Pitao sam psihopatu kako da se ne nerviram kada me odbiju

Kao što kaže doktor Džejms Falon: "Kad budem odbačen, osećam se loše čitave minus dve sekunde. Prosto me zabole patka."
7.2.17

Nedavno sam izašao sa prelepom i pametnom devojkom koja se smejala svim mojim fazonima, a posle mi više nikad nije odgovorila na poruke. Otišao sam sa sastanka misleći kako sam ga samo nabo!, dok je, pretpostavljam, ona odlazila sa sastanka misleći kako ga samo nije nabo. Mislim, ko zna šta je zapravo mislila — ali sam narednih nekoliko dana proveo aktivno se pitajući oko toga.

Kad se pitate šta drugi ljudi misle, to je klasičan problem, ali kad vas dvojkiraju to je jedan veoma neprijatan osećaj. Kad ne zvoni telefon, ne stiže pozivnica ili vas izbace iz tima ili sa posla, prirodno je da se osećate povređeno. Ali moram da napomenem da je to prirodno za većinu ljudi, ali ne i za sve. Zato što za psihopate nerviranje oko toga šta drugi misle ne predstavlja nikakav problem — zbog čega sam odlučio da jednog od njih priupitam za savet.

Doktor Džejms Falon je neuronaučnik na Univerzitetu u Kaliforniji. On je 2006. godine proučavao strukturu mozga serijskih ubica kad je shvatio da se njegov sopstveni mozak uklapa u taj profil. Zaintrigiran čitavom pričom, počeo je to da govori svojim prijateljima i porodici, a svi su potvrdili da su oduvek podozrevali tako nešto. Kao što je Džejms opisao za Gardijan: "Počeo sam da pitam ljude bliske sebi šta stvarno misle o meni... a oni su mi i te kako rekli."

Kad sam pročitao ovo, znao sam da ću morati da ga potražim. Džejms se kotira kao "pro-društvena" psihopatska ličnost, što znači da oseća dovoljno empatije da može da se oženi i uživa u društvenom životu, ali živi bez ikakvih briga ili povređenosti koju većina nas konstantno oseća. I zato sam nazvao Džejmsa da ga pitam kako mu to polazi za rukom. Kako je prolaziti kroz život a da te ne pogađaju uvrede? I mogu li i ja da naučim isto?

VICE: Zdravo, Džejmse. Započnimo sa najopštijim pitanjem. Kako se osećaš kad te odbace?

Dr. Džejms Falon: Osećam se apsolutno dobro. Kao što kažu dva moja psihijatra, moj najveći problem u životu je što me zabole patka. Oni mi kažu: "Tebe prosto nije briga." I to je istina.

Zašto te nije briga?

Prosto znam da mogu da uradim šta god poželim i da će se usput pojaviti nešto bolje. Pretpostavljam da je u najvećoj meri za to zaslužna ta moja apsurdna arogancija.

Ali ne i u potpunosti?

E, pa ne. Ja sam i profesor i naučnik, tako da se čitav moj život svodi na verovatnoću. Za mene se sve izražava u procentima. Na primer, ako mislim da je nešto protiv mene u odnosu 20:1, priložiću 20 različitih predloga ili verzija da bih bio siguran da ću na kraju dobiti ono što želim. Kad to tako radite, onda to oblikuje i vaša očekivanja. Ako su vaše šanse 20:1, a vi pokušate samo jednom, onda nemate pravo da se iznervirate zato što nije uspelo.

Učim sve svoje studente da razmišljaju na taj način. Kažem im: "Morate trojako da podesite sva svoja očekivanja, ne samo za uspeh već i za neuspeh." Dakle, uvek morate da imate neke bazične stvari za koje ste 100 posto sigurni da će biti objavljene, da imate srednji nivo stvari koje predstavljaju neki srednji rizik, ali da uvek imate i nešto u svom radu što je veoma visokog rizika. Šanse da će se to isplatiti su male, ali ako uspe, dobit je ogromna. Praktično mislim da većini stvari u životu treba pristupati tako.

To ima smisla, ali zvuči i prilično klinički. Ti si verovatno sklon takvom načinu razmišljanja, zar ne?

Da i mogu da objasnim zašto. Vidiš, jedna od ključnih oblasti mozga povezana s užasom i strahom zove se srednji cingulatni korteks. Ako si Jevrejin i staviš na glavu jarmulku, a potom spustiš prst sedam centimetara, tu ćeš ga naći. Nije sasvim sigurno da je taj deo mozga povezan sa odbačenošću, ali rekao bih da je moguće. Na testovima je taj deo mozga kod mene isključen, tako da ima smisla.

Dakle, hoćeš da kažeš da tvoj mozak nije sposoban da oseti odbačenost?

Da ili je količina odbačenosti koju osećam mnogo manja nego kod prosečne osobe. Te moje moždane veze su isključene, što je verovatno rezultat genetike, a niko još dovoljno ne poznaje genetiku tih veza. Ali drugi ključni dokaz je ako pogledaš ljude kod kojih su te veze veoma aktivne, oni često pate od graničnog poremećaja ličnosti. To su ljudi koji se sve vreme osećaju povređeno i odbačeno. Neki od njih na kraju zbog toga počine zločine, baš kao i psihopata, samo iz potpuno drugih razloga.

Postoji li način da se manipuliše tim delom mozga?

Prošle godine je izašla jedna studija u kojoj se navodi da postoji droga koja može da ga isključi. Konkretno, izvršen je eksperiment na pacijentima koji boluju od raka i plaše se smrti. Oni neprestano imaju osećaj da će umreti i da posle toga više neće biti ničega. Osećaju egzistencijalistički užas. Ali kad su im dali psilocibin, taj strah je nestao.

Psilocibin? Kao u magičnim pečurkama?

Tačno tako, kao u magičnim pečurkama. I tako je ta studija pokazala da psilocibin ublažava veliki broj psihičkih bolova, tako da pretpostavljam da umanjuje i bol od odbacivanja u društvu.

U redu, pod pretpostavkom da je većina ljudi ipak nespremna da na sebi sve vreme primenjuje mikrodoziranje, rekao bih da je sticanje zdravog samopouzdanja realnija opcija. Možeš li mi reći nešto više o svom dominantnom osećaju samopoštovanja? Da li je ono potkrepljeno dokazima?

Da. Kad želim nešto, gotovo uvek uspem to i da dobijem. To je prosto moje iskustvo.

Šta je došlo pre? Osećaj da možeš da postigneš šta god želiš ili dokaz da možeš?

Ovo drugo. U stvari, ako se dobro sećam perioda dok sam bio dete, ne sećam se da sam osećao da mogu da postignem sve što želim. Ali kad sam bio u srednjim tinejdžerskim godinama, počeo sam istinski to da se osećam. Otkrio sam da kad nešto stvarno želim, uvek to mogu i da dobijem. Ali mislim da sam u početku na raspolaganju imao sirov materijal da bih to ostvario. Mislim, sad izgledam užasno, ali dok sam odrastao, bio sam visok i zgodan. Bio sam dobar sportista, duhovit i pametan. Tako da sam u tom pogledu imao sreće. Potom sam uspeo da spojim sve te osobine i dokopam se onoga što želim.

Da li misliš da si bolji od drugih?

Mislim da sam pametniji i sposobniji od velikog broja ljudi. Ne mislim da sam bolja osoba, ali mislim da sam sposobniji i da bolje zaključujem. Ali ne mislim da sam moralno ili duhovno nadmoćniji.

U redu, ajde da izvedemo neki zaključak. Imaš li savet za kraj za ljude koji čitaju ovaj članak?

Kad je u pitanju odbacivanje, uvek se zapitam: "Zašto se to dogodilo?" Nikad se ne zapitam: "Zašto nisam dostojan tog nečeg ili nekog?" Da li sam se obratio pogrešnoj osobi, pogrešnoj agenciji za dodeljivanje grantova, pogrešnom uredniku? Da li sam odabrao pogrešan pristup? Suština je uvek u usavršavanju pristupa i tehnike ili sticanju svesti o tome da jurim za nekom pogrešnom stvari. Toliko je prosto. Kad sam odbačen, osećam se loše čitave minus dve sekunde. A onda samo pomislim: Kako to da popravim?

Pratite Džulijana na Tviteru ili Instagramu.

Džejms Falon je neuronaučnik i profesor psihijatrije i ljudskog ponašanja u Školi medicine na Univerzitetu u Kaliforniji. Autor je knjige Psihopata iznutra .