​Kada se devojke prvi put osete bespomoćno

ilustracije: Sofi Volfson

Ako se sazna da ne briješ bikini zonu, reći će da si odvratna lezbejka. Ako imaš dečka, reći će da si drolja. Ako imaš dečka i ne daš mu, onda si frigidna. Ako nemaš dečka, onda nisi normalna. Kad odeš na letovanje, imaš obavezu da popuniš Fejsbuk album slikama na kojima izgledaš što je mršavije moguće. Kad tvoje drugarice svedu ručak na samo supu ili jabuku, i ti svedeš ručak na samo supu ili jabuku. Od same pomisli da se vratim u tinejdžersko doba, počne da mi se steže grlo.

Nimalo me ne iznenađuju rezultati Girlguiding istraživanja. Anketirali su 1,627 devojaka i mladih žena i zaključili da im samopouzdanje naglo pada posle desete godine. Devedeset posto devojčica od 9 ili 10 godina misle da imaju podjednake šanse kao njihovi vršnjaci da ostvare profesionalni uspeh, ali među devojčicama od 11-16 godina taj procenat pada na 54%, a među devojkama od 17-16 godina na 35%. Trećina ispitanica između 11 i 16 godina kaže da se oseća „moćno“, dok preko te starosne grupe isti osećaj ima samo četvrtina.

Anksioznost je poremećaj sa više uzroka, ali uznemiruje podatak da se žene osećaju sve gore što su bliže odraslom dobu; to nam govori koliko vremena provode sa manjkom samopouzdanja osećajući se bespomoćno. Žene skoro dvostruko češće od muškaraca pate od anksioznosti. Da bih se bolje informisala o uzrocima ovih tužnih statističkih podataka, zamolila sam razne devojke i mlade žene da podele sa nama sećanja na trenutak u kom su se po prvi put osetile bespomoćno, i pitala ih kako bi taj osećaj mogle da izbegnu žene generacija koje tek dolaze.

Dženifer, 19, London

U osnovnoj su drugarice počele da mi se podsmevaju zato što sam bila pametna. Brinulo me je da me ne ogovaraju možda kod dečaka, pa sam počela da krijem svoju inteligenciju. Osećala sam da nešto nije u redu sa mnom. Jedna porodična prijateljica mi je čak rekla da muškarci zaziru od pametnih devojaka. Pošto nisam mogla da živim iskreno i da budem to što jesam, osećala sam se bespomoćno.

Sve se pogoršalo oko trinaeste ili četrnaeste kad sam počela da brinem šta će ljudi reći o mom izgledu. Jednom smo imali test iz hemije koji sam savršeno uradila, ali jedan dečak iz razreda mi je prišao i pitao da li sam opet dobila 100%. Klimnula sam glavom, a on je rekao „Stalno to radiš, baš nije fer.“ Jedan drugi dečak je takođe imao rezultat od 100% na testu, ali njemu ništa nije rekao, samo meni. Postidela sam se kad sam shvatila da se on zbog mene oseća loše. Tek danas shvatam da nije bitno kako se muškarci osećaju.

Da bi se pomoglo devojčicama, treba poraditi na zdravstvenom i seksualnom obrazovanju. Ti časovi bi morali da budu obavezni i kvalitetni da bi devojke naučile koliko su zaista vredne i kako da se odnose prema sebi.

Karisa, 18, London

Kad sam upisala srednju školu, bila sam pod pritiskom da ne budem više malo dete nego atraktivna žena. Znači šminka, brijanje, depilacija, sve redom. To ti nekako sve odjednom dođe; ako ne uspeš da držiš korak, imaćeš problema. Popularne devojke prve krenu tim putem, a onda su sve ostale pod pritiskom da ih slede čisto da bi opstale. Tako devojka postaje nesigurna, primećuje koliko se razlikuje od vršnjakinja – drugačije se ponaša, drugačije izgleda, drugačije odnose sa ljudima ima. Sa godinama pritisak postepeno raste. Sve više sumnjaš u sebe, sad već izrastaš u odraslu osobu a još nisi rešila pitanja koja su te mučila sa 12 ili 13 godina.

To se teško rešava, mediji su velikim delom odgovorni a na njih se ne može uticati. Ali na nivou škole, treba razgovarati sa decom o tim problemima umesto što se pravimo da oni ne postoje. Ne sećam se da mi je u školi iko pričao o samopouzdanju i nejednakosti između polova. Znam da je bilo priče o drogi, alkoholu, i bezbednom seksu, ali ništa o duševnom zdravlju. Danas deca tih godine više nemaju samo Fejsbuk, tu je Snepčet, Instagram, Tviter, vidiš razne slavne ličnosti, odrasle žene, poželiš da živiš njihovim životom pa nametneš sebi njihove standarde iako si još dete. Društvene mreže taj problem definitivno otežavaju, ali teško je kontrolisati koliko ih ljudi koriste.

Alisa, 13, Norič

Jednom kad sam gledala film, shvatila sam da je žena tu uvek žrtva, ne može da se zaštiti, ne može sama da pobedi negativca. Onda kao prati nekog muškarca, a on sve uspe. Reklame kažu „Devojčice mogu sve!“ ali u stvarnom životu nije tako. Više je kao da nas kažnjavaju zbog nečeg. Imali smo predavanje o seksu i neko se javio da pita zašto su muškarci nadmoćni u odnosu na žene, ali učiteljica ništa nije rekla, ignorisala je to pitanje.

Da bi smo se osećale moćno, treba da ne bude više seksizma u svetu.

Amena, 21, Birmingem

Kad izgubiš veru u sebe vezano za jednu konkretnu stvar, to krene kao lavina i onda više ne osećaš samopouzdanje ni u kom smislu. Pre puberteta, devojčica je ili mršava ili dečije buckasta. Ako je bucka, još u tim godinama gleda druge devojčice i muči je što je takva. Već sa 11 ili 12 godina uočavaš ko je popularan, ko se šminka, ko se oblači kao odrasla žena. Teško je za devojčice, apsolutno sve zavisi od izgleda. Bespomoćne smo u svlačionici. Pre časa fizičkog, neke moje drugarice bi otišle u WC da se presvuku da ih ne bismo sve gledale. U tim godinama se prelazi sa bokserica na pravi donji veš. U svlačionici gledaš okolo da bi videla da li nosiš isto što i sve ostale, ili kasniš u razvoju

Meni je kasnije postalo još teže, sad ne smem da izađem iz kuće bez šminke. Čini mi se da sam sve više bespomoćna što sam starija. Sve sam strožija prema sebi, a to važi i za većinu devojaka koje znam. Jako strogo sudimo samoj sebi.

Rekla bih da bi stanje bilo bolje ako bi devojčice na društvenim mrežama prestale da prate slavne ličnosti i druge osobe koje čine da se osećaju nesigurnim. Ja trenutno pratim samo ljude koji me inspirišu, na primer ljude koji se bave umetnošću ili kozmetikom. Trebalo bi da su obavezna savetovališta za devojke čije se telo razlikuje od prosečnog, kao i jednakost prava polova na radnom mestu. Škole se ustručavaju da odstupe od zacrtanog nastavnog plana, ali škola je ključni deo socijalizacije mladih, i zato bi trebalo da može da popriča sa decom o svemu što se dešava van učionice.

Esme, 15, London

Kad dečak hoće da se bavi muzikom, o njemu se donosi sud na osnovu toga kako svira saksofon. Ali ako bih ja ili neka moja drugarica pokušale da sviramo saksofon, čini mi se da bi se prvo obratila pažnja na to kako izgledamo, pa ako se svidimo publici, tek onda bi poslušali i kako sviramo. U tom pogledu se osećam bespomoćno.

Nemam pojma šta bi moglo da se uradi na polju samopouzdanja kod devojaka. Ako nađeš rešenje, obavezno mi javi. Verovatno bi trebalo da se u mejnstrim medijima mladi predstavljaju realistično. Ne pomaže mom samopouzdanju ako gledam „Briljantin“, vidim Oliviju Njutn-Džon, i umislim da tako treba da izgleda devojčica od 17 godina. Ona je u tom filmu imala 28 godina. Htela bih da vidim tinejdžere kako glume tinejdžere, sa bubuljicama i svim ostalim. A trebalo bi da bude i saveta u školi. Imamo časove o fluidnosti polnog identiteta, to je neobično progresivno, ali što se tiče samopouzdanja i opunomoćenja žena, ništa nam nikad nisu rekli. Čak i da jesu, skoro sam sigurna da bi nam te časove držali zajedno umesto da nas podele po polovima, znači bilo bi previše uopšteno da bi nam pomoglo.

Indija, 21, Kardif

U višim razredima osnovne škole bila sam krakata dugokosa devojčica koja je mogla da svuče tesne farmerke bez otkopčavanja. Osetila sam se bespomoćnom čim je telo počelo da mi se ukrupnjava, jer sam nehotice usvojila stav po kom su samo mršavi ljudi srećni. Sećam se kako sam sa 14 godina plakala u svojoj sobi kad sam shvatila da sam prerasla staru odeću. Negde to vreme, jedan dečak mi je u školskom autobusu detaljno obrazložio zašto sad spadam među ružne devojke u razredu. Stigla sam kući u suzama, otišla do kupatila, i ustanovila da sam po prvi put dobila menstruaciju. Tu sam shvatila da više nisam čista i savršena devojčica kakva sam bila.

Sumnjam da postoji rešenje spolja. Uvek ćemo se porediti sa nečijim Instagramom, ili devojkama u časopisima, ili na ulici. Bitno je prirodnim putem razviti prijateljstva koja pomažu da osoba sebe vidi u boljem svetlu, kao i razvijati korisne navike i hobije. Da bih prihvatila svoje telo, ja sam upisala časove plesa. Borba je trajala skoro deceniju. Tradicionalne intervencije roditelja ili učitelja nikad nisu pomogle niti meni niti ikome koga znam. Možda bi pomoglo ako bismo razvili razvije okruženje u školi i kući u kom bi se devojčice cenile i poštovale.

Rubi, 19, Bristol

Kad sam se preselila u novi grad i počela da se krećem po raznim javnim skupovima i klubovima, uočila sam a i bila sama izložena raznim vrstama ugrožavanja fizičkog integriteta. Dečacima mog godišta ili malo mlađim sasvim je prirodno bilo da pipkaju devojke kao da su meso na tezgi. Osetila sam se bespomoćno kad su me u tim godinama hvatali za dupe, ja im rekla da prestanu i da me ne dodiruju, a oni na to odgovorili pogrdnim rečima i gestovima. Na malo načina sam mogla da se odbranim, recimo ako bih im rekla da imam dečka. Nažalost, više su poštovanja imali za fiktivnog drugog dečaka nego za mene. Realno, trebalo bi da je dovoljno da kažem „ne“ kad ne želim da me neko dodiruje.

Mislim da bi škole od ranog uzrasta, možda oko desete godine, trebalo na časovima otvoreno da raspravljaju o međusobnim odnosima pod nadzorom starijih. Tako bi naučili kako da se ophode prema drugima sa poštovanjem, i šta mogu da očekuju jedni od drugih. Sasvim je u redu reći „ne“, i nikakav dodatni izgovor ne bi trebalo da bude potreban.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu