​Odmor za legendu: penzionerski dani Muhameda Alija

Jednog kišnog majskog popodneva pre sedamnaest godina, supruga je Muhamedu Aliju donela dve velike čaše pšeničnog soka, na njegovoj farmi od 57 ari na jugu Mičigena. Sok je pripremio njegov lični kuvar. Loni Ali je tada držala Muhameda na strogoj dijeti, iako se on svim silama trudio da joj prkosi.

Pošto smo ispili svoje – sok je bio ukusa tečnog korova – i uredno vratili prazne čaše, Muhamed je sačekao da mu žena ode a zatim rekao „Idemo na čizburger." To nije bio predlog.

Pratio sam ga niz stepenice do garaže, gde su me čekali ključevi velikog crnog ševrolet blejzera. Po Alijevim uputstvima, vozio sam niz prazan autoput do sela Berien Springs i lokalnog Mekdonaldsa, od kog nas je delio samo jedan semafor.

Ali je stao u red. Naručili smo svoje burgere sa senfom i lukom umesto kečapa, velike porcije pomfrita i milkšejk od jagode. Devojka za pultom nije mu dozvolila da plati, a on nije insistirao.

Za stolom, Ali je navalio na čizburger kao da nije jeo poslednjih deset hiljada godina. Zatim je malo usporio, da mu duže potraje ovo zabranjeno zadovoljstvo. Izraz na licu, blago natečenom jer je prošlo već 18 godina od njegove poslednje borbe, bio mu je blažen kao u Bude.

U jednom trenutku, starac za susednim stolom je pogledao kroz prozor i dobacio ne osvrćući se: „Stiže leto, legendo."

„Otoplilo," složio se Ali.

„I neka je," rekao je starac na šta je Ali samo klimnuo glavom.

Na mokrom parkingu, čistač mu je rekao „Blago tebi u penziji, legendo."

Jednostavan život jednostavnog čoveka. Pravi raj.

Dok smo žurili nazad, Ali se doterao pred retrovizorom sa suvozačke strane da mu Loni ne bi držala govor kad shvati da je bio u Mekdonaldsu. Mislim da nije ništa posumnjala. Kad sam sledeću put svratio u Berien Springs, rekla mi je da je otpustila kuvara jer je bila ubeđena da krišom daje Aliju nezdravu hranu. Možda smo ipak ostavili neki krompirić na sedištu.

Tokom te posete, Ali je polako jeo tri kriške pite od kupina za stolom u radnoj sobi. Zajedno smo proveli u totalu nekih osam meseci, kroz pet-šest gradova i još toliko susreta na farmi. Dok sam pisao o Aliju za GQ, shvatio sam da je u pitanju čovek koji radi isključivo ono što želi. Retko je vežbao u svom privatnom ringu. Kad god bi putovao, rado bi se najeo – piletina i čizburgeri, torte i koka-kola, testo i kolači. Kakvi zeleni sokovi, njemu je dosta bilo da kroz prozor gleda zeleno prostranstvo svoje farme.

Ali je obožavao tu farmu. Jednom prilikom smo se vozili golf-kolicima preko pašnjaka i niz obalu reke Sent Džozef koja je sekla kroz njegovih 57 ari. Tog dana je bilo tako tiho da smo mogli da čujemo kako voda blago zapljuskuje obalu.

„Fin pogled," rekao je. „Ništa saobraćaj, ljudi… Samo trava."

U tim godinama, Ali nije bio ona legendarna figura čiji se narcisizam hranio naraslom slavom. Ovaj Ali je uživao u tišini koju je zaslužio posle celog života provedenog u kokodakanju. Sedeo je u miru za baštenskim stolom i gledao mrave kako trčkaraju. Čitao je svoj Kuran.

Na farmi sam mogao da ga pitam šta god hoću, odgovarao je bez razmišljanja.

Jednog dana na obali reke, pitao sam „Jesi li srećan?"

„Mhm," rekao je i klimnuo glavom, bez imalo oklevanja.

Poslednji pozdrav Aliju tokom prethodnih nedelja sročilo je toliko slavnih pisaca; zapanjila me je elokvencija sa kojom su iskazali koliko je on značio za Afroamerikance, muslimane, boksere, sport, poeziju, Ameriku, i šta god još hoćete.

Čuvena je rečenica kojom je Ali obrazložio činjenicu da ne želi da služi vojsku: „Treba da idem u zatvor? Pa šta? U zatvoru sam već 400 godina, šta je još četiri ili pet. Ali neću da putujem 10,000 milja da bih ubijao nedužne siromahe. Ne znam da li je u to nemirno doba iko izneo ubedljiviji ili rečitiji argument.

Skoro sve posmrtnice i izjave pijeteta bavile su se prvim činom Alijevog života, sugerisale da je dosegao vrhunac kad je još nosio rukavice, a to užasno potcenjuje njegov konačni trijumf: dve decenije koje je proveo kao predmet sažaljenja, dve decenije tokom kojih ne samo što je preživljavao, već je preživljavao kao čovek kakav je oduvek želeo da bude.

Kada veliki sportista i državnik „oslabi" i „umanji se", kako je jedna od pohvalnica naopako opisala Alijeve kasnije godine, ljudi instinktivno skreću pogled. Ova vrsta pijeteta bi bila prigodna da je Ali prestao da postoji kao ljudsko biće u trenutku kada je drhtavim rukama zapalio olimpijski plamen u Atlanti 1996., kada smo svih uzdahnuli šokirano a onda ga prećutno eliminisali iz javnog života.

Daleko od toga da Ali u prvoj polovini života nije bio istaknuti pripovedač na američkoj javnoj sceni, i dao svoj doprinos pokretanju nekih od najvažnijih javnih rasprava. Pa ipak, vreme koje sam proveo sa njim, kada su na njega pažnju praktično obraćali samo prijatelji i porodica, pomoglo mi je da shvatim da je uspeo ne samo da nadraste imidž koji je sagradio/smo sagradili pre toliko godina, već i da nastavi da se razvija kao čovek, a to bi moralo da ostane zapamćeno.

Ako iza čoveka ostaje priča o stvarnom životu a ne samo legenda, onda poslednje dve decenije života Muhameda Alija nose mnogo veći značaj nego što im se pripisuje.

Ali nije „oslabio" niti se „smanjio". Fizički jeste, ali fizička strana osobe je potpuno irelevantna kad se osvrćemo na to šta je proživeo. Ljudi koje zovemo „obolelim", kao da ih svesno etiketiramo, sebe obično ne sažaljevaju. Oni preziru kategorije u koje ih svrstavamo, jer te kategorije smanjuju vrednost koje te osobe nose.

Na neki čudan način, izgleda da smo se zbližili tokom tih poslednjih godina, jer bi me zagrlio kad god bih se vratio na farmu. Imao sam prilike da ga dovoljno dobro upoznam da shvatim da takav čovek nikad u životu nije želeo sažaljenje. Sažaljenje smo mi sami proglasili neophodnim; njemu, hvala lepo, ništa slično nije trebalo. Naprotiv.

„Sve što sam postigao me čini čovekom koji jesam," rekao mi je jednom prilikom dok je odgovarao na pismo iz Frezna ili Škotske ili Libije; obožavao je da ode do pošte i svojeručno pošalje sve svoje odgovore. Bio je čovek dobrih dela. Nešto pre našeg prvog susreta, pisala mu je časna sestra iz sela u Liberiji i zamolila ga da pošalje nešto za decu. Poslao im je samog sebe.

„Sve što sam uradio me čini čovekom koji jesam. Isti ovaj čovek je sve ono postigao". Mislim da je hteo da kaže da ni tada nije bio ništa manje živ nego što je bio u mladosti. Nije bio „hendikepiran", svakako ne u poređenju sa običnim ljudima kao što smo vi ili ja. Videlo mu se to u očima, bilo da je postavljao pitanja – beskrajno radoznao – ili gledao kako mu lepim rukavice, oči su uvek imale šta da kažu. A govorio je i naglas, kad god bi imao šta da kaže.

U takvim prilikama, obično se šalio. Jednom sam mu rekao, „Muhamede, treba nam nešto dubokoumno, ozbiljno. Reci mi najmudriju stvar koju znaš." Zavalio se u stolici, zatvorio oči, a zatim ih opet otvorio i ispalio izvanredno vulgarnu rečenicu.

Naravno, čak i u to vreme egoizam ga nije napuštao. I dalje je voleo da izvodi svoje mađioničarske trikove i priča viceve po svetu, gde bi se često pojavljivao radi potvrde svog statusa ikone. Ali ona blentava kicoška strana, ona crta ličnosti boksera koji se predugo zadržao u ringu, to se retko viđalo u čoveku kog sam upoznao.

Kad me je Loni po prvi put dovela na farmu, Ali me je pisao „Šta'š da pišeš?"

Knjigu, rekao sam.

„O čemu?"

O vama.

„A šta tu ima da se priča?"

Nije se u potpunosti šalio. U to vreme, zaključio je da je o njemu sve već bilo izrečeno i ispisano, i to poodavno. Šta više ima da se priča? Njemu nije trebalo prostora u medijima da bi izazvao reakciju. Bilo je dovoljno da se pojavi.

Na mermernom podu Kapitol Hila, tokom saslušanja koje je Džon Mekejn sazvao povodom problema u svetu boksa, Ali nije rekao ni reč; nije ni morao, sve se jasno videlo na licima zakonodavaca. Za glavnim stolom u Las Vegasu nije u centru pažnje bio Majk Tajson koji je upravo pobedio Fransoa Botu, već Ali. Na stadionu u Luivilu jedne subote popodne na zagrevanju pred utakmicu sa Kardinalima, Džo Paterno nije prišao zato što mu je Ali nešto doviknuo; sam ga je uočio u publici, prekinuo pripremu, došao i kleknuo da bi se rukovao sa Alijem.

Gde god da smo se našli, ljudi bi se razmicali da on prođe i ponavljali njegovo ime. Nekad bi se rukovao, ili se pravio da zamahuje kao u ringu – da, i dalje je mogao. Tokom naših putovanja, Ali više nije bio ni kralj ni prorok – odnosno, nije bio čovek kog smo proglasili za kralja i proroka, a on na to pristao kao što bi i svaki drugi lepi mladić u naponu snage.

Nem bio je samo Muhamed Ali, čovek koji na farmi gaji cveće.

Samo jednom sam ga čuo da pominje svoju bolest. Kad su nabrajali sve njegove protivnike, dodao je „A sad se borim protiv Parkinsona."

„Ne daj se, molim te," rekao sam. „Potreban si svetu."

„Šta ću ja svetu," odgovorio je istog trenutka. „Mogu sutra da umrem. Kraljevi umiru, predsednici, milioneri. Umreću i ja."

„Znaš šta će da kažu kad najzad budem umor?"

Šta?

„Umro onaj crnja," odgovorio je i nasmejao se iz sveg glasa.

Tu nije bio u pravu. Sigurno bi mu prijale sve nedavno ispisane reči hvale da je imao prilike da ih pročita. Ali verovatno ih ne bi ni pročitao do kraja. Vratio bi se Kuranu i posegao za još jednim čokoladnim eklerom.

Čovek koji mirno radi šta želi. Pamtimo ga i takvog.