Trenirala sam sebe da postanem ranoranilac

Ne radi se o tome da ne želim da ustanem ujutru. Prosto ne mogu. Zapravo, u toku jutra sam najproduktivnija, ukoliko uspem da krenem, radim bez problema. Ujutru mogu da sednem u svoju stolicu i da popijem kafu, što je dobar način da se započne dan. Jedini problem u tome je što ovo retko kad doživim, jer obično u to vreme čvrsto spavam.

Zavidim ljudima koji mogu da iskoče iz kreveta na prvi alarm - takođe, želim da postanem jedna od njih, daću sve od sebe. Otpočela sam eksperiment: mogu li da naučim sebe da ustajem na vreme?

Na sajtu Mind Hack preporučuju da se alarm udalji od kreveta. Ipak, ja znam da ću se samo oteturati do njega i isključiti ga. “Ostavite zavese razmaknute,“ kažu na drugom sajtu. Slatko je to što pretpostavljaju da nisam već sve pokušala. Isto važi i za “Zakažite sebi neku obavezu za rano ujutru.“ Moji prijatelji već prepričavaju puno priča gde me zovu iz kafića, a ja kasnim pola sata i pojavljujem se neočešljana i neopranih zuba.

Ipak, ovi saveti imaju jednu zajedničku stavku: “Zaboravi na snuzovanje alarma.“ Uzela sam da izračunam koliko sam vremena života bacila na to odlaganje. Sat vremena toga svakog dana je ukupno 365 sati godišnje - devet nedelja rada.

Guru za lični razvoj Stiv Pavlina tvrdi da nas čista snaga volje neće izvući iz kreveta; treba da treniramo sebe. Prema njegovim rečima, mogu usloviti sebe da idem da spavam preko dana isto kao što to sada radim noću. Dakle, usred dana, operem zube, obučem pidžamu, navučem roletne i zatvorim oči. Deset minuta kasnije krene alarm, i ja pratim proces koji Pavlina preporučuje: čim zazvoni, ja ga ugasim, protegnem se, sednem, pa onda i ustanem. Ponovila sam ovaj postupak nekoliko puta.

Trenirati kako bih uradila nešto što ume i beba jeste delovalo glupo, ali sam svakako to odradila. Sledeće večeri, namestila sam alarm na pola sedam ujutru - i čudo se desilo: ustala sam na vreme. Drugog dana sam čak izašla da trčim odmah nakon ustajanja.

Ipak, trećeg dana sam se probudila, a alarma nije bilo. Pitala sam cimera šta se desilo, a on mi je rekao da sam odložila alarm toliko puta da je on na kraju ušao u moju sobu i ugasio ga. Uslovljavanje je funkcionisalo, ali samo dva dana.

Nisam jedina koja ima ovaj problem i mnoge kompanije pokušavaju da zarade na tome. Aplikacije za praćenje sna prate šablon spavanja i bude te tokom faze “laganog“ sna, što navodno treba da olakša buđenje i ustajanje.

Nakon što sam skinula jednu od ovih aplikacija, namestila sam period za vreme koga želim da me probudi. Bila sam skeptična, a svi ti grafikoni i brojevi učinili su da se osećam kao da me neko posmatra. Nije kao da sam neko ko se preterano brine o bezbednosti podataka, ali ovo mi je delovalo možda previše intruzivno.

Sledećeg jutra probudili su me nežni zvuci aplikacije. Ali nisam ustala. Ipak, aplikacija mi je pokazala tačan broj koliko sam puta odložila alarm: 13. Jako loše.

Profesor Ingo Fice je stručnjak za san u Šarite bolnici u Berlinu. Kada sam ga pozvala i objasnila svoj problem, on je pitao koliko godina imam. Rekla sam mu da imam 26.

"Između dvadesete i tridesete godine bi trebalo da spavaš između osam i devet sati,“ rekao mi je on. “Sve drugo je patologija.“ Patologija. Deset sati spavanja mi se jako često desi, prelagano.

Profesor Fice mi je rekao da navike za spavanje umnogome zavise od genetike. A onda je ugasio svaku nadu koja je postojala u meni: “Možete pretvoriti nekoga ko kasno ustaje u osobu koja ustaje rano. Ipak, nikada ne možete pretvoriti nekoga ko spava dugo u nekoga ko spava kratko, niti obratno.“

On mi je predložio da kod kuće dok spavam nosim uređaj za merenje sna, kao i da koristim medicinsku lampu snage 10,000 luksa kako bih se probudila. “Belu, baš sjajnu lampu,“ rekao je on. “Ima efekat kao kofa vode, samo je elegantnije.“

Uređaj ide oko struka, a cevčica sa kiseonikom u moj nos, kako bi merila dah. Izgledala sam kao bombaš samoubica na aparatima. Ono što ne iznenađuje je da sam spavala loše. Jesam se probudila rano, ali samo zbog toga što mi se cevčica izvukla iz nosa.

Rezultati nisu pokazali baš ništa. “Nema abnormaliteta,“ rekla mi je prijateljski gospođa koja mi je objasnila rezultate kada sam vratila uređaj. Ipak, to nije bilo ono što sam želela da čujem.

Stavila sam tu medicinsku lampu na sto pored mog kreveta i priključila je. “Vidimo se sutra,“ rekla sam nežno. “Molim te, probudi me.“

Sledećeg jutra alarm se oglasio. U toku prethonih nekoliko dana zapravo sam manje odlagala alarm, a dešavalo se i da se probudim pre nego što alarm zazvoni. Nemam pojma zbog čega se tačno to dešava, ali pretpostavljam da je moje telo primetilo koliko se jako moj mozak trudi.

Ipak, i dalje ne uspevam da se nateram da ustanem iz kreveta i da isključim lampu. Baaaš svetla lampa kao prva stvar koju vaše oči ujutru vide? Ne hvala. Još jedan promašaj.

Jedna kolegina mi je preporučila da razgovaram sa njenom prijateljicom Lizom Štajnmec, naučnicom koja istražuje spavanje iz Frajburga. Pitala sam Štajnmec da li ona lako ustaje iz kreveta ujutru. “Zapravo, svaki dan se uspavam,“ odgovorila mi je. Da mi urednik nije zabranio da koristim emotikone, ovde bih vrlo rado stavila onaj kome glava eksplodira.

"Mi istražujemo spavanje, tako da svako koradi sa mnom zna koliko je spavanje važno,“ objasnila mi je ona. “Kada se probudim ujutru i osetim da sam i dalje umorna, samo se vratim na spavanje.“

Ja ipak ne mogu da kažem uredniku da sam propustila jutarnji sastanak samo zato što mi je trebalo da se naspavam više. Mogla sam, ipak, da odem kod doktora i otkrijem da li je moja potreba za spavanjem zapravo bolest. Mogla bih da analiziram cikluse spavanja i da se zaslepljujem lampom.

Ipak, možda je sa mnom zapravo sve u redu, i samo mi treba više sna nego drugima. Kako kaže profesor Fice, neko ko spava dugo ne može se pretvoriti u nekoga ko spava kratko. Znam da sam perfekcionista - možda je moje spavanje zapravo fabrički ugrađena barijera protiv moje potrebe da se stalno popravljam. “Neću to da radim,“ govori mi moje telo. Pokušala sam da se naučim da ustanem ranije, ali sam samo naučila da san pobeđuje sve.

Na praktičnom nivou, znam da ukoliko želim da ustanem ranije ujutru, uvek postoji opcija da legnem ranije. U toku večeri kada sam završavala svoj eksperiment učinila sam upravo to - dala sam sebi tih devet sati koji su mi očigledno potrebni. Kada je alarm zazvonio, nisam odmah iskočila iz kreveta, ali nemoguće se desilo: bila sam budna. Bilo je šest ujutru i nisam se osećala kao u magli, što mi se obično dešava. Uspela sam.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Germany.