Dve godine. To je bio rok koji sam sebi zadala kada sam počela sa psihoterapijom. Neka proizvoljna cifra, koju sam izvukla iz svog dupeta bez ikakvog razloga, čisto da terapiju ne bih posmatrala kao nešto kontantno u životu kao što je disanje ili šopingovanje, već kao nešto čemu će jednom doći kraj. Mislim, niko ne može zauvek da ide na terapiju. Dve godine su se činile kao dovoljno vremena da otpakujem sav teret koji nosim sa sobom, bez previše dodavanja novog u međuvremenu. Kada je prošao ovaj period, rekla sam terapeutu da sam spremna za odmor, iznela mu razloge zašto, i počela fazu od šest meseci tokom kojih sam procesuirala kraj terapije.
Od prve do četvrte nedelje osećala sam se vrlo zadovoljno sobom. Uspela sam, završila sam terapiju. Divila sam se mojoj novootkrivenoj sposobnosti da postavljam granice i počeIa da fantaziram o svim stvarima koje ću moći da radim sa novcem koji više ne moram da trošim na pričanje o ljutnjama iz mladosti. Onda je došla i peta nedelja. Pratim svog terapeuta do mesta gde obično sedimo, gde sam u prethodne dve godine sedela svakog utorka. Sednem, i eksplodiram u plač i ne prestajem da cmizdrim 50 minuta. Svako pitanje koje mi postavlja tera me da plačem još više jer ne mogu da pronađem odgovor na njega. Svaka rečenica koju pokušam da izgovorim rasprši se u hiljadu komada pre nego što je završim. Svaka reč koja pokuša da mi procveta u grlu, jednostavno ostane tu zarobljena.
Videos by VICE
Nemam naviku da kitim događaje, da ih reorganizujem u smislene narative, znala sam samo da sam čvrsto rešila da dođem do kraja. Oduvek sam zamišljala kraj terapije kao scenu u kojoj mirno odlazim u zalazak sunca. Ne kao kraj priče u kojoj su svi moji problemi rešeni i upakovani u ukrasni papir, već kao zatvaranje jednog poglavlja posle kog ću se osećati sposobno i optimistično. Umesto toga dobila sam poražavajuć osećaj odustajanja.
Pa zbog toga, još uvek sam na terapiji.
Ljudi idu na terapije iz različitih razloga. Ponekad, ti razlozi su jasno definisani: tuga, stres na poslu, poremećaji u ishrani, seksualni problemi ili određene traume. Ponekad ljudi idu na terapiju jer se jednostavno bore sa životom i došli su do tačke gde im treba veća podrška od one koju imaju od porodice i prijatelja. Ljudi se leče i menjaju na različite načine: neko primeti rezultate već posle par meseci, drugima su potrebne godine. Jasno definisan razlog podrazumeva i jasnije definisane ciljeve, što ne znači da će se oni lakše postići, ali kada je razlog za odlazak na terapiju jednostavno “učini da se osećam manje užasno”, kako da znate kada ste tačno to uspeli da postignete?
Ja spadam u tu drugu kategoriju. Nemam dijagnozu i antidepresivi nisu baš dobra stvar za mene. Kao i mnogi koji su u sličnoj poziciji, provela sam svoju adolescenciju u različitim metodama suočavanja sa sobom: sečenju, anoreksiji, korišćenju supstanci, seksu sa svima itd. Kada bi jedna od ovih metoda prestala da me radi, prešla bih na sledeću. Počela sam da idem na terapiju kada mi je ponestalo ovih pomagala.
Sam proces terapije je neverovatno čudan. Ulazite u sobu koja izgleda poptuno obično i neupečatljivo: sto na kome se nalaze maramice, klima koja jedvačujno duva, i vrlo verovatno neka slika mrtve prirode na zidu. Součavate se sa potpunim neznancem i postavljete mu more intimnih pitanja koje nikada niste izgovorili naglas. Kako vreme prolazi, vaš terapeut postaje osoba sa kojom najviše pričate u životu. On verovatno zna više o tebi nego tvoj partner ili najbolji prijatelj, svakako više nego tvoji roditelji. Pokušaćeš da u glavi zaokružiš sliku o njegovom ličnom životu na osnovu skica informacija koje o njemu imaš: na osnovu toga kakve cipele nosi, ili koje kulturne refernce koristi kada razgovarate. Pokušaćeš i da ga nasmeješ, a on će to iskoristiti da ti kaže da ne treba previše da uređuješ svoj život i da se malo opustiš i uživaš u njemu, a ti ćeš se osetiti kao da si nešto bitno postigao.
Kada je dobra, terapija te rastavi na delove i onda ponovo sastavi. Možda očekuješ nekog sveca u obliku stranca koji će da te sasluša i reši tvoj život umesto tebe, ali prvo što naučiš je da se to definitivno neće tako desiti. Terapijom uglavnom upravlja osoba koja prolazi kroz nju: ono što ti želiš da izneseš na površinu, biće izneto. Terapeut je tu da sluša i hvata beleške, ali on ne može da diktira. Kraj terapije je takođe nešto što u mnogome zavisi od tebe samog.
Ukoliko si sklon velikim promenama raspoloženja, kao što ja jesam, jako je teško da stvarno skapiraš šta nije u redu sa tobom. Period sreće koji naiđe možeš da tumačiš kao znak da ti je bolje, a ne kao nešto čemu si sklon. Vrlo lako te zavede ideja da je sve sada okej! , a onda te loš dan na poslu spuca i saplete za narednih šest meseci. Usponi i padovi će se dešavati bez obzira na to da li imaš profesionalnu pomoć ili ne. Kako ćeš znati da li ti je još uvek potrebna terapija, ