Foto: Martin Guggisberg
Švajcarski fotograf Martin Gugisberg nije baš tipičan ljubitelj takmičenja lepote. Ušao je u njihov svet radeći kao fotograf u dnevnim novinama - i nakon što je po zadatku fotkao jedan izbor za Mis, shvatio je da ga sve više zanimaju ljudi koji čine ovaj čudan svet. Žene su stajale blistajući i smešeći se dok su sudije i članovi publike uživali u njihovom intenzivnom sjaju.
Kada umetnici istražuju istoriju lepote ili bilo koju supkulturu kojom vlada perfekcija, obično zaključuju da je to teritorja nesigurnosti i deluzija. Ali Martinov pristup ostavlja drugačiji utisak: on sugeriše da za je za mnoge lepe stvari prirodno da teže da se prikazuju. I na kraju, ljudski je pitati se kakvi smo u odnosu na druge. Martin ispituje ove ideje u foto knjizi Misica, koja je proizvod četvorogodišnjeg rada, gomile takmičenja i jako mnogo presvlačenja.
Da li su te oduvek zanimali izbori za Mis?
Projekat sam započeo kada sam dobio zadatak za nacionalne novine koje su pokrivale lokalno takmičenje. Onda sam shvatio potencijal teme: za mene je to bio je jako čudan i nepoznat svet. Trajalo je otprilike četiri godine; bio sam na više od 26 takmičenja. Nisu me posebno zanimali izbori za Mis, i još uvek me ne zanimaju, moj fokus su oduvek bili ljudi koji učestvuju.
Ovde je zapravo reč o onome što se dešava iza kulisa. Da li si ikada bio iznenađen nečim što si video?
Bekstejdž je važniji od bilo čega što se dešava na sceni. Nikada me ništa nije šokiralo, od početka sam se ili zabavljao ili mi je bilo tužno ono što se radi ovim devojkama. Najpre sam razmišljao o gledaocima i učesnicama: zašto ovi ljudi na ovo troše svoje slobodno vreme? Ali onda sam video da se ovaj svet može doživeti na potpuno drugačiji način.
Radi se o drugačijim snovima i ciljevima tih žena, njihovih roditelja i prijatelja. Naučio sam da ne gledam s visine na ono što njih motiviše. Neki to vide kao šansu ili kao priliku za karijeru - čak iako to može da zvuči pomalo neobično. Jednom smo imali Mis Švajcarske koja je počela da radi kao glumica nekoliko godina kasnije. Takođe, treba reći i da je uvek bilo inteligentnih mladih žena na ovim događajima, koje su jednostavno želele da provere svoj nivo lepote. To je nešto što te najlegitimnije zanima kada si mlad i kada tek otkrivaš život.
Dakle, ponekad to vidiš kao legitimnu formu ličnog istraživanja?
Da, moram da istaknem i da je i jako bitno koja vrsta takmičenja je u pitanju. Mis Hendikep je bio istinski ljudski događaj gde su se mlade žene sa hendikepom borile za veće prihvatanje u društvu.
Kakva je zajednica bila prema tebi, da li su bili gostoljubivi?
To je bio lakši deo: susrećete se sa gomilom omladine koja želi da ih neko slika. Iako većina njih nije znala o čemu je projekat, želeli su da budu u centru pažnje.
Izbori za Mis su postali meta mnogih šala, da li su ovde ljudi ikada pomislili da si tamo da bi ih ismevao?
U knjizi i tokom projekta bilo je ključno da se niko ne ismeva. Ali uglavnom sam imao utisak da nisu smatrale da bi bilo šta od svega ovoga moglo da se percipira kao smešno: bile su sigurne u sebe. Kada sam sređivao fotografije, vodio sam računa da biram one na kojima nije bilo jeftinih šala na račun takmičarki.
Pošto si video toliko takmičenja, da li si počeo da na njih gledaš nežnije ili više kritički?
Na početku sam bio više kritički nastrojen, ali vremenom sam se opustio u vezi svega. Zapravo, postajalo mi je sve više i više dosadno i zasitio sam se ovim događajima. Bio sam srećan što više ne moram da učestvujem. Kada je knjiga izašla, dobio sam poziv da budem sudija na jednom takmičenju. Odbio sam, jer lepo je ako nekoga sve ovo ispunjava, ali jednostavno nije za mene. Naučio sam da pustim ljude da uživaju u onome što ih zabavlja, a mogu reći i da budem tolerantniji. Ova takmičenja su samo ogledalo društva: nema duboke istine u njima. Živimo u izrazito kapitalističkom svetu gde je sve postalo prodaja i kupovina. Sve ima svoju nalepnicu sa cenom.
Šta si primetio, kako ljudi na takmičenjima tretiraju ove žene?
Razlikovalo se od takmičenja do takmičenja. Lik koji je organizovao izbor za Mis Automobila posmatrao je ove žene kao seksualne objekte, ili još brutalnije, kao da su roba. U njegovim očima sam mogao da vidim da mu je jedino bilo bitno da ima besplatnu manekenku koju može da koristi za sajmove automobila. Izuzev njega, nije bilo nekog neuobičajenog tretmana. Oduvek je bila prisutna snažna kompeticija; mogli ste da osetite ambicije, stres i strah od gubitka.
Moram da pitam: jedna od fotografija je električni šrafciger, čemu je on služio?
To je ženski šrafciger, optočenog Svarovski dijamantima. Takmičenje je bilo u "uradi sam" šoping centru, koji je hteo da promoviše majstore ili majstorice. Zvalo se Mis Uradi Sama, a žene su su morale da ofarbaju zid i poprave nešto.
Foto knjiga Misica je objavljena preko izdavačke kuće Edition Patrick Frey.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu