prvim koracima, onda sam se priključio grupnim meditacijama i tako je tekao taj proces. Posle godinu dana sam počeo da odlazim na povlačenja iz civilizacije tokom kojih sa monahom vežbaš meditaciju. Do sada sam nekoliko puta bio na Tajlandu, Vijetnamu, Burmi.

S obzirom na prilično pogrešnu reputaciju budizma kao nečeg zabavnog i lakog, želeo sam iz prve ruke da saznam kako ova neteistička religija izgleda u praksi.

- Prošle godine sam bio na meditativnom povlačenju (retreatu) u Burmi dve nedelje. Tamo postoje mnoga pravila koja nekome ko ne zna deluju prilično stroga, ali su tu da ti pomognu da ispravno vežbaš. Ona te usmeravaju da sam posmatraš kako tvoj um funkcioniše, okreneš ga prema unutra, prema duhovnom biću koje su u budizmu zove um. Mi smo u svakodnevici često isključivo okrenuti ka spolja, ne gledamo ka unutra i to je problem.

Kako mi Gile objašnjava, tokom povlačenja na Burmi je boravio u kućici (huti) koja je asketski opremljena, nema tv-a, muzike, interneta, bilo kakvog izvora zabave. Sve je zamišljeno sa ciljem okretanja samome sebi. Svakog dana se ustaje u pet ujutru, doručak je u sedam, ručak oko jedanaest i to je sva hrana koja se konzumira tokom dana.

- Tehnika je manje više jednostavna u svakoj meditaciji. Pokušavaš da održavaš um na jednom mestu, primarnom objektu meditacije. Kada sediš, taj objekat je dah tokom procesa disanja. Zatvoriš oči, držiš kičmu pravo i pokušavaš u nozdrvama da odabereš tačku gde osetiš strujanje vazduha i držiš um na tome da ne luta preterano. Može svako da pokuša, ali će se iznenaditi koliko je teško ne skrenuti pažnju. Dok hodaš, pažnja je na koracima, tj. stopalima koja lagano dižeš. Guraš stopalo napred, spuštaš na podlogu. Jako sporo hodaš jedno deset metara i onda se okreneš. Ja sam radio po 45 minuta sedenje, 45 minuta hodanje.

Iako ovaj režim svakako deluje ekstremno, Gile mi kaže da, s obzirom da se tokom dana ne troši previše energije, nije ni potrebno previše hrane. A kada god zaključiš da ne možeš da izdržiš, niko te ne zadržava da odeš.

- Cela ideja je da ne dozvoliš umu da previše luta. Buda je rekao da svi imamo "monkey mind" – on kontinuirano skače sa jedne na drugu misao i to je kao da imaš majmuna u glavi koji se nikada ne gasi. Ta vrsta funkcionisanja vrlo često vodi do frustracija i često mislimo o glupostima. Neka obična briga je klasičan primer, recimo, šta bi sve moglo da krene po zlu. Možeš da prebaciš pažnju na udah-izdah dok hodaš da znaš da hodaš, ili dok pereš sudove da baš to radiš, a ne da misliš o onome šta ćeš kasnije raditi. Um stalno luta između prošlosti i budućnosti pa se zato kaže da se Buda probudio iz iluzije, to je neka vrsta sna. Mi provodimo vreme u sanjarenju o prošlosti i budućnosti, a sadašnjost je jedina realnost - objašnjava mi Gile.

Istupiti u javnost u ime psihijatrijskih pacijenata nije nikako lako, ali je Dragan upravo to uradio pre nekoliko godina. On je kao osnivač i prvi predsednik udruženja korisnika psihijatrijskih usluga "Duša" više puta govorio o svom teškom putu. Kao psihijatrijski pacijent lečen je od 18. godine, deceniju i po je proveo kao pacijent u bolnici u Palmotićevoj, a ostalo vreme u "Lazi Lazareviću".

Sa Draganom sam se našao u restoranu na periferiji Beograda. Uključio sam diktafon, smestio se preko puta Draganovih prodornih tamnih očiju i pustio ga da priča o počecima njegovog verskog života.

- Sećam se jednog sna, imao sam pet godina. Ležim u grobu, živ sahranjen u sanduku i pitam se šta će biti sa mnom posle života. Od najranijeg detinjstva me je zanimao smisao života, a ovo mi je prvo sećanje vezano za ta razmišljanja - priča Dragan dok nam konobar donosi kiselu vodu i kafu.

Sa sedam godina, Dragan je počeo da se bavi karateom, a tokom sedamdesetih je zanimanje za borilačke veštine proširio interesovanjem za duhovnim učenjem Istoka.

- I onda sam nesrećnim sticajem okolnosti naišao na Transcedentalnu meditaciju. Počeo sam da je vežbam, da meditiram i tada sam se i razboleo. Ja se smatram za žrtvu sekte. Bio sam u TM-u dve i po godine i na suze moje majke sam prestao da meditiram - objašnjava mi Dragan.

Dok polako sipa vodu u čašu, ovaj mirni div od preko dva metra iskreno i ranjivo počinje priču o čoveku koji mu je promenio život. Kada je imao 20 godina, slušao je predavanje povodom stogodišnjice rođenja Dostojevskog koje je držao tadašnji jeromonah i profesor Amfilohije Radović, sada mitropolit.

- Kada sam ja čuo njegovu premudrost, video ljubav u njegovim očima, pa njegovo smirenje, enciklopedijsko obrazovanje. Ja sam se tokom tog predavanja od dva sata tako preobrazio – ja sam našao čoveka. Što je rekao Pontije Pilat – Ecce homo (Evo čoveka). Pa to je čovek, to je moj čovek. On je mene rodio duhovno. Ja do tada nisam ni čuo za Hrista. Ja sam gradio neki svoj duhovni svet koji je počeo da se ruši i odjednom je počeo da mi se rađa Hristos u srcu.

U Draganovoj duši se, kako mi objašnjava, odjednom pojavio Bog koji mu je tokom praktikovanja nedeističkog budizma predstavljen isključivo kao filozofski apsolut, ništavilo.

- Jednog dana sam otišao u Patrijaršiju i zakucao na vrata Amfilohijeve kancelarije. Bio sam dečko od 20 godina. On otvori – ćuti on, ćutim ja. Dobar dan – dobar dan. Ćuti on, ćutim ja. Ja ga pitam, 'Oče jel treba nešto drugo da se kaže sem dobar dan', ja ne znam. A on kaže pa 'pomaže Bog' - 'Bog ti pomogao'. Opet, stojim ja, stoji on, ćuti on, ćutim ja. Ja kažem 'Oče, mene moji roditelji nisu krstili' – izvoli, uđi unutra, kaže mi on.  Ja sam ušao i mi smo pričali dva i po sata. On je video da sam ja ozbiljan, spreman i zakazali smo za nedelju dana krštenje - priča mi Dragan.

Dragan je kršten 3. januara 1982. i uzeo kršteno ime Hristoslav. Tada je pronašao Boga. Ali kada je došlo vreme praktikovanja vere, pojavili su se problemi. Majka mu je izričito zabranila da posti.

- Ubrzo nakon mog preobraćenja je počeo veliki post. Sutradan je majka spremila pasulj sa suvim rebrima. Ona mi servira pasulj sa suvim mesom, uzme me za kosu, dovuče me iz sobe za sto. Ja sam jači od majke, ali se ne suprotstavljam majci. Ona me sedne i gurne mi meso u usta. A zamislite ovo, to je mistički događaj. Meso, suvo meso u pasulju, meni je zasmrdelo.

U razgovoru sa Amfilohijem, Dragan je zaključio da je važniji mir u kući nego post. Počinjao sam da shvatam da je njegova duboka religioznost oduvek bila isprepletana sa borbom sa duhovnom bolešću. Počeli smo da odmotavamo klupko.

- Da li znate čuvenu narodnu bajku "U cara Trojana kozje uši"? Čoveku je mnogo lakše kada ga neko sasluša. Psihoanaliza je razgovor. Ja razgovaram o problemima i dobijem olakšanje, ali sam ja to nazvao šminkom, ja se našminkam. Stvarno budem lepši, ali kada uveče skinem šminku, ja sam opet ružan - priča Dragan.

- Celo pravoslavlje je psihoterapijsko, samo se tako ne zove. Ljudi su neznaveni – ne znaju – misle da možeš stalno da grešiš i ako se ispovediš da će sve biti u redu, ali nije tačno. Ja sam se pokajao sa namerom da ne grešim. Međutim, vreme prolazi, a ljudska priroda je slaba i nemoćna. Kada napravim neki greh, ja sam nemiran, rastrojen, rastrzan, razbijen, razlomljen, rasparčan, meni nije dobro. Kad se pokajem i ispovedim, odjednom, kao rukom odnešeno. Ja sam lak kao ptica, mogu da letim. To je tajna opraštanja grehova. Ja mogu da idem na psihoterapiju, ali to je šminka - objašnjava mi Dragan.

Za razliku od psihoterapije, vera je za Dragana potpuno lično iskustvo, da li su u pitanju mistična iskustva ili svakodnevno praktikovanje vere kroz molitvu.

- Molitva je živo obraćanje srca i uma ka Bogu, razgovor sa živim Bogom. Pošto je Bog u mom srcu realan, ja ga osećam (vi ga, kao ateista ne osećate), ja razgovaram sa Bogom i ponekad od Boga dobijem odgovor. Ali molitva koja nije pažljiva, nije molitva. Ljudi koji to ne znaju, pročitaju molitve i misle da su se molili, ali nisu. Nisu bili pažljivi. Kada mi pažnja odluta, ja se vratim tamo gde sam poslednje pazio.

- Ja sam imao mistična iskustva, ja sam Boga video, ali o tome ne želim da govorim. Ja lično, Dragan Jugović Hristoslav, ne verujem da postoji Bog, ja znam da postoji Bog, ali to se znanje ne može preneti - otkriva mi Dragan.

Moja tri sagovornika su verom drastično promenili život. Mislim da je religija u tri slučaja sa kojima sam se susreo u najboljem smislu pronašla svrhu. A ta svrha je oslonac. Ali ne samo to. Takođe je i želja za boljim životom. Sezanjem ka dubinama sopstvene duše, ovi ljudi su našli lepotu i snagu koja je čekala da bude otkrivena.

"Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?" (Kor. 3,16 )

Još na VICE.com

Kako je biti mlad i religiozan u Srbiji

Fotografije Rumuna tokom osveštavanja njihovih domova

Posvećene device se udaju za Isusa i zauvek odriču seksa

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu