FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Kako je to biti oslobođen presude za ubistvo posle 21 godine provedene u zatvoru

Kada je pušten, sačekala ga je velika medijska pompa, a on je postao paranoičan i ophrvan slobodom.
10.6.16

Iz kolumne 'The VICE Reader'

U narednom ekskluzivnom odlomku iz knjige saradnice VICE-a, Alison Flauers, Dnevnici rehabilitovanog: Borba za nevinost, nezavisnost i identitet, koja je izašla 7. juna, radnja se odvija u čikaškom okrugu Kuk, prestonici SAD nepravedno optuženih. Knjiga istražuje šta se događa sa nedužnim ljudima kada vlasti otvore vrata tamnice i baca ih u nepoznato. Donje poglavlje se odvija u trenutku kada jedan čovek, Žak Rivera, iznenada biva oslobođen presude za ubistvo, posle više od 20 godina robije. Kada je pušten, sačekala ga je velika medijska pompa, a on je postao paranoičan i ophrvan slobodom.

Reklame

Žak Rivera je stavio kuhinjski nož za meso ispod jastuka.

Ovaj četredesetšestogodišnjak je bio ušuškan u krevetu u spavaćoj sobi na drugom spratu u kolibi svoje sestre u severozapadnom delu Čikaga. Nije mogao da zaspi. Sati su se vukli i prošla je ponoć.

Prethodni dan, 4. oktobar 2011. godine, je bio jedan izuzetan utorak. Konačno je stekao svoju slobodu, 7841 dan nakon što je osuđen za ubistvo s predumišljajem. Imao je skoro 25 godina kada su ga poslali u „Hotel Pakao" – u kazneno-popravni dom Stejtvil, zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem u Džojletu, Ilinois, jugozapadno od šireg centra Čikaga. To mu je bio dom više od dvadeset godina. A zid visok deset metara njegova taraba.

Jednog utorka ujutru 2011, članovi Riverine porodice su zauzeli mesta sa obe strane sudnice. Sa strane na kojoj sedi tužilac će moći bolje da ga vide, to su shvatili tokom prethodnih saslušanja. Troje Riverine dece je sedelo zajedno u trećem redu. Blizu njih, Riverina starija sestra, Žanet, je teško disala i molila se, pored svoje majke, Gvendolin. Proteklih par nedelja, obe žene su sanjale da će Rivera uskoro biti pušten. On im je u snovima govorio: Desiće se. Desiće se. Samo sačekajte.

„Ustanite", zapovedio je sudski činovnik.

Okružni sudija Kuka, Nira Volš je počeo saslušanje strogim upozorenjem: „Znam da nikoga od prisutnih u sudnici ne moram da podsećam da ne sme da dođe do izliva bilo kakve vrste, bez obzira na ono što se danas dogodi, je li tako"?

Reklame

Riverine pristalice su se pogledavale, pokušavajući da dešifruju sudijine reči. Da li to znači da će biti oslobođen? Ili će ga poslati nazad u Stejstvil da dosluži čitavu svoju kaznu od 80 godina?

„U redu. A ko ima mobilni telefon, mora da ga isključi. Ne da ga utiša, ne da ga stavi na vibraciju, već da ga isključi. Ako to ne učinite, biće posledica, u redu?", upozorio je Volš.

Reč je imao tužilac. „Stav tužioca je nolle".

„Stav tužilaštva je nolle prose", ponovio je sudija.

Rivera nikada nije čuo ovaj pravni termin. Nolle pros ili prose, skraćeno od nolle prosequi, što je latinski izraz za „Odustajemo od daljeg gonjenja".

Jedan od Riverinih sinova je ovaj trenutak opisao kao grom iz vedra neba.

„Gospodine Rivera, pušteni ste", rekao je Volš. „Želim vam mnogo sreće, gospodine".

Okupljenima se oteo uzdah, i trudili su se da ne prave preveliku buku. Izborivši se sa šokom, Rivera je klimnio glavom. Nije želeo previše da mrda, plašeći se da će sudski službenik pomisliti da želi da pobegne.

Da, Rivera je bio slobodan, ali ne odmah. Naravno, trebalo je obaviti papirologiju, i morao je da bude pušten iz zatvora u kome je čekao novo suđenje na osnovu svoje žalbe na presudu.

Nemogavši više da sakriju uzbuđenje – kao deca koja usred crkve dobiju napad smeha – članovi Riverine porodice i njegove pristalice su izleteli iz sudnice i počeli da vrište, kliču i grle jedni druge u hodniku. Izvadili su mobilne telefone koje nisu smeli da unesu u zgradu i počeli da zovu i pišu poruke, šireći vesti.

Reklame

Žanet, koja se povinovala pravilu bez telefona, je otrčala do svojih kola, otvorila pretinac, zgrabila mobilni telefon svog zeta da pozove svoju ćerku i njenog muža.

„Oslobođen je", rekla je.

