​Stariji gej ljudi pričaju o ljubavi i braku

Ovi gej Amerikanci su tokom svojih života doživeli mnoge promene, ali veruju, kao i mnogi drugi, da je pred društvom još uvek dug put.
2.7.16
Slike: Sarah MacReading

Svakog 26. juna se obeležava godišnjica presude Vrhovnog suda u slučaju Obergefel protiv Hodžiza, po kojoj je priznato pravo na istopolni brak. Prigodno, tog dana se u Njujorku održava godišnja parada ponosa, od koje se očekuje da će biti najveća ikada u istoriji ovog grada. Parada počinje na uglu 36. ulice i Pete avenije, a završava se u Vest Vilidžu, domu Stounvol Ina.

Mnogi pripadnici njujorških lezbejskih, gej, biseksualnih, tranrodnih i kvir zajednica su ovog meseca već posetili Stounvol In, u čast žrtava pucnjave u Orlandu, i da bi našli ohrabrenje usred tog bezumnog užasa. Masakr u Pulsu, najsmrtonosniji do sada zabeleženi zločin mržnje prema gej zajednici u Americi, naterao je zemlju da prizna da su životi pripadnika LGBTQ zajednice i dalje ugroženi, uprkos napretku koji smo napravili. Kao što za VICE kaže Margarita Vilkins, starija gej građanka koja je ranije živela u Njujorku, a sada živi u Vašingtonu, „Po ovakvim pitanjima, ne vidim kako se stvar promenila. Gledam širu sliku; ne gledam sitnice. Doneli su zakon, i neznani broj parova se venčao. Ali i dalje ne smeju da se drže za ruke na određenim mestima".

Pročitajte i: "Islamska država preuzela odgovornost za najsmrtonosniji oružani napad u istoriji Amerike"

Da bismo stekli neki uvid, razgovarali smo sa tri starija LGBTQ građana, da ih pitamo šta bi danas posavetovali sebe kada su bili mladi, šta misle o braku, i koliko toga još moramo da obavimo kao društvo. Ovi LGBT Amerikanci su tokom svojih života doživeli mnoge promene, ali veruju, kao i mnogi drugi, da je pred našim društvom još uvek dug put.

Margarita

67 ili 68 godina

Spokejn, Vašington

VICE: Zdravo, Margarita, kaži nam nešto o sebi.

Margarita: Imam 67 ili 68 godina – rekli su mi da ne treba više da brojim, pa sam prestala. Upravo sam se preselila u Spokejn, u Vašingtonu, u potrazi za boljim životom. Uživam u svežem vazduhu, u borovima i u snežnim vrhovima planina.

Nekoliko puta si bila zaljubljena – kojih ljubavi se najradije sećaš?

Najradije se sećam onih iz sedamdesetih, kada su stvari u svetu stajale mnogo drugačije, jer nije bilo HIV-a. Ne mislim da su ljudi bili promiskuitetniji nego što su sada, ali kada je HIV deo jednačine, svet je drugačiji. Ali u to doba su gej žene smatrali za mentalno obolele. Morala si da se kriješ iza zatvorenih vrata, i da ne talasaš mnogo. A meni je bilo mnogo teško, jer sam morala da se pretvaram da sam neko ko nisam. Sve vreme sam morala da se pretvaram. Pretvarala sam se da sam tradicionalna, pokušavala sam da se uklopim. Žene su stupale u brakove koje nisu želele, i rađale su decu koju nisu želele da rađaju.

Jesi li ti bila udata?

Nikada za nekog muškarca, ali imam jednu ćerku i tri sjajna sina. Udala sam se 1974. godine, za jednu ženu. To je bilo nelegalno, ali volele smo se, i želele smo da se obavežemo. Jedan sveštenik nam je pomogao, ali venčanje je bilo veoma intimno, jer smo se venčale u njenoj kući. Kada su zakonodavne vlasti rekle da je u redu da se istopolni brakovi venčavaju, bilo mi je veoma drago. Ali mislim da nije došlo do dovoljnog napretka. Ne mislim da je to mnogo pomoglo.

Ali moja supruga je nešto najbolje što mi se dogodilo u životu. Preminula je 1993, i još uvek žalim za njom. Zavetovale smo se da ćemo se sresti na Mesecu, kada god da odemo sa ove planete, i nadam se i sanjam da će se to dogoditi i da ćemo se ponovo sresti.

Kako se osećaš posle pucnjave u Orlandu?

Čula sam za to tek par dana kasnije, jer nisam pratila vesti, ali nisam znala da je u pitanju gej klub. Kada sam saznala da je bio gej klub, bila sam užasno povređena. To je zaista velika nevolja.

Šta misliš, šta je potrebno za prave promene?

Ljudi i dalje nose mržnju u srcu. Shvatiće da su oni u stvari problem. Moramo da se pazimo. Ja se stalno gledam u ogledalu. Ljudi veruju da žele da budu dobri ili drugačiji, a u srcu znaju da to nije istina. Ružni su iznutra i nemaju poštovanja za svoju sabraću. Ponašaj se prema meni onako kako želiš da se drugi ponašaju prema tebi. Još uvek smo građani drugog reda, i mislim da se to uopšte nije promenilo.

Danas postoji izreka: „Ljubav je ljubav". Ali ko može da kaže šta je prava ljubav? Kako možeš da voliš mene, a nekog drugog da mrziš? Meni to nema nikakvog smisla. Stvari se menjaju, ali veoma sporo. To će biti dug proces i ja se nadam da ću za života videti neke promene.

Moris

79 godina

Njujork

VICE: Zdravo, Moris. Ispričaj mi svoju priču.

Moris: Ja sam francuski Kanađanin, ali sam rođen u SAD i završio sam dizajn na Roud Ajlendu. Ja sam modni dizajner, naravno u penziji. 53 godine živim u Njujorku, i ni u snu ne bih živeo nigde drugde.

Kakav ti je ljubavni život?

Ja jednostavno volim svoje prijatelje. 25 godina sam bio sa svojim partnerom, ali nažalost, on je 2003. preminuo. Svaki dan mislim na njega i nedostaje mi, ali život ide dalje, kao što kaže kliše.

Kako ste se vas dvojica upoznali?

Upoznali smo se na plaži na Fajer Ajlendu.

Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Ludačka privlačnost?

Pa, međusobno smo se privlačili, jedna stvar je usledila sa drugom, i to je bilo to.

Da li bi rekao da je on bio ljubav tvog života?

Apsolutno. I dalje je. Bili smo savršeni saputnici. Voleli smo da idemo u pozorište, u operu, voleli smo večerinke. Neverovatno je koliko smo bili kompatibilni, osim što je on bio brilijantan – a ja ne! Mislim da je bio savršen čovek, tako pametan. Bio je kao moj hodajući rečnik. Želeo sam da provedemo bar još 25 godina zajedno, ali nažalost, te stvari ne možeš da kontrolišeš.

Šta misliš, kako žive današnji kvir klinci? Misliš li da im je lako, u poređenju s ljudima starije generacije?

Pored sve ove nove tehnologije, mislim da su ljudi skoro prestali da razgovaraju. U današnjem načinu života nema romantike. Pretpostavljam da si na sedmom nebu, ako voliš tehnologiju. Na nesreću, ja je ne volim. Naravno, danas je lakše biti gej, lezbejka, ili šta god. Ali u mojoj profesiji, u modi, gotovo da se očekivalo da si gej. Imao sam mnogo gej prijatelja i imam ih i danas, i imam mnogo strejt prijatelja, ono si što jesi. Ne sudim o ljudima po tome šta su. Ljubav je samo briga za nekoga. Naravno da je seks uvek bitan, ali on na kraju prestane. Ali najvažnija stvar kod ljubavi je da s nekim deliš život. Meni je to najvažnije.

26. juna je godišnjica presude Vrhovnog suda kojom su legalizovani istopolni brakovi. Šta ti misliš o toj presudi?

Raduje me. To je tako dobra stvar, konačno. U suštini, to je dobro za sve. Šta da kažem, mislim da je to sjajno.

Posle pucnjave u Orlandu, neki kažu da nije došlo do nikakvog napretka.

Pa, ipak ima napretka. To je bio samo nesrećni događaj. Ustaneš i kreneš ispočetka.

Andrea

69 godina

Santa Roza, Kalifornija

VICE: Možeš li da nam ispričaš nešto o sebi?

Andrea: Moja priča je zanimljiva. Bila sam strejt dok nisam došla u Kaliforniju. Sedamdesetih sam pripadala feminističkom pokretu, i tu je postojala velika zajednica gej žena, i od tada sam samo s ženama. Iako sam sve ove godine provela sa ženama, mislim da sam biseksualka, u smislu da sam volela i muškarce. Godinama nisam upražnjavala seks s muškarcima, ali da sam upoznala nekog muškarca sa kojim bih se emotivno povezala, ne znam ni da li bi me bilo briga za seks.

Da, pretpostavljam da je danas prihvatljivije biti seksualno fluidan.

Pa, sedamdesetih nije bilo tako. Bilo je veoma rigidno.

Koliko dugo si u braku sa svojom suprugom?

U braku sam od 2008. godine. Venčala sam se u kratkom periodu kada je u Kaliforniji to bilo dozvoljeno, ali sa istom osobom sam od 1995.

Kako ste se vas dve upoznale?

Upoznale smo se u jednoj ženskoj grupi koja se zvala Hot Fleš, i ona je bila prijateljica moje prijateljice. Sve članice grupe su tada upravo napunile 50 godina, i pomagale smo jedne drugima u tom periodu naših života. Ona i ja smo se upoznale u grupi i počele da se družimo, a onda smo se zavolele.

Kada si se identifikovala kao strejt, jesi li znala za tu svoju drugu stranu?

Ne, nisam bila u dodiru s tim dok se nisam preselila u Kaliforniju. Meni to nije imalo nikakvog smisla, ali desilo se jednog dana kada sam ušla u autobus u San Francisku. Tada sam živela sa tatom svog sina, sa kojima sam u to vreme bila u braku. U autobusu sam ugledala jednu ženu i užasno me je privukla. Pomislila sam, „Ovo je uvrnuto". To je pokrenulo čitav niz događaja. Imala sam 28 godina. Pre toga – ništa. Čak ni nagoveštaj. Uvek sam bila s muškarcima. To je bilo tako bizarno.

Šta si u to doba mislila o tome?

Da nije dobro, jer sam se tek udala. Da uopšte nije dobro.

Šta misliš o prošlogodišnjoj presudi Vrhovnog suda SAD u slučaju Obergefela protiv Hodžiza?

Ja sam se autovala kasno u životu, u svojoj tridesetoj godini. Za razliku od svoje partnerke, Teri, koja se autovala u srednjoj školi i koja je gej čitavog života, i stvarno je proživela sve što proživi mlada gej osoba. I dalje je zovem „moja partnerka". Teško mi je da izgovorim „supruga". Ne znam da li to tako zato što imam 69 godina, ili zbog toga što mi je toliko dugo godina bila partnerka sa kojom živim. Jednostavno mi je jednostavnije da kažem „partnerka".

Po meni su osećanja najvažnija. Nije važno parče papira. Ja osećam da mi je ona životna partnerka. Brak mi nije toliko bitan. Obavile smo to zato što smo mogle! Tako će nam biti mnogo lakše ako se jedna od nas razboli, imamo zajedničko vlasništvo nad kućom, i takve stvari. Mislim da je to sjajno, i veoma sam uzbuđena zbog toga što je došlo do napretka. Ali mi živimo u veoma naprednom okruženju. Više osećam seksizam nego homofobiju. Više od bilo čega, identifikujem se kao feministkinja.

Znači, srećna si zbog toga što je gej brak postao legalan?

Veoma sam srećna zbog toga što moja supruga i ja imamo sva prava i privlegije koje imaju heteroseksualci.

Čudno je, jer je zbog te odluke delovalo kao da je došlo do napretka, a onda se desila pucnjava u Orlandu…

To nam je veliki podsetnik da posao nikada nije završen, i da se nikada nećemo osećati potpuno bezbedno. Na svetu ima toliko mržnje. Problem sa oružjem meni deluje toliko očigledan, ali ja sam dete odgajala tokom sedamdesetih. Bila sam protivnik oružja, hipi devojka koja voli sve i trčkara unaokolo po Vest Vilidžu.

Kada bi mogla da se vratiš u prošlost, šta bi posavetovala mlađu sebe?

Veza je veza, nema veze da li je između muškarca i žene. Da, žene se drugačije ophode, ali dinamika veze ume da bude veoma slična. Ako volite nekoga, pol nije važan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu