​Ispratili smo decu izbeglica u školu

Jedno po jedno, deca su silazila niz stepenice, sa rančevima na leđima koji su delovali veće od njih. Okupili su se za doručak u glavnom holu Siti Plaza Hotela, koji je bio dekorisan ručno pravljenim kartonskim transparentima na kojima je pisalo „Sutra idemo u školu."

Siti Plaza je samoorganizovani projekat za smeštaj izbeglica na trgu Viktorija, u Atini, u Grčkoj. U ovoj sedmospratnici je trenutno smešteno oko 400 ljudi – od kojih su više od 180 deca – ali nekada je bila hotel. Hotel je zatvoren pre sedam godina, na početku ekonomske krize u Grčkoj. A 22. aprila 2016, lokalna organizacija pod nazivom Inicijativa za solidarnost sa ekonomskim i političkim izbeglicama, zajedno sa desetinama izbeglica, zauzela je praznu zgradu, na ogorčenje vlasnika. Njihov cilj je da obezbede pristojne životne uslove za izbeglice koje su ostale zarobljene u Grčkoj otkako je Evropa zatvorila granice.

Tek je prošlo sedam ujutru, i volonteri u ovom skvotu pokušavaju da pomognu deci da se pripreme za školu. To nije jednostavan zadatak: moraju da podele pedesetak dece po starosnim grupama, i da ih bezbedno odvedu u lokalne državne škole, na prvi dan nastave.

Većina volontera su studenti. Probudili su se veoma rano da bi došli ovamo – u periodu u godini kada mnogi od njih polažu ispite na fakultetu – ali svi oni deluju srećno i ponosno; skoro kao da vode sopstvenu decu u školu.

Za ljude u Siti Plazi, danas je prilično poseban dan. Zahvaljujući njihovom trudu i trudu nekoliko lokalnih učitelja, deca koja žive u starom hotelu će sutra moći da krenu u školu, za razliku od dece koja žive u izbegličkim kampovima.

U nedavnom intervjuu, zamenica ministra prosvete Sija Anagnostopolu dala je reč da će „deca predškolskog uzrasta dobiti obrazovanje u kampovima. Učenici osnovne i srednje škola će biti prebačeni u obližnje škole – u početku će imati samo pripremnu nastavu". To se još nije dogodilo.

Eleni od prvog dana volontira u skvotu. „Za nas je ovo što se događa značajno i u političkom smislu. Mi smo se borili za ovo, i nastavićemo da se borimo", kaže mi ona. „Naš eksperiment je deo opšteg zalaganja za stvaranje društva koje uključuje i izbeglice. To što deca izbeglica pohađaju školsku nastavu je prvi korak ka integraciji. I dok vlada to nije obezbedila deci koja žive u logorima, deca iz Sizi Plaze i nekih drugih zauzetih objekata mogu danas da idu u školu. To samo pokazuje da ako nešto želiš, moraš dobro da se potrudiš. Ništa u životu nije besplatno."

„Od juna radimo na ovome. Postoji grupa nastavnika u Siti Plazi, koja je zajedno sa Aristotelovim društvom (lokalnim klubom nastavnika) celo leto radila na registraciji i prijavljivanju dece. Knjige, torbe i ostala nastavna sredstva su donirana", dodaje Eleni.

„Roditelji su uglavnom uzbuđeni. Neki su čak otišli i sami prijavili decu u školu, bez naše pomoći. Jedino što ih izgleda brine je jezička barijera, i mogućnost da se možda neće trajno nastaniti u Grčkoj. Ipak, svi znamo koliko su škole važne za socijalizaciju i psihološki razvoj dece, čak iako na kraju odu iz zemlje", kaže.

Ona takođe objašnjava da su pokušali da registruju što je više dece moguće. Do sada, samo deca srednjoškolskog uzrasta nisu primljena ni u jednu školu. Podneli smo aplikaciju za petoro dece, ali direktor lokalne srednje škole nije želeo da ih primi, zato što nemaju svedočanstva da su završili osnovnu školu u svojim zemljama. Postoji procedura za dobijanje svedočanstva, preko UNHCR-a ili preko grčkog Komeserijata za izbeglice, ali nismo bili u mogućnosti da je pokrenemo, zato što su ta deca tek nedavno došla u Siti Plazu."

Razgovarala sam sa Dinom Garane, jednom od nastavnika koji su se borili za to da se deci izbeglica omogući da idu u školu. Ona kaže da su „nastavnici deo šireg pokreta solidarnosti sa izbeglicama, koji od prošle godine sve više jača. Borimo se za to da izbeglice i njihova deca budu dobrodošli, za to da granice i gradovi ostanu otvoreni, u isto vreme se suprotstavljajući rigidnosti koju nameću vlada i EU, a koja uništava sistem javnog obrazovanja."

Ali Garane kaže da pojedinačne akcije nisu dovoljne. „Masovne obrazovne akcije su ono što je potrebno da bi se sva deca izbeglica integrisala u državne škole. Nastava ne može da se održava u izbegličkim logorima, ili da je vode zaposleni nevladnih organizacija. Deci predškolskog uzrasta mora da se obezbedi formalno obrazovanje, a deci srednjoškolskog uzrasta nastava", kaže ona.

Od sve dece u skvotu, moju pažnju je privukao jedan mališan iz Avganistana. Sigurno je najmlađi od sve dece koja danas idu u vrtić. Sa njim su njegova majka i dve starije sestre.

Rešila sam da do škole otpratim njegovu grupu, sačinjenu od osmoro dece, par majki i tri volontera. Zakasnili smo u školu 10 minuta. Deca su utrčala u dvorište, uzbuđeno pokazujući prstom po svom novom okruženju, dok su volonteri slušali instrukcije nastavnika.

Pitala sam direktora škole Dimitrisa Kritikosa kako planira da integriše decu. „Važno je da ih ne bude u velikom broju. Za sada će samo prisustvovati nastavi, ali takođe planiramo da im organizujemo odvojena predavanja grčkog jezika. Pored toga, oformićemo još jedan razred, da bismo pomogli nastavnicima koji već rade u našoj školi."

Pitala sam ga da li je Ministarstvo prosvete organizovalo pripremnu nastavu za decu izbeglice. „Do sada nam još nisu poslali osoblje, ne. Naše osoblje će volontirati par časova – koliko god svako od nas može da odvoji vremena. Ali voleli bismo da smo u mogućnosti da zaposlimo bar još jednog nastavnika", odgovara on.

Pre nego što sam otišla iz vrtića, pitala sam da li je bilo ikakvih negativnih reakcija lokalnih roditelja. „Do sada nismo imali nikakvih negativnih reakcija. I ne zaboravite, ovo je škola u centru grada", odgovorio je on.

Marios Strofalis je predsednik Saveta roditelja 51. osnovne škole u Atini. On potvrđuje da nije bilo negativnih reakcija u ovim krajevima, za razliku od nekih drugih delova zemlje.

„Ova škola je multikulturalna – i mnogo starih učenika je emigrantskog porekla. Ali ono o čemu svi roditelji brinu, bez obzira da li su Grci ili ne, jeste zdravlje. Mnogi od njih su me pitali da li su ta deca prošla lekarske preglede, i jesu. U svakom slučaju, moramo da se trudimo da održimo trezveni način razmišljanja. Kada se radi o deci, jedina stvar koju možemo da uradimo je da raširimo ruke i da im pružimo ljubav i toplinu."

Strofalis se zatim osvrnuo na problem učenja grčkog jezika: „Problem koji je generalno uočen u ovoj i u drugim multikulturalnim školama je taj što se neki učenici muče s jezikom. Prirodno, kada dete uđe u učionicu i ne zna nijednu reč, bude marginalizovano, i to jeste problem."

„Šta bi država trebalo da učini po tom pitanju? Da napravi program integracije. Na nesreću, to se u Grčkoj ne događa. Nisu deca problem. Problem je država. Ako vlada ne zaposli još nastavnika, svi naši napori će biti uzaludni."

Ostavili smo nove polaznike vrtića u školi, i vratili se u Siti Plazu, gde je atmosfera bila svečana. Anastazija, studentkinja treće godine političkih nauka mi kaža da je „za ljude iz Siti Plaze ovo druga bitka koju smo dobili. Naš prvi cilj je bio da zauzmemo zgradu, a drugi da obezbedimo deci školovanje. Sada smo u stanju toj deci da pružimo određenu rutinu, i to je ogromna pobeda. Sledeći cilj je da se roditelji naviknu na tu rutinu, kao i lokalno stanovništvo."

Naravno, nova rutina će stvoriti nove potrebe, zbog čega skvot traži još volontera. „Potrebni su nam ljudi za organizaciju popodnevnog učenja, da bismo pomogli deci posle škole", kaže Eleni. „A za decu koja idu u vrtić nam je potrebna flaširana voda, kao i plastični lanč paketi koji mogu da se podgrevaju u mikrotalasnim rernama."

Ako želite da pomognete, kontaktirajte Siti Plazu ovde.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu