FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Moja godina u Australiji: Od Novog Sada do Sidneja

Stalno se podsećam da je ovo sve i dalje privremeno i da moja australijska kula od karata može lako da se sruši i da ne bi trebalo da gubim vreme na „obične" stvari.
16.2.16
Zoološki vrt u Sidneju, sve fotgorafije: Kristina Koprivica

Imala sam dvadeset i tri godine kada sam diplomirala i zaposlila se. Od plate sam imala dovoljno para da živim okej, malo nategnuto, ali u lepom iznajmljenom jednosobnom stanu u ulici Vase Stajića u Novom Sadu, sa najboljim drugom Stefanom i našom mačkom. Imala sam okej platu za srpski standard, mogla sam da platim stan i račune i relativno često smo naručivali hranu. Vreme koje sam provela u Americi na studentskoj razmeni samo mi je pokazalo da negde tamo postoji drugačiji život i drugačija budućnost. Dakle, ako je ikako moguće, spakovati kofere i u beli svet. Nisam ja izmislila nikakvu toplu vodu, Srbija je već dve decenije prva u regionu po iseljavanju mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo, a druga u svetu. Dve. Decenije.

Reklame

Još dok sam studirala, hostovala sam studenta iz Nemačke dok je bio na praksi u Srbiji i on mi je ispričao o programu Global Talent, preko kog sam pre godinu dana i dobila praksu u Sidneju. Nedelju dana nakon što sam poslala aplikaciju za praksu u Australiji, pozvali su me na intervju, i dva sata nakon intervjua su me obavestili da sam dobila posao.

Najteži deo

Onda je usledio najteži deo - viza. Na vizu sam čekala malo više od tri meseca, jer niko iz Novog Sada pre mene nije išao u Australiju preko ovog programa, pa nisam imala koga da pitam za savete. Ta tri meseca sam živela u Kovinu sa roditeljima, jer sam već dala otkaz na prethodnom poslu. Ta tri meseca sam svima odgovarala isto što i sada svima odgovaram kad pitaju o novostima za vizu: „Ne, još uvek čekam na vizu, ne, nema nikakvih vesti, da, nadamo se najboljem". Naslov: Moj život. Podnaslov: Vize, vize i još viza.

O početku

Festival svetlosti u Sidneju

U Australiju sam se preselila pre malo više od godinu dana. Sada ne vidim svoj život nigde drugde. Australija je postala moj dom u kome sam srećna.

Prva noć sa ove strane planete sastojala se iz nesanice, cvrkuta najrazličitijih prečudnih ptica koje nikad pre nisam čula, kiše i dušeka na podu nečije dnevne sobe. Članovi AIESEC-a koji žive u Sidneju su mi ponudili da spavam kod njih dok ne nađem sebi stan i prva nedelja mog života u Sidneju protekla je u snalaženju na poslu, snalaženju po Sidneju posle posla u potrazi za stanom, snalaženju na internetu do kasno u noć u potrazi za stanom.

Reklame

Kao i u Novom Sadu, potraga za stanom bila je prljav posao. Neki stanovi su bili suviše prljavi, neki mali i prljavi, neki predaleko od posla i prljavi, neki bez ikakvog nameštaja, a uz to i prljavi. I tako sam jednog dana ušla u stan broj 22, u kom je moja buduća cimerka prala sudove i gledala Vil i Grejs. I dalje živim u istom stanu.

O poslu

Prvi dan na novom poslu: obula sam cipele na štiklu koje su mi napravile žuljeve (bravo), obukla sam jedinu suknju i jedini sako koje sam tad posedovala, a koje sam kupila pred odlazak iz Srbije upravo za tu priliku i ustala sam tri sata pred početak posla da ispeglam sve još jednom, jer zašto da ne? U kancelariji sam odmah dobila svoj sto, svoj kompjuter i opis posla, posla koordinatora za marketing i važne događaje. Koleginica sa posla me je tog dana odvela da ručamo popularni Fish and chips što je, dakle, parče pržene ribe sa prženim krompirićima, plus aioli umak koji sam tad probala i sad ga nezasito stavljam na sve.

Tada nisam bila svesna koliko ću napredovati i koliko ću imati prilika da učim. Kompanija je u proteklih godinu dana ulagala mnogo u mene i moju edukaciju, te sam od januara ove godine dobila unapređenje i povišicu, ali i mnogo novog prostora za učenje i napredovanje.

Većina kolega ima između dvadeset pet i trideset pet godina. Tako sam vrlo brzo pored kolega stekla i prijatelje. Za moj rođendan ove godine, rešili su da mi naprave tipičnu australijsku žurku za decu, pošto nisam imala prilike da iskusim tako nešto. Napravili su mi svu „tradicionalnu" hranu, kupili kapice i napunili slatkišima ukrasne kesice koje je svako od nas dobio po odlasku sa žurke. Prvi put sam jela vilinski hleb (fairy bread), parče hleba premazano puterom po kom su posute ukrasne kuglice za tortu. Ukusno!

Opera, Sidnej

Život u Sidneju je skup. Vrlo skup. Život u bilo kom drugom australijskom gradu je jeftiniji od života u Sidneju. Trećina plate mi ode na iznajmljivanje stana, ali je dobro što se plata dobija na svake dve nedelje. Nedeljom uvek pripremim ručak za narednu radnu nedelju, a vikendom izađem sa društvom i/ili dečkom na doručak, ručak ili večeru (ili sva tri). Radi se od devet do pet, pa mi je popodne slobodno da se čujem sa roditeljima ili prijateljima na Skajpu, da izađem negde do grada ili odmorim kod kuće uz knjigu ili novu epizodu serije koju pratim.

U suštini, svakodnevica mi se nije mnogo promenila. Ono što se jeste mnogo promenilo je kvalitet života. Zarađujem dovoljno novca za svakodnevni lagodan život i mogu sebi da priuštim da odem na odmor čak i više puta godišnje. Prošle godine sam u toku leta otišla u Indiju na venčanje drugarice koju sam upoznala u Americi, a u drugoj polovini godine sam sa društvom putovala kroz Maleziju i Mjanmar.

Reklame

Trudim se da makar svakog drugog vikenda obiđem neko novo mesto u Sidneju, jer ne znam koliko ću još biti ovde. Stalno se podsećam da je ovo sve i dalje privremeno i da moja australijska kula od karata može lako da se sruši i da ne bi trebalo da gubim vreme na „obične" stvari.

O kengurima, paucima i pticama

Suprotno slici Australije koju imamo dok odrastamo u Evropi, kenguri nisu baš na svakom ćošku. Većinu ovih životinja sam prvi put videla u zoološkom vrtu. Nažalost, drugi put sam kengure videla zgažene pored autoputa. Neretko se dešava da iskoče pred auto, pa zbog toga postoje znakovi pored puta koji upozoravaju vozače na kengure.

Galebovi su Sidneju ono što su golubovi Beogradu, samo malo opasniji i mnogo smeliji. Jednom sam se vraćala kasnije sa posla, pa sam kupila čizburger u Meku preko puta stanice nadomak keja. Nisam uspela ni da ga prinesem ustima, kada se jedan ne natprosečno odvažan galeb zaleteo pravo na moj čizburger, odlomio dobru polovinu i ostavio me sa drugom polovinom, bez mesa, ali sa ostiskom njegovih nogu. Neka hvala. Od tada više ne idem ulicom i jedem, ma koliko da sam gladna.

Paukova ima mnogo, raznih. Cimerka i ja smo imale jednog velikog, odvratnog, debelog, crnog na gornjem prozoru u kuhinji. Sada imamo njega, njegovu ženu, decu i unučiće. Sa njima imamo prećutni dogovor. Mi ne otvorimo prozor nikada, oni nikada ne uđu u kuću i ne ubiju nas svojim smrtonosnim ujedima. Jedan od prvih saveta koji sam dobila kada sam se doselila bio je: „Uvek prvo rukom proveri da ti pauk nije slučajno u cipeli". Okej, ali ako jeste, zar onda neće imati direktni pristup mojoj ruci? Sad samo uvek protresem cipelu, u nadi da ništa neće ispasti iz nje.

Reklame

O prijateljima i porodici

Najteže mi je palo to što sam daleko od svih prijatelja koje poznajem godinama. Ovde sam upoznala mnogo divnih ljudi sa kojima se družim, ali bi bilo predivno kada početak novog života ne bi uključivao i stavku: ostaviti sve najbolje prijatelje i čuti se sa njima samo preko Skajpa, jer je preskupo za bilo koga od vas da se viđate. Doduše, jedna divna slučajnost je da je moja drugarica Ivana stjuardesa, te putuje za Sidnej barem dva puta mesečno, pa se uvek vidimo na kafi, ručku ili u obilasku nekog kutka Sidneja. Takođe, veoma mi teško pada što nisam videla porodicu već više od godinu dana. Veoma sam bliska s njima i značilo bi mi da mogu da upoznaju moj novi svet i ljude u njemu.

Bondaj

Pošto je leto, trudim se da vikendom obiđem i što više raznih plaža. Od mesta gde živim, do prve plaže potrebno je samo sat vremena prevozom. Plaže su prelepe, ali je voda vrlo hladna, čak i u toku leta.

Predgrađe u kojem živim se zove Merikvil i odatle mi treba dvadeset i pet minuta da vozom ujutru odem na posao, što za Sidnej i nije daleko. Liverpul je „srpsko predgrađe" jer tamo živi mnogo naših ljudi, a postoji i naša prodavnica, gde odem kad se uželim plazme ili ajvara.

Putovanja

U Kanberi sam bila mnogo puta. Grad je mnogo manji od Sidneja, ali ima svoju čar. Kanbera je politički centar Australije, a zgrada parlamenta je otvorena za posetioce. Početkom proleća se u Kanberi održava veliki festival cveća, Florijada, koji je primamljiv uglavnom porodicama sa decom, jer ima mnogo sadržaja namenjenih najmlađima. Melburn i Brizbejn sam posetila na kratko, tokom sužbenog puta, ali planiram da se vratim i natenane ih obiđem. Melburn je poznat po tome što je vreme tamo dosta drugačije od klime u Sidneju, jer ujutru može biti lep i sunčan dan, a već popodne pljusak i grmljavina. Adelejd, Pert i Darvin su sledeći na listi!

Reklame

O „suprotnom" životu

U Australiji se vozi na suprotnoj strani, to je nešto što sam znala i pre dolaska. Ono što nisam znala je da se u Australiji i hoda na suprotnoj strani. Ceo svoj život sam, kulturno, hodala desnom stranom trotoara i čak se ni posle godinu dana nisam navikla na hodanje levom stranom.

Novu godinu smo proslavili 10 sati pre Srbije, uz pogled na ovaj fantastični vatromet. Leti. Božićne i novogodišnje praznike sam proslavila u lepršavim haljinama sa motivima irvasa. Leti. Rođena sam u januaru, a sada rođendan proslavljam u leto. Zima je hladna, ali nema snega i temperatura skoro nikad nije ispod nule. Kuće nemaju ugrađene radijatore, svi koriste grejalice, jer je zimski period blag i kratak, a leto brzo ponovo dođe.

Novogodišnji vatromet

O Danu Australije

Ove godine sam proslavila Dan Australije, u dvorištu našeg druga Dejna uz roštilj i slušanje Tripl Džej radija, na kojem se svake godine za Dan Australije odbrojava top 100 muzičkih hitova prethodne godine. Hoops – The Rubens je bila pesma broj jedan ove godine.

Dan Australije slavi se 26. januara, na dan kada su prvi evropski doseljenici došli u Port Džekson 1788. godine. Umesto odlaska na posao, dan se najčešće proslavlja uz roštilj, sa porodicom ili prijateljima. Svečane ceremonije dodele državljanstva novim Australijancima takođe se dešavaju na ovaj dan. Kao nacionalni praznik Australije, slavi se od 1994. godine i to što je za državni praznik uzet baš ovaj datum pomalo je kontroverzno, jer za kulturu Aboridžina predstavlja dan kada su izgubili pravo na svoju zemlju, odnosno dan kada su „naoružani beli ljudi došli i pokolj Aboridžina počeo."

Reklame

Za mene je Dan Australije moj drugi rođendan, jer vidim Australiju kao svoj drugi dom, ali razumem i razloge zbog kojih se protestuje, kao i zašto bi možda najbolje bilo da se datum nacionalnog praznika Australije promeni.

Šta dalje?

Kompanija za koju radim mi je ponudila sponzorstvo za privremenu radnu vizu što bi mi omogućilo da ostanem u Sidneju još najmanje tri godine. Papire smo popunili i poslali, ali do danas nismo dobili odluku. Trenutno sam na prelaznoj vizi, koja mi dozvoljava da živim i radim u Australiji dok Imigraciono odeljenje ne donese odluku o novoj vizi. Triput ura za ponovni život u neizvesnosti!

I tako sad živim u nadi da će sve ispasti baš onako kako ja želim, i propratnom strahu da neće.

Situacija A: Dobijem vizu – svi srećni i moja australijska avantura počinje da poprima finalni sjaj, jer postoji mogućnost prelaska sa privremene na stalnu radnu vizu.

Situacija B: Ne dobijem vizu - eto mene na prvom sledećem letu za Beograd. Mnogi drugi su probali i nisu uspeli, i nema ničeg lošeg i sramnog u tome.

Trenutno ništa nije u mojim rukama. Neka žena ili čovek će otići na svoj posao naredne ili one tamo nedelje, kupiti kafu, kupiti doručak, sesti za svoj sto i staviti moju aplikaciju ispred sebe. Na osnovu svih papira, ta neka žena ili čovek, doneće odluku o mojoj budućnosti.

A možda je odluka već i doneta, samo je ja još uvek ne znam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu