Razgovarali smo sa MMA borcem koji je noću poznat kao dreg kraljica Lola

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Germany.

Nije nepravedno reći da svet borilačkih veština i svet drega nisu često u dodiru. Ipak, Dijego Gariho, 41-ogodišnjak prekriven tetovažama u zatvorskom stilu, koji sebe vidi kao borca, slikara i zabavljača, uspeo je da spoji nespojivo.

Rođen u Gvatahuatu u Meksiku, Gariho je kao dete ilegalno doseljen u SAD. Nakon što je nekoliko puta bio u zatvoru u svojoj mladosti, Garihova karijera profesionalnog MMA borca počela je 2006. godine. Njegov rekord bilo je sedam pobeda, ali mu je onda povređeno oko, što je zaustavilo njegov uspon u MMA svetu. Ipak, delimičan gubitak vida nije ga sprečio da nastavi da se bori. 2018. godine, Gariho se oprobao u još krvavijem sportu: golorukom pesničenju, gde je jednom pobedio i jednom je poražen.

U ringu, Gariho je poznat kao Dos Pistolas (Dva Pištolja) ali na dreg sceni u San Dijegu, on je poznat kao Lola Pistola. Nastupa kao Lola već duže od godinu dana, i kaže da Lola predstavlja prirodni nastavak njegove kreativnosti. Njemu lično se ne čini da borilačke veštine i dreg čine nespojiv spoj. Zapravo, on misli da se sasvim lepo uklapaju.

Kako bismo saznali još o ovoj temi, popričali smo sa Garihom o vrtoglavim štiklama, tučama i toksičnom maskulinitetu.

VICE: Zdravo Dijego, šta više boli: primiti udarac u facu ili depilacija nogu?
Gariho: Depilacija boli, ali znate šta je još gore? Polomiti akrilni nadograđeni nokat. Što se tiče udaraca u lice, to mi nije ništa strašno.

Uspeo si da normalizuješ udarac u lice?
Da, mogu da ih podnesem. Nisam dobar u tehnikama borenja, ali sam izdržljiv kada se borim. Samo nastavljam, nezavisno od toga koliko udaraca primim. Zbog toga sam često uspevao da dobijem borce koji su bolji od mene.

Zbog čega si se oprobao u golorukom pesničenju?
Iz profesionalnih borbi sam se povukao 2012. nakon što mi se otkačila retina. Doktor je uspeo da mi spasi oko, ali ono više ne radi tako dobro. Upozorio me je da bi to moglo da mi se dogodi i sa drugim okom. Ipak, ja nisam bio spreman da se odreknem borenja. Zbog toga sam se oprobao u golorukom pesničenju. Želeo sam da pokušam bez rukavica. Želeo sam da zaista osetim. Obožavam borenje. Verovatno bih rizikovao da oslepim zbog njega.

A kako je počela tvoja avantura u dregu?
Postoji forografija na kojoj sam ja od šest godina, i gde nosim brus i gaće moje majke. Ona me je sama odgajala, i nekoliko mojih rođaka bili su gej, tako da nisam bio izložen mnogim tradicionalnim maskulinim stereotipima. Možda zbog toga umem da budem jako feminin. Mislim da se ljudi pitaju da li sam gej, ali ne razumeju da su femininitet i seksualna preferencija dve sasvim različite stvari.

Ali šta je učinilo da se zaista okreneš dregu?
Pre nekoliko godina sam išao na kurs emocionalne inteligencije. Tamo su nam rekli da treba da napustimo sopstvenu zonu komfora. Oduvek sam voleo da govorim pred masom i da budem u centru paćnje, ali mi je onda na pamet pala reč “dreg” i znao sam odmah da je to to. Odmah sam se bacio u to. Išao sam na časove plesa, probušio uši i izdepilirao se. Naučio sam kako se hoda u visokim štiklama i našao sam pomoć oko autfita.

Kakvu energiju donosiš u svojim dreg nastupima?
Pre svog prvog nastupa u dregu osećao sam se isto kao što se osećam pre borbe. Kada sam počinjao da se bavim mešovitim borilačkim veštinama, pre borbi sedeo sam u istoj svlačionici sa svojim protivnicima. Sedeli bismo, gledali se i pitali: ‘Mogu li da ga pobedim?’ Isto sam se osećao tokom svog prvog dreg takmičenja. Malena soba, osam odraslih ljudi, svi se odmeravamo međusobno. Ipak, nisam bio nervozan. Nisam takve prirode. Ili sam možda previše glup da bih se plašio.

Da li te je dreg zajednica odmah prihvatila?
Dobio sam puno ljubavi od ljudi sa dreg scene, kao i od trans i gej zajednica. takođe i od velikih boraca. Možda i oni kriju deo sebe koji bi voleli češće da prikažu.

Da li vidiš neke sličnosti između profesionalnog borenja i drega?
Borilačke veštine nam pokazuju da postoji lepota u tome da ljudi prevaziđu velike prepreke. U dregu, poenta je u prevazilaženju toksičnog maskuliniteta. Trans ljudi u boji posebno čine grupu koja doživljava najviše opresije. Takođe su i stope suicidau ovoj grupi sve veće. Treba im podrška, a ne marginalizacija.

Odkud potiče ta tvoja žeđ za ekstremima?
Kao dete bio sam ubeđen da će doći do smaka sveta. Kada sam imao oko šest godina i i dalje živeo u Meksiku, jedan misionar je pozvonio na naša vrata. Nisam otvorio, ali mi je on kroz zatvorena vrata rekao da “živimo na kraju vremena”. To mi se urezalo u um. Kada bi vesti prenosile o nekoj prirodnoj nepogodi, bio bih ubeđen da smak sveta stiže. Možda sam zbog toga postao tako impulsivna osoba.

Dakle, nije bila u pitanju svesna odluka da kreneš u potragu za ovom vrstom ekstrema?
Stvari koje radim su povezane sa time što su me maltretirali kada sam bio klinac. Osećao sam se mali, kao autsajder. Oduvek sam se stideo svega. Možda sam zbog toga stvorio ličnost koja se ne stidi. Toliko su me ponižavali dok sam bio klinac da sam se zakleo sebi da mi se to nikada više neće desiti. Zbog toga sam naučio da se borim u trenucima u kojima bi drugi odustajali… Ipak, sa sobom i dalje nosim traume iz detinjstva. Sa time se svakodnevno borim.

Da li misliš da na ovaj način daješ oduška sebi od svojih problema?
Da. Umetnost i borenje. Kada je dan loš, idem na trening i sparingujem. Ne zato što želim da udarim nekoga, nego zato što želim da sam primim nekoliko udaraca. Onda se osećam bolje. Kada se borim, svi drugi problemi postaju beznačajni; tada je cilj preživeti borbu.