FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Iznenađujuće iskulirani život savremenog gladijatora

Današnji događaj, slobodan za svakoga ko je spreman da potegne put, nešto je kao istorijski rigorozni renesansni vašar.
18.5.16
Tipovi obučeni kao rimski legionari. Sve fotografije, autor, sem ako nije drugačije naglašeno

Prohladno je nedeljno jutro u aprilu godine MMXVI, i ja kasnim na sastanak sa senaturom Tacitom u Cirkusu Maksimusu. Šaljem mu poruku – kriva sam! – što je možda preterano empatično izvinjenje, ali ipak osećam da je neophodno. Pošto mi Tacit ne odgovara, pretpostavljam da je ljut, i počinjem da paničim i žurim uz kaldrmu. Rim je naporan grad, brdovit, razuđen i bez savremenih pogodnosti kao što su trotoari. Znojeći se, lutam po nekoliko milenijuma nagomilavanog istorijskog dopamina, pored pompeznih arhitektonskih zdanja.

Reklame

Približavajući se Cirkusu Maksimusu, čujem krčanje postavljanja razglasa, huk provera mikrofona, i prejako cviljenje nekog drevnog duvačkog instrumenta. Današnji događaj, slobodan za svakoga ko je spreman da potegne put, nešto jekao istorijski rigorozni renesansni vašar. Na programu su jutarnja povorka oko Koloseuma, plesne tačke, nadmetanja gladijatora, i predstava koja će simulirati pijacu robova. Povorka još nije krenula, ali kostimirani ljudi se već šetaju unaokolo: muškarci i žene obučeni kao legionari, gladijatori, lepe deve i otmena gospoda. Gladijatori, očigledno loši momci u ovoj grupi, stoje unaokolo, puše cigarete i slikaju selfije, ali njihove bledunjave noge – pokrivene savremenim donjim vešom – su ono što najviše bode oči.

Ugledala sam Tacita kako krivuda kroz gužvu i izbegava sekire i kožne bičeve pretećeg izgleda, pored daljeg kraja belog šatora, gde mogu da se kupe flaširana voda, majice i programi. Tacit je uloga koju Paolo Zili, 55 godina, igra kada ne radi kao Metronije, instruktor gladijatora u školi za gladijatore. Nimalo ne liči na ono što sam ja očekivala od savremenog gladijatora, ali ja sam predstave o njima stekla, priznajem, samo gledajući serijal Američki gladijatori, gde napucani učesnici u helankama ubijaju boga jedan u drugom, kroz različite prepreke od pene. Zili zapravo deluje sasvim obično: pristojno građen čovek koji slučajno voli istoriju.

Golonogi gladijatori čekaju da povorka krene

Ovog jutra je Zili, u ulozi Tacita, obučen u belu odoru protkanu crvenim plišom i nakićen je sjajnim drevnim nakitom: nosi težak zlatan medaljon i carske narukvice. Deluje mi nekako poznato. „To je zbog Džordža Klunija", sa zadovoljstvom mi objašnjava. „Svi kažu da ličim na Džordža. Jedina razlika je saldo na bankovnom računu". Kada se nasmeje, Zili stvarno zaliči na Klunija – nasmejane oči, ležerna preplanulost sa jezera Komo. A deluje da Zili uživa u tome što je višestruka ličnost – Tacit, Metronije, Klunije. Iskreno zbunjeno gleda u snimač koji sam mu tutnula u ruku. „Mi stari Rimljani nismo baš vešti sa tehnologijom", šali se.

Nešto između glumca, amaterskog sportiste i istoričara, Zilijeva opsednutost istorijom Rima je počela kada je imao devet godina, kada se kostimirao u starog Rimljanina za Karneval, italijansku verziju Noći veštica. Mama mu je sašila tuniku, a tata mu je napravio mač i drveni štit. Od tada je pročitao na stotine knjiga o istoriji Rima. Ali bivši fudbaler regionalne lige i nosilac crnog pojasa u karateu kaže da je tek pre šest godina otkrio svoj posao iz snova, koji kombinuje fizičke napore sa štreberstvom istoričara. „Kada propadneš kao sportista, moraš da se recikliraš", kaže pronicljivo.

Paolo Zili, a.k.a. senator Tacit, a.k.a. gladijator Metronije, a.k.a. Džordž Klunije Maksimus. Fotografija: Marko Zili

Danas je jedan od pet instruktora za gladijatore, koji vrši obuku u školi. Dnevne obaveze mu se vrte oko turističke sezone, od aprila do oktobra. Tokom tog perioda, provodi do osam sati u školi za gladijatore, vodeći dvosatne radionice, uglavnom američkim turistima, za 60 dolara po glavi. Ostatak godine radi kao prevodilac sa engleskog.

Zili me uverava da je njegov posao anomalija i „marginalizovan" u Italiji, zato što se rekreiranje istorije smatra za neukusno i politički nekorektno, kao što bi u Americi bio festival „kauboja i indijanaca".

Reklame

„Pošto rekreiramo Rimsko carstvo, oni pretpostavljaju da zagovaramo rat", smeje se on. „Amerikanci su najradoznaliji. Oni se jednostavno dive svemu ovome. Čak i stariji ljudi skaču unaokolo i rade sklekove". Pitam ga da li je to zbog toga što je Amerika ratoborna zemlja, ali on kaže da je tako zato što je Amerika nova zemlja, sa svega tristotinjak godina istorije.

„Kada propadneš kao sportista, moraš da se recikliraš", kaže Zili.

Umesto toga, on iznosi još jednu teoriju o nacionalnim temperamentima. „Moram da istaknem da Australijanci najviše vole da se biju. Naročito žene. Udaraju jednako snažno kao i muškarci". Priča mi kako je na jednom njegovom času jedna Australijanka toliko jako udarila glavom svoju prijateljicu, da joj je slomila nos. Krv je šikljala posvuda, ali one se nisu preterano uzbuđivale. „Kočoperila se kao King Kong i smejala. Bilo je nestvarno! Ali kada malo bolje razmisliš, Australija je najveći zatvor na svetu, svi najopasniji zatvorenici su prebačeni u Australiju. To mora da im je u genima".

To nije previše politički korektna izjava, Ali Zili voli da te uzdrma i prepun je protivrečnosti. Kada sam ga pitala da li gleda Igru prestola, odgovorio mi je da više voli naučnu fantastiku. „Ali to se dešava u budućnosti", protestujem ja. „ Svemirska krstarica Galaktika je kao Rimsko carstvo u budućnosti", odgovara on. Ali bez obzira da li živi u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, on se trudi da živi po drevnom kodeksu koji se zove mos maiorum, ili „običaji predaka".

Vreme je za vežbu streljaštva

Kasnije odlazim da ga posetim u školi, koja se nalazi na Apijskom drumu, vojnom putu koji je izgražen 312. godine pre Hrista. U kampu je tiho: korov raste iz oronulih zidina, vetar šušti kroz lišće lelujavog drveća iznad nas. Spokoj je očaravajući. Zili za grupu tinejdžerki izvodi prezentaciju o složenostima oklopa. Pokazuje na metalnu ploču za međunožje na oklopljenoj lutki.

„Ne služi za zaštitu", objašnjava on. „Ako ti zatreba, onda je već prekasno" (Ploče služe za uverljiviji efekat tokom marša). Onda pokazuje crvenu tkaninu ispod okopa. „Zašto je crvena? Da li neko zna? Zato što će ostati iste boje ako te neko ubode".

Reklame

Nastavljajući u istom otvoreno pragmatičnom tonu, Zili obilazi „muzej" – malu prostoriju ispunjenu raznim predmetima za nanošenje telesnih povreda: tu su katapulti, grube motke, samostreli, drvene kugle sa metalnim šiljcima koje liče na morske ježeve – i daje dragocene informacije. Beli luk je korišćen za zaustavljanje krvarenja. Neprofesionalni gladijatori su morali da prežive 30 borbi da bi stekli slobodu. Žene gladijatori su se često borile sa kepecima, i izvodili su komedijaše tačke u pauzama borbi. Laka zabava u pauzama, nešto kao nastupi u poluvremenu.

Povorka staraca obučenih kao članovi Sanedrina

Ubrzo dolazi vreme da devojke izađu i trče oko jame s peskom. Moraju da skaču napred-nazad oko nisko postavljenog kanapa, skaču preko klupe, naprave salto i trče kroz špalir vreća sa peskom koje se njišu (Ako naprave lošu procenu, trpe žestoke udarce.). Posle zagrevanja, Zili donosi drvene mačeve. Pokazuje im „pet osnovnih pokreta" odbrane i napada, vodeći ih kroz svaki pokret mačem i svaki rad nogu. U ovoj areni se svi kikoću, ali preko puta se čuje mnogo ozbiljniji čas obuke. Instruktor viče: „U vrat! U vrat! U vrat! S druge strane! S druge strane", a onda se začuje neljudski krik, pre udara metala o drvo. Potrčala sam da procenim štetu: u pitanju je borba muža i žene. Izgleda da je (prema Ziliju) uobičajeno da se parovi na odmoru zanesu i pokušaju da ubiju jedno drugog (Koja je svrha škole za gladijatore, ako ono što u njoj naučiš ne možeš da primeniš tokom bračnih zađevica?).

„Da, veoma sam srećan", kaže Zili, kada ga pitam da li voli svoj posao. „Srce mi je puno kada ljudi odu sa ovakvim izrazom lica" – razvlači lice u veliki osmeh, nimalo svojstven gladijatorima. „To nema cenu".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu