Kendrik Lamar, najbolji živi reper, i dalje je najbolji živi reper

FYI.

This story is over 5 years old.

Музика

Kendrik Lamar, najbolji živi reper, i dalje je najbolji živi reper

Tri dana pošto je izašao DAMN, ovaj reper iz Komptona zaposeo je svoj presto tokom Koačele.

Tekst je objavljen na Noisey US

Nekad je najočigledniji odgovor ujedno i onaj pravi: Kendrik Lamar je najbolji reper na svetu.Ako je tu bilo spora, on je sporazumno razrešen u nedelju oko jedanaest, na glavnom stejdžu najvećeg festivala u Americi, ovog apokaliptičnog leta gospodnjeg 2017.

Ovo zvanje ne dodeljujemo doživotno. Kao što je Bigi svojevremeno objasnio i tragično demonstrirao, na vrhu se kratko boravi. Desi se da poziciju najboljeg repera godinama niko ne zauzima, na primer postojao je prazan period između Vejna i Kendrika. Uticaj i popularnost su značajni, ali ne i presudni faktori u dodeli laskave titule. Broj strimova, posećene rasprodaje, i lična harizma nisu sami po sebi dovoljni. Možeš da imaš najbolji album čitave generacije, kao na primer YG, ali da si regionalno usko definisan do te mere da ti se muzika teško prenosi šire. Ima i slučajeva kao što je Young Thug, koji jezikom i ritmom vlada besprekorno, ali konzervativno slušalaštvo ipak ceni da on samo tu nešto mrmlja.

Reklame

Traži se dakle duša i um, virtuozna veština i najdublja suština, sposobnost da se publika dovede u ono natprirodno stanje u kom osećaju da im srca kucaju u ritmu univerzuma i zato ništa drugo nije važno. Kad te čuju kako kažeš This What God Feel Like („GOD") njih prođu žmarci dok tupo klimaju glavom u neverici, svesni da ne postoji ništa bliže.

Kendrik Lamar je to izveo sinoć. Ko je bio, ne treba mu opis. Kao da si video Kobija kako utrojen zabada fejdavej 2009., kao da si gledao Bejb Ruta ili Redži Džeksona, ili slušao Hendriksa na vrhuncu. Sve je to hiperbola, znam. Ništa od toga nije zaista posebno vama, svestan sam da neću moći da dočaram kako je zaista bilo. Samo vam kažem čemu sam prisustvovao, a to dobro znam. U ovo doba kad se čini da ništa nije stvarno bitno, Kendrik je uspeo da učini da se osećam kao da jeste.

Nije to bio Vudstok, čak ni Monterej Pop. Bio je to festival u vlasništvu AEG, brendiran preko svake mere, sa toliko snepova i selfija da bi digitalni trag mogao da im se razvuče do meseca. Ali treba im ipak odati priznanje. Baš kad sam seo u uber, vozač Meksikanac sa dredovima po imenu Šeldon pustio je DNA. Na poljani za igranje poloa, besmislenog sporta za bogate i zaludne, našao sam se u društvu četiri plavokose devojke u suknjicama veličine šalova; nosile su toliko šminke, kao da nisu slušale Kendrikovu No Make Up. Ipak, znale su svaku rimu i svaku reč sa DAMN koji je izašao samo tri dana ranije. Isto važi i za sve ostale oko mene.

Reklame

Pogledajte film Ja repujem


Publika je bila domaća, izmeštena duboko u pustinju sledeći svog malog kralja iz CPT koji je prevazišao sva očekivanja. Za razliku od svih ostalih koji su pokušavali da daju publici ono što ona želi, Kendik joj je na svoj rezervisano-prisan način dao ono što joj je bilo potrebno

Posebno za repere, biti hedlajner na Koačeli je kovčeg s blagom sumnjivog kvaliteta, kao onaj iz Raiders of the Lost Ark. Možeš da se osloni na dobro poznate hitove i goste iznenađenja, da samo na ime namakne ogromnu posetu. Ovo se često svede na puku zabavu – kao kad Dre i Snup dobro odrade tezgu a onda puste da hologram za nekrofile privuče svu medijsku pažnju. Takođe možeš da budeš kao Drejk i arogantno preuzmeš na sebe teret celog spektakla – nije hteo vizualnu podršku, nije hteo binu, samo se oslonio na vatromet, sve vremešnije hitove, i Madonin improvizovani napad jezikom. Kad se sve to završilo, morali su da ga sljušte sa asfalta kao kad Kojota spljeska nakovanj.

Kendrik je izbegao takvu katastrofu i na Koačelu izveo najbolji hedlajnerski set još od Prinsa. Nisu baš bili Moris Dej i Tajm, ali Trevis Skot ( Goosebumps), Future ( Mask Off), i Schoolboy Q ( That Part) su se pokazali. (A kladim se da i Dre stiže sledećeg vikenda). Bolji rep šou nije viđen još od „Jizusa". Kendrik je izašao na scenu samouvereno kao pljačkaš banke bez pištolja, a sišao sa plenom u džepu.

Jedina Kendrikova mana je mestimični manjak smisla za humor (sindrom Nazira Džonsa). Suštinski to i nije bitno – ko još čita „Jadnike" radi humora – ali Pol Tomas Anderson je bio u pravu kad je rekao da bi sve na svetu povremeno trebalo da bude smešno. Prirodni jin i jang, svetlost i tama. Eminem je na početku karijere umeo da se našali, a na Kendrika je malo ko više uticao. Tužbalice kao što je Rock Bottom imale su kontrast u posprdnim stvarima kao što je As the World Turns. Ali Kendrik do sada prosto nije umeo da nasmeje.

Reklame

Ovoj kritici vešto je odgovorio novi scenski nastup kroz film iz tri dela pod naslovom The Legend of Kung Fu Kenny: The Way the Glow. U ovoj parodiji Kendrik glumi nešto nalik RZA samo što repuje kao Rekvon – podsetio je na jedan od svojih prvih hitova, West Coast Wu-Tang. Ovde se zvao „crna kornjača" – aluzija na rasu bila je očigledna, a aluzija na autsajdera koji na kraju stiže do pobede tek nešto manje.

Najavio ga je Kid Capri kao „novog Kung Fu Kenija", posle čega je usledio izmiksovan vokal sa Ain't Nobody Praying For Me, a Kendrik je kroz dim izbio u prvi plan u crnom japanski Roši kostimu, repujući DNA kao da je naučnik koji je upravo provalio taj kod. Posle se presvukao u belo. Publika je zvučala kao da asteroid pada na Zemlju.

Iza njega se nalazio bend, ali ih niko nije video. Za razliku od pratnje većine repera Kendrika su njegovi podržavali uglavnom bubnjevima, sa minimumom gitara, što je stvari sa albuma samo pojačavalo umesto da ih guši u beskrajnim rifovima. Element je krenuo brzo: „I be hangin' out at Tam's, I be on Stockton / I don't do it for the 'Gram, I do it for Compton."

Set je bio prepun nenametljivo radikalnih gestova, za slučaj da reči nisu bile dovoljno jasne. Iako su njegovi fanovi evangelistički pričljivi, Kendik je umetnički dvosmislen; samo nam stavi do znanja o čemu govori, ali ne osuđuje otvoreno. Iako je malo ko iz Komptona mogao da priušti apsurdno visoku cenu festivalskih karata, iako je mnogo ljudi iz publike snepovalo telefonima umesto da sluša, on je ponudio neki drugi put. Publika za koju je Roots samo kanadska marka odeće znala je svaki stih u King Kunta.

Reklame

Šta još? Didi i Viz Kalifa duvali u VIP zoni uz Bitch Don't Kill My Vibe. Skoro 100,000 ljudi repovalo Backseat Freestyle od reči do reči uz prizor Muhameda Alija kako pesniči krušku. Kendrik se uzdigao u nekakvom Hudinijevom kavezu. Pomenuo E-40 i 25 Lighters. Zapadna obala oživela, duh Paka lebdeo nad terenom za polo, klimao glavom, kao da je na trenutak poverovao da će sve ipak biti u redu.

Stvar je u tome da, iako verovatno i nije sve u redu, iako Kendrik to sigurno zna, on takođe zna da uloga umetnika nije samo u tome da beleži sadašnjost i podseća na prošlost, već u tome da ponudi zračak nade u budućnost. On nije uvek optimističan ali trudi se da bude pozitivan, što nam na kraju krajeva pokreće zaleđenu krv i smiruje žuč koja preti da nas uguši. Reflektori su celu masu obasjali samo tokom refrena iz Alright, kao da žele da nas podsete da treba da cenimo te retke trenutke iako je možda sve ostalo sumorno.

Money Trees i dalje je zlosutna kao silueta kredom na betonu. Ples slobodnim stilom izvodili su ljudi u pogrebnim odorama, koreografija Elvina Ejlija za Kompton, suptilno i tribalno elegantna, a prepuna zle kobi. Svaki slog i svaki pokret pratili su razni vizualni simboli. Uradio je sve što je bilo moguće očekivati od živog nastupa: predstavio je svoju karijeru u savršenom kontekstu, uz akcenat stavljen na nov materijal, ali jasno stavivši do znanja svima da je to sve u kontinuitetu. Više puta je pozdravljao fanove koji ga prate od samog početka. Videli smo i veliki psihodelični kabuki striptiz koji će ga proslaviti u Japanu, ako slučajno već nije slavan tamo.

Pošto je napustio stejdž, Kendrik se vratio samo na jedan bis. Izabrao je LOVE, relativno direktnu baladu sa novog albuma verovatno posvećenu verenici. Opet, možda je i tu bilo reči o nemogućem neskladu između vernosti i požude, ili o umetnosti i kompetitivnosti. Kaže, „Give me a run for my money/There is nobody, no one to outrun me."

Na kraju su te reči visile u vazduhu još par minuta, kao tragovi čarolije na izmaku, izazov za sve pretendente na presto, među kojima ozbiljnih nema – bar ne danas, bar ne te večeri.

Pratite Jeff-a na Tviteru