Pre dve nedelje, pratila sam majku penzionerku na autobus za Grčku. Bez obzira što je u penziji, maman se još drži svoje ekonomske struke i već godinama provodi nekoliko nedelja u takozvanoj pred-sezoni i post-sezoni kod gospođa Olge u maju i gos’n Manosa u septembru. Izračunala je da će je, uz malo štednje ostalih meseci i delimičnu moju pomoć koju, kao, odbija, boravak na moru koštati skoro pa isto kao da je u Beogradu. Apartmani su u tom periodu jeftini svuda po Grčkoj, tvrdi ona, a ja joj verujem, ono što jede ovde, ješće i tamo, a ionako jede kao vrabac, ne sedi po kafićima i ne ispija pivo na plaži – ako je njoj lepo, ko sam ja da se bunim.
I ovog puta, kao i svake godine kada zajedno dođemo na parking odakle kreću autobusi, zablentala sam se u količinu prtljaga koju ljudi nose za desetak dana letovanja. I kao i uvek, najviše sam proučavala frižider-torbe i nekakve skalamerije, sigurno su ih osmislili braća Kinezi, aluminijumsko-izgledajuće spolja, spojene silnim rajsferšlusima koji su, za svaki slučaj, pričvršćeni lastišima i gumicama. Nije ih bilo previše, istina, ipak je polovina maja tek početak zahuktavanja invazije na severnu Grčku.
Videos by VICE
Put je prošao kako treba, na granici nije bilo zadržavanja, i ne bi mi ovo proučavanje prtljaga palo na pamet da u novinama nije objavljeno da će grčki carinici početi da primenjuju propise Evropske unije o unošenju hrane i internet je buknuo: da li je gotovo sa paradajz turizmom?
E, sad, novine k’o novine: uz naslov da je počelo “masovno” oduzimanje hrane, u vestima se pominje iskustvo troje ljudi, što je možda nova brojka koja označava masovnost. Ali ok, sve što nije jedan verovatno jeste masovno. Nekima su oduzete sarme, drugima punjene paprike i jaja. Daleko je to od paradajza. Nije da pravdam grčke carinike, ali sarma, koliko god da je obožavam, i punjene paprike na 30 stepeni – malo brige za sistem za varenje ipak nije na odmet. Jaja, ne razumem se, ali sati na putu, pa čak i u frižider torbi, sigurno ostavljaju trag.
Mislim, i ja naručujem da mi se donesu ćufte iz IKEA robne kuće, ali su one, prvo, zamrznute, a drugo, pojedem ih iste sekunde. Kajgana ili jaje na oko na moru mogu da izazovu razne, ne baš prijatne posledice.
Drugo, gde se čuva to zamrznuto što se ponese? Svi ti apartmani u Grčkoj imaju one bejbi frižiderčiće, nema baš tu mesta za dugotrajno čuvanje mesa ili sarme. Setila sam kad mi je majka prepričavala da neka njena poznanica nosi teglu sa šniclama, pravac u apartman na Halkidikiju. Naši preci, carevići konzerviranja hrane: isprže se svinjske šnicle u što više masti, ohlade se i one i mast, pa se tako sipaju u teglu i ostave da se “slojane”, kako se to nekad govorilo. Navodno, tako meso može da izdrži i po deset dana. Nisam probala, ne znam.
Pitam majku šta ona nosi sa sobom. Kaže, kafu, jer grčka nije dovoljno pečena za onakvu kakvu ona voli da pije. Ponese jednu supu u kesici i neki slani keks za prvi dan kad stigne, da ne mora odmah u prodavnicu. Dobro, moja majka nije dobar primer, već rekoh da nije baš ješna.
Prijateljica mi kaže da njena porodica, zbog dece, nosi nekakve polupripremljene sastojke za doručak, žitarice i cerealije posebno spakovane. Dobro, deca su to, ona izvoljevaju i biraju, možda to nešto što vole da jedu i nema da se kupi baš tu, na tom mestu, gde se letuje. A ovakve paketiće carinici ne bi oduzeli, nije hrana koja može da se pokvari.
Na sajtovima posvećenim letovanju u Grčkoj može se naći hrpa saveta šta se sme, a šta se ne sme od hrane unositi, kad se već Ministarstvo spoljnih poslova nije potrudilo da nas o tome obavesti. Guglanje donosi i pregled cena u radnjama i na pijacama, a maltene u blizini svakog mesta čije ime smo naučili da izgovaramo posle toliko godina, nikao je neki Lidl. Na brzaka sam preletela cene – moja jednodnevna ishrana bi koštala otprilike oko četiri i po evra, sve sa sladoledom za 1.25 evra. A ja volim da jedem.
Okej, štednja je u pitanju, a ne ljubav prema nekom jelu ili hrani koja samo ovde postoji, pretpostavljam. Jedva se prikupi to što je potrebno za letovanje, pa na rate, pa na čekove, jedva da ostane nešto za tamo. To razumem. Ali kako onda u povratku svi stižu na tu istu autobusku stanicu sa još više prtljaga? I kantama maslinovog ulja od pet litara. I to je ušteda, ovde je mnogo skupo, čujem objašnjenje.
Dobro, donela bih i ja maslinovo ulje iz Grčke, i inćune, i one sarmice od vinove loze. Možda i malo alve, one sa pistaćima. Ima i neka čokolada koju mi majka donosi kad se seti, mnogo je ukusna. A tek ovčije kiselo mleko, zakupila bih celu hladnjaču. I srce bi mi prepuklo kad bi mi srpski carinici sve to poizbacivali iz kofera i prtljažnika. A šta bih ponela na letovanje? Peškir i kupaći. Neću presvisnuti o gladi ako jedem hleba i paštete, uz povremeni paradajz deset dana.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu