Podseti me šta to beše derbi
Sport

Podseti me šta to beše derbi

Sasvim je prirodno da cigani i grobari imaju arhineprijatelje među suparničkim igračima, nekoga ko vas dovede do apsolutne granice lepog ponašanja i ko vaš navijački zanos pretvori u patologiju i komplekse.
18.4.17

Popričajte sa bilo kojim čovekom mojih godina (kasne tridesete ili još gore) o domaćem fudbalu, očešite temu derbija, i dobićete u devedeset i osam posto slučajeva manje-više identičan odgovor. Eh, nije to kao što je nekad bilo. Eh, kakav se fudbal nekad igrao. Eh, šta je naroda nekad bilo. Eh itd.

Suštinski, nisam tip koji voli da kuka i nariče o slavnim vremenima prošlim. Činjenica jeste da je nekad sve, barem u ovom konkretnom slučaju, bilo bolje, ali ja od derbija do dana današnjeg nisam odustao. Naravno, ne ispratim ja to više kao nekada, kada je na dan derbija rodna Sarajevska bila toliko sablasno prazna da se napolju jedino mogao čuti zvuk tranzistora koji je stizao iz neke retke otvorene radnje. Ne idem na stadion već neko vreme, ne zato što neću nego zato što ne stižem (što je realno sreća, jer da imam nešto viška vremena verovatno bih išao na gostovanja po Jadranu i Srbiji, jer, realno, ja sam budala), ali gledajte…derbi je derbi. Ja sam tradicionalista, i od ove tradicije se ne odvajam. Naš fudbal je ionako spao na jako niske grane, i nema potrebe sada dodatno, da prostite, pišati po njemu.

Reklame

Evo, danas nam stiže još jedan, novi, večiti derbi, 154. po redu kada se radi o prvenstvenim susretima. U to ime, meni pade zadatak da napišem nešto prikladno na tu temu…kako je aktuelna fudbalska slika takva kakva jeste, rešio sam da ponovo malo prošetam kroz sećanja i prisetim se kako smo se derbi i ja družili kroz godine, i da pokušavam da vam približim zašto ja i danas gledam derbije i šta oni meni znače.

Večiti derbi i ja…to je, uglavnom, jedan jako skladan brak. Prvo smo bili izuzetno srećni, i sve je cvetalo u našoj vezi. Onda je došla neka kriza, partner je počeo da postupa onako kako nisam navikao, pa sam ja počeo da se inatim, ali smo se na kraju ipak nekako pomirili i sad se tolerišemo. Naravno, još uvek se jako, jako, jako volimo, možda to nije ona luda tinejdž zaljubljenost ali znamo šta značimo jedno drugome, i znamo da ćemo zauvek ostati zajedno.

A kako smo se nas dvoje godinama zabavljali, pročitajte dole. I ne očekujte previše objektivnosti, jer nju u ovim slučajevima odlažemo po strani. Uostalom, pišite mom uredniku da zaposli i neke grobare, pa ćete dobiti i drugu stranu medalje. Mada, ima o njima dosta reči ovde…videćete i sami.

POTOP DO POLUVREMENA

Pre ravno trideset godina pogledao sam svoj prvi derbi. Dobro, neću da kažem pogledao - preciznije je reći poslušao. Sećam se, bila je nedelja, lep dan, i roditelji su hteli da me vode na Adu, ali ja nisam hteo ni da čujem dok ne prođe utakmica. Zabio sam se u kuhinju ispred radio prijemnika i uz prepustio se magiji Marka Markovića.

Reklame

Ispostavilo se da roditelji nisu morali puno da me čekaju - Husref Musemić pogodio je u 9. minutu, pa je onda Bora Cvetković tj. "Lane sa Korane" dodao još dva komada u narednih deset minuta. Da sudija nije bio naklonjen crno-belima (Piksiju je poništen čist gol) ispratili bi ih kući sa jedno osam komada - ovako, juda Đurovski ublažio je poraz u zaustavnom vremenu. Taj gol sam video tek kasnije na "Indirektu", jer sam već posle poluvremena rekao mojima da sad možemo napolje, sve je OK u svetu.

Pikantan detalj - utakmica je odigrana 19. aprila 1987. Iliti - na uskrs. Tada to, je li, nikome nije smetalo… 98-99-100!

Motamo sad malo unapred sve do 1994., i 98. prvenstvenog derbija - prvog na kojem sam ikad bio fizički prisutan kao gledalac. Otišao sam sa ćaletom, našli smo karte za istok i seli tamo u vrh tribine, gde su bile one drvene klupe. Lep dan je postao još lepši kada smo brzom brzinom poveli sa 2-0, onda su grobari vratili jedan gol, pa im je sudija apsolutni ničim izazvano poništio kristalno čist pogodak za izjednačenje. Da su ga tada munuli, ko zna šta bi bilo do kraja…ali sigurno ne bi ono što ja smatram za omiljeni trenutak u mojoj istoriji derbija.

U to neko doba, moj omiljeni igrač Zvezde bio je Bratislav Živković. Uvek sam imao posebno mesto u srcu za vihorne krilne igrače (kada sam prvi put otišao na stadion 1985. protiv Želje, otišao sam jer sam izrazio želju da uživo gledam Mitra Mrkelu), a ovog sam stigao da vidim par puta u akciji te sezone i izgledao mi je kao nova velika nada domaćeg fudbala. Elem, idu tako minuti, drama i agonija, kad odjednom spazim ja - zagreva se Žile. Gurnem ćaleta laktom i kažem, vidi, ovaj će da im presudi - kako ja to rekoh, Žile ulazi, prva sledeća akcija, Radmanović dubinski izbacuje mog heroja du jour, ovaj prolazi solo po desnom boku, centrira nisko u šesnajs' i tamo je Rambo koji prikucava u mrežu. Tri jedan, molim lepo, a ja sijam sjajem ponosnog trinaestogodišnjaka koji je predvideo razvoj situacije. Do kraja, Ćira je pogodio penal, ali smo ipak uspeli da sačuvamo bodove.

Naredne sezone, oba derbija su bila fantastična. U 99., odigranom na stadionu Je-Ne-A, malo ko pamti šta se desilo izuzev fenomenalnog gola Nebojše Krupnikovića - a desilo se svašta nešto, između ostalog i da smo prodali 0-2 u 2-2 i da je prštalo na sve strane. Namestilo se tako da će se sezone odlučiti u jubilarnom stotom derbiju, koji je naravno - naravno - bio zakazan za Đurđevdan. Da cigani izgube na Đurđevdan? Još se sećam pesmice koju smo pevali u školi barem nedelju dana unapred (na melodiju "Zlatibore, pitaj Taru") :

Pita Bjeka našeg Džaju, šta će biti sad u Maju? x2 Džaja njemu odgovara, ćuti Bjeko kurvo stara! x2

Reklame

A šta se vakat desilo tog 6. maja pogledajte u priloženom Youtube clipu. Sve što ću ja dodati je da sam, kada je Mitke uvalio drugi gol, skočio i krenuo da trčim po stanu, ali sam na prvom i po metru trka pogodio, što bi rekao Mile Kekin, malim nožnim prstom o sto i onda je moje ushićenje zvučalo nekako kao "gooooooOOOOowwwwwwjaooooojj".

Inače, ovde sam propustio da kažem da je dvomeč u kupu te sezone stotog derbija - atipično zakazan za osminu finala - bio apsolutno surov. Prvo je Zvezda dobila 2-0 na Marakani (pamti se ona sporna situacija sa navodnim ofsajdom kod prvog gola), a u revanšu je sve prštalo k'o u prosečnom mančesterskom derbiju. Tešović mune prvi, pa mi izjednačimo preko Marka Perovića . Pa Nađ utera Miloju slobodnjak sa ugla šesnaesterca, pa Predrag "Ronaldo stopper" Stanković opet poravna. Pa Savo Milošević da treći, al' tu opet nastupa moj mladalački heroj Žile i postavlja konačnih 3-3.

Inače, ovo je ujedno i jedini derbi na JNA kojem sam lično prisustvovao, bio sam sa prijateljem koji je danas DJ po beogradskim klubovima, i sećam se, iznad nas na severu je stajao neki stariji gospodin koji je sve vreme ćutao - kad je negde na 2-2 neki naš overio prečku, ovaj se odjednom prodrao, na upečatljivom vojvođjanskom naglasku, "pu jebem ti granični prelaz!". Realno, ko je otišao na derbi i nije zapamtio neki ovakav random detalj koji odvali neki čiča, taj nije ni bio na derbiju…

Reklame

GUBITAK NEVINOSTI

Svaki čovek jednom u životu nauči da je ranjiv, jednom u životu shvati da nije sve hod po ružinim laticama, da će nekad biti i teških trenutaka i da to sve treba preboleti na najmuškiji mogući način. Ja sam to shvatio 16. septembra 1995., kada je po prvi put posle valjda osamnaest godina Zvezda kapitulirala pred mrskim neprijateljem na Marakani. Dželat se zvao Darko Tešović, a presuda je izrečena u 49. minutu. I posle toga više ništa nije bilo isto.

Jednostavno, do tog nekog momenta, derbi je mahom išao po matrici "kod njih remi, kod nas ih satiremo". To se sve manje-više održalo do stotog derbija - od stotog, svet se okrenuo naglavačke.

Okej, da, bilo je i lepih trenutaka posle tog Đurđevdana 1995., ali od tad se svet zvanično računa po partizanskom kalendaru. Do 6. maja 1995., gledali smo "A New Hope", od 16. septembra 1995. Imperija je počela da uzvraća udarac. Ako pogledate odnos titula (13-7 u njihovu korist), i činjenica da su oni otad dva puta (ej, dva puta) ušli u Ligu Šampiona, sve vam je jasno…svejedno, život ide dalje, a mi i dalje živimo u nadi da će ponovo doći naših pet minuta. Na malo duže.

Iz te nesretne ere kasnih devedesetih pamtim vrlo dobro dva puta u kojima su nam obrali uši. Jednom smo apsolutno masakrirani na Marakani - u vanredno dobrom derbiju izgubili smo sa 3-2, i rezultat nam je realno laskao jer smo po mom sećanju mogli da primimo barem sedam. Taj derbi, doduše, pao je u senku onoga što se desilo svega par dana kasnije kad smo u jednoj od poslednjih velikih evropskih pobeda okrenuli Kajzerslautern i zakazali sebi dvomeč sa Barsom - kasnije je Pižon glumio ludilo kako je "namerno žrtvovao derbi zarad evropskog uspeha". Lupio, i ostao živ.

Reklame

Drugi derbi kojeg se sećam po zlu je onaj kada nas je neki sudija kome zaboravih ime odrobijao ni krive ni dužne. Bila je to valjda ta ista sezona, samo prolećni deo - prvo su oni dali gol iz nerealne mutljavine jer su izveli slobodnjak dok je sudija zamajavao naš živi zid (ruku na srce, Partizan je čini mi se bukvalno kolo pred derbija primio gol protiv Vojvodine iz apsolutno identične situacije), Stankela je uspeo da im vrati taj jedan, a onda je Dragan Ćirić poveo rukometni dribling i overio pobedu od 2-1. Nisam želeo da čujem ništa u narednih barem dvadeset dana, pa gde je taj sudija Šipka kad ti najviše treba?

"NEKAD SE ZVALA LJUTICE BOGDANA…"

Sasvim je prirodno da cigani i grobari imaju arhineprijatelje među suparničkim igračima, nekoga ko vas dovede do apsolutne granice lepog ponašanja i ko vaš navijački zanos pretvori u patologiju i komplekse. Moj se zvao Mateja Kežman.

Znate svi već dobro kada je i zašto on dospeo na moju crnu a nečiju belu listu. I dan danas se sećam kako je to izgledalo, neki lik mu je poslao nizak centaršut na tacnu a on je samo odmerio loptu, uzeo kratak zalet i zavukao je tako da je ni Jašin u najboljim danima ne bi skinuo. Zvezda (ili, dobro, Partizan) je bila rođena. Mateja je ušao u odličan golgeterski niz, a nama je nekako uspeo da zavuče ama baš svaki put kad smo se sretali. Pa, čak i u onom derbiju 2000., kada smo dobili 2-1 i okrenuli enormni minus od zimus, on je stigao da da gol i okrene rezultatski skor u stranu crno-belih. Srećom pa je Partizan odigrao nerešeno već neko sledeće kolo sa nekakvim Lučanima ili tome sl., inače bi valjda do kraja sezone slušali kako je Mateja rešio titulu.

Old grudges die hard kažu moje kolege sa BBC-ja, i to se itekako osetilo u mom slučaju. Mateja i ja smo iste godine otišli u Beneluks, i razdvajalo nas jedva 150 kilometara. Svaki bogovetni vikend sam gasio segment u kojem holandska televizija prikazuje snimke mečeva PSV-a jer nisam mogao da istrpim da ga gledam kako slavi golove (koji su stizali kao na traci). Kada sam na jesen 2004. gledao Belgija-SCG u Briselu, čovek je na moje oči dao drugi gol za naše - skočio sam od sreće, i kad sam video ko je pogodio, seo odmah dole i pravio se da se ništa nije desilo. Posle sam do kraja meča morao da objašnjavam prijateljima Belgijancima zašto sam tako postupio. Ništa im nije bilo jasno, naravno, i verovatno zbog toga i danas ne živim više tamo. Ako im to nije jasno, šta više reći? Kako ja da živim u istoj zemlji sa takvim stvorenjima?

Reklame

NEK GRMI JAKO, PEROVIĆ MARKO!

Zvezda je minulih 20 godina imala dva Marka Perovića, i obojica su bili solidni igrači. Obojicu, takođe, pamtimo po šifrovanim nazivima - onaj stariji je "Perke Kremoneze", jer je nakon Zvezde otišao u dotični italijanski klub. Onaj mlađi je "Perke kičma", jer, pa, pitajte Alberta Nađa.

Nakon prilično loše sezone 2004-2005, ali opet ne toliko loše kao one 2002-2003 kada su nas ostavili na dvadeset bodova, usledio je mali tračak svetlosti za sve nas cigane. Prvo, za novog šefa postavljen je Valter Zenga, koji je brzo uspostavio red u klubu i napravio pakleno dobru ekipu (za ondašnje i tadašnje standarde). Potvrda kvaliteta stigla je već u prvom derbiju koji smo dobili sa 2-0, a momenat koji svi pamte je već navedena bravura Perketa kičme.

Marko je tada imao čini mi se jedva dvadeset leta. Utakmica je bila nešto muljava, loše pamtim detalje jer sam gledao u nekom jezivom RealVideo strimu (još uvek živim u Belgiji), vodili smo 1-0, u zaustavnom vremenu pukne neka rutinska kontra, Perović sam dohvati loptu na pola terena, pred njime je samo sada već vremešni Albert Nađ, i ovaj krene…Nađ se okrene levo, pa desno, pa levo, pa desno, ali mladić iz Prištine ne staje, kakvi staje, nego zateže levicu na vrhu šesnaesterca i efektno matira njihovog golmana.

Ujedno, mislim da je to bila i poslednja sezona kada je Zvezda bila neki pojam u međunarodnim okvirima. A tome eto ima više od deset godina. Eh.

KAKO TO MISLIŠ, 2-4…?

Reklame

Nevinost je, kao što već napomenuh, izgubljena još '95 sa Tešovićem, ali kome je prijatno da vidi rezultat 2-4 u derbiju? Pa sve i nek je rešena titula, alo bre, ko vam je dao dozvolu da primite četiri na svom terenu? Četiri? ČETIRI!?!??!?!?!?!?!?

I ovaj derbi sam ispratio u misterioznim okolnostima. Ne mogu da se zakunem, ali mislim da je bilo proleće. Ja sam za vikend bio u Ostendeu, i uživao u čarima onoga što Belgijanci zovu "rivijera", a u prevodu liči na veliku sivu slanu vodenu masu u koju leti smete da uđete tek ako je minulih trideset dana pre toga sunce grejalo na 40 gradi (što se, razume se, desilo nikad). U hotelu u kome sam odseo bio je ravno jedan kompjuter u holu sa internetom, i naravno, kad se desio derbi ja sam ga privatizovao. Učitao sam B92 i lupao F5.

Kako se menjao rezultat, tako su se meni menjale boje na licu. Poluvreme, 0-1, dobro, 'ajde. Aha, 1-1! 'Ajmo sad refresh, sad ih imamo, lupaj F5, lupaj…1-2. Dobro, biće bolj…1-3. Dobro, šta radite vi sada…'ajmo u napad, 'ajmo, idemo, samo ja…1-4.

U ovom momentu, inače, ja se samo zahvaljujući činjenici da već sedam godina živim u "civilizaciji" uzdržavam da ne počnem da psujem vrlo glasno i lomim sve oko sebe, jer to ipak nije red, to nisu te norme, a pritom se i smeškam nekom francuskom dekici koji iza mene čeka red za kompjuter da valjda pošalje ćerki email kako je jutros video školjku na plaži ali deko, s'il vous plait, c'est derby, sačekaj bre majku ti j… idem gore popišan u sobu i razmišljam kako je čista sreća što se ovo desilo 2007 a ne 2001, jer bi me verovatno deportovali sutradan. Ovako, bio sam razuman u porazu, spremno pružio ruku rivalu…ma dosta, ne mogu više sebe da slušam kako lupetam.

IZ PORTUGALA S LJUBAVLJU

Reklame

Era Grofa Božovića počela je katastrofalno - porazom od Kazahstanaca (ili koga već) u pretkolu. To što su mnogi bili šokirani verovatno više govori o tome koliko malo pratimo fudbal u poslednje vreme, ali okej, bože moj - većina nas pamti lepša vremena, pa smo eto tako bili besni i nervozni sve do daljnjega. Slab početak prvenstva nas takođe nije preobratio, a onda je došao i taj derbi.

Opet, ja pratim voljenu utakmicu na egzotičan način - čekam let za Beograd na malteškom aerodromu, malo besan na sebe a i na druge što mi je palo da letim baš tog dana. Srećom, wireless je besplatan u celom objektu, pa onda malo pratim tekstualni prenos, a malo mi kum šalje poruke. Jedan nula, oho! I to onaj mali Vijera, nije loše, al' ne lezi vraže, pred poluvreme oni izjednačuju. Međutim, nije Hugo tu stao, nego je u 50. minutu postigao možda i najlepši Zvezdin gol u derbijima još od onih gore navedenih makazica Krupnog u Humskoj ulici. Ja sam tada morao da uđem u avion, i čim sam sleteo odmah palim telefon, prva poruka je od kuma - Katai, 3-1, kraj…e, stvari su opet bile na mestu.

Dakle, 154. večiti derbi, i pobednik će najverovatnije u dogledno vreme slaviti i titulu. Znam, dragi čitaoci, da vas verovatno više radi Arsenal-Čelzi ili nešto treće, ali ako ste crveno ili crno beli u srcu, posvetite dva sata ovim momcima večeras. Ignorišite naricaljke o oronulom fudbalu, i preskočite žalopojke tabloida kada se cigani i grobari pobiju na Autokomandi o tome "kakvu sliku šaljemo u svet" (moš' misliti). Pogledajte fudbal, navijajte za vaše, i zdušno zajebavajte komšiju koji navije za njihove ako izgube. Ili nemojte da mu se javljate na telefon narednih pet dana.

Jer ipak…derbi je derbi. I to još uvek, meni barem, nešto znači.

Foto: 117.derbi (MN Press)