„Čuvanje računa je postala interna porodična šala. Koji je tvoj alibi? Gde si? Šta radiš? Imaš li račun?"

Unutar zatvora, čuvari su Riveru pratili posvuda, i pazili na svaki njegov korak. Da je pao ili se povredio, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija bi bila odgovorna.

Rivera nije imao nikakvu imovinu. Čuvari su našli neke farmerke i majicu koji su mu bili taman. Procedura otpusta se otegla na više sati. Žele da budu sigurni, pomislio je Rivera.

U čekaonici šerifove stanice su ga čekale Džejn Reli i Džudi Rojal, njegove advokatice. Rivera je počeo da jeca kada je ugledao njihova ozarena lica. Džejn se zainteresovala za Riverin slučaj više od deceniju ranije, i dodala mu je sportsku jaknu Čikago Bersa, poklon jednog od njegovih sinova, koji je čekao napolju.

Jedan od čuvara je pitao da li su spremni. Kada su krenuli ka vratima, Rivera je ostao bez daha. Zastao je da udahne. „U redu je", strpljivo ga je umirivao čuvar. „Ako želiš da se vratiš, možemo da sačekamo".

„Čekao sam dvadeset jednu godinu", rekao mu je Rivera. „Nikada se neću vratiti. Idem dalje". Pomalo pognute glave, stiskajući usne da bi zaustavio mučninu, izašao je kroz kapiju na svež vazduh, okružen svojim anđelima čuvarima – Džejn i Džudi.

Reklame

Na drhtavom video snimku sa mobilnog telefona u trajanju od 14 sekundi zabeležen je trenutak kada je u sumrak, okružen gomilom koja je klicala i zviždala, TV kamerama i jarkim reflektorima, Rivera podigao pogled i ugledao svet ispred sebe.

Troje od četvoro njegove dece – Žak junior, koji je imao skoro 29 godina; Ričard, 27; i Dženifer, 23 – je prvo pritrčalo da ga pozdravi, prkoseći naređenjima čuvara koji su rekli gomili da ne prilazi. Pritrčali su raširenih ruku i zagrlili svog uplakanog oca. Žak junior se priseća da je pomislio, Sada niko ne može da nas zaustavi.

Kada se iskobeljao iz silnih zagrljaja, Rivera je zastao da pozira za fotografiju sa svojom decom. Zauzeli su istu pozu kao i za jednu polaroid fotografiju tokom jedne posete u zatvoru, ubrzo nakon njegove presude 1990. Na toj porodičnoj fotografiji, Rivera je držao malu ćerku Dženifer u naručju, dok mu je mlađi sin Ričard stajao sa leve, a stariji, Žak junior sa desne strane.

„To je bilo stvarno čudno, znaš", kaže Rivera o te dve fotografije, koje sada stoje okačene jedna do druge na zidu njegove spavaće sobe.

Ilustracija: Mat Rota

Blicevi su sevali i kamere zujale dok je Rivera grlio svoju uplakanu majku, čije se jecanje čuje na TV snimku. „Plašila sam se da će neko da me uštine i da mi kaže da sam to samo sanjala", rekla je Gvendolin Rivera novinarima, dok joj je sin grlio ramena, kao da želi da je stabilizuje ili upije njen bol. „Ali" – uzdahnula je njegova majka između suza – „ovo je ostvarenje sna".

Pred Riverom se pojavilo šest mikrofona sa obeležijma TV stanica. Njegove pristalice su se okupile iza njega. Prijatelji su držali fotografije mladog Rivere kada je uhapšen, u svojim ranim dvadesetim godinama. Sada mu je lice bilo sivo, zabrađeno, iscrpljeno.

Reklame

„Grad Čikago mora da zna istinu. Ja nisam ubio tog mladog čoveka", povikao je Rivera u mikrofone, dok mu je glas odisao ljutitom tugom. „I to je suština".

Kamere su se okrenule ka Džejn, i ona je opisala proces podnošenja žalbe na presudu. „Pomislila sam, moj bože, ova osoba uopšte nije trebalo da bude ni osuđena", rekla je novinarima. „A onda nam je trebalo deset godina da pronađemo očevica".

Novinari su pitali Riveru za svedoka, mladića koji je na prvom suđenju svedočio protiv njega za gangstersko ubistvo tinejdžera iz komšiluka. Svedok, sada čovek od trideset i nešto godina, koji živi u drugoj državi, je istupio i rekao da je sve to bila jedna velika, bezočna laž.

„Volim Orlanda Lopeza", rekao je Rivera. „Nije on kriv. On je bio dečak od 12 godina. Bio je zaveden. Bio je izmanipulisan".

Tokom konferencije za štampu, Rivera je izazivao smeh okupljenih, često hvaleći svoje advokate. „Amerika je 1996. godine imala olimpijski drim tim", rekao je. „Ovo je moj drim tim"!

Džejnino lice se ozarilo, i razvuklo u širok osmeh, iako je u stanju da se uozbilji u sekundi.

Fotografi su pratili Riveru dok je ulazio u kola sa svojom decom i bivšom ženom, Sofijom. Nije je mnogo viđao niti razgovarao s njom otkako su se venčali dok je bio u zatvoru, ranih devedesetih, a potom razveli godinu dana kasnije. Ali uz malo smušenog dostojanstva i ćaskanja, ostavili su svoju ambivalentnu prošlost iza sebe, i gledali u retrovizore, dok su kamioneti televizijskih kuća pratili njihovu povorku automobila.

Reklame

Čekajući ih kod kuće, Riverina sestra Žanet je bosonoga istrčala iz kuće i otrčala do ćoška, da bi mogla da gleda improvizovanu povorku kako pristiže ispred kuće njene sestre Rouz.

„Bio je kao predsednik", seća se Žanet. „Bilo je kao da je neko bitan".

Trubljenje i zavijanje povorke je dostiglo vrhunac na prilazu. Žanet je otrčala tri kuće niže da se obuje, po treći put se vrativši da sačeka svog brata na pločniku. Kada je izašao iz kola njenog sina, Rivera je zagrlio svoju sestru.

„O moj bože, ne mogu da verujem", rekla je ona. „Slobodan si. Došao si".

Ophrvan, Rivera je promumlao reči: „Da, seko. Da, seko".

___________________________________________________________________________

Pogledajte i naš dokumentarni film o Smoke Mardeljanu

___________________________________________________________________________

Komšije su počele da izviruju iz svojih kuća, kao da se snima neki film. Gomila stativa i reflektora je bio neobičan prizor u njihovom kraju.

U kuću je dostavljena pica. Rivera je pojeo samo par zalogaja, iz učtivosti. Znojio se, i od nervoze je imao grčeve u stomaku, dok se kuća punila ljudima koji su slikali svojim telefonima, sa blještećim LED svetlima.

Dodavali su mu razne mobilne naprave da se pozdravi sa starim prijateljima.

Siguran si da nećeš biftek, ili tako nešto?

„To mu se videlo na licu", priseća se njegov sin, Žak junior. „Bio je u fazonu, Šta mi se ovo dešava"?

Ekipa vesti je pokucala na vrata. „Ne, kaži im da me ostave na miru", rekao je Rivera.

Reklame

Kada su seli u porodičnu kuhinju, Žanet je počela da ga savetuje. Za početak, treba mu lična karta. Rekla mu je da ovog puta čuva sve svoje račune. Čuvanje računa je postalo interna porodična šala. Koji je tvoj alibi? Gde si? Šta radiš? Imaš li račune?

Onda se Žanet veoma uozbiljila. „Ne zadržavaj se u starom kraju", rekla mu je. „Osvrći se preko ramena. Čuvaj leđa". Jednom su ga već izgubili. Nisu želeli da ga izgube ponovo.

„Znam, znam", Rivera ju je uveravao. „Odrastao sam čovek. Umem da pazim na sebe".

Žanet ga je zabrinuto pogledala. „Da, ali ovo je stvaran svet. Ovo je kao da si spavao ispod neke stene, a onda se iznenada vratio u život".

Njegovi rođaci nisu želeli da ga ostave, ali su se dogovorili da se sutradan ujutru ponovo okupe na doručku. Rivera će za sada živeti sa majkom u stanu svoje sestre Rouz.

Bilo je vreme da se ide na spavanje. Rouz je proučavala svog brata. „Da budem savršeno iskrena, izgledao mi je kao beskućnik", primetila je. „Izgledao je uplašeno, zastrašeno. Nije bio u svom elementu".

Zaputili su se u mali, skučeni prostor kroz razdvojeni dvostruki ulaz. „Hoćeš li da staviš rešetke na prozore", pitao ju je Rivera. „Znaš, neko bi mogao da uđe kroz ove prozore. Da li ćeš da postaviš alarm"?

„Žak, niko neće ući ovamo", rekla mu je Rouz. „Ovde si bezbedan".

Rivera je zaključao unutrašnja ulazna vrata, iako su bila od stakla. Mislio je da će tako makar čuti razbijanje stakla ako neko provali. U međuvremenu, tu su bile i dve čivave, Tiger i Ru, koje su pravi čuvari, jer laju čim neko priđe vratima.

Ne mogavši da zaspi, Rivera je razmišljao o tome da nađe nešto čime bi mogao da se odbrani. Uzeo je kuhinjski nož za meso, i brzo se vratio u krevet, sa sečivom u ruci.

Alison Flauers je nagrađivana istraživačka novinarka koja se fokusira na društvenu i krivičnu pravdu. Ovaj esej je adaptiran iz njene nove knjige, Dnevnici rehabilitovanog: Borba za nevinost, nezavisnost i identitet, koja je 7. juna izašla u izdanju Haymarket Books. Pratite je na Tviteru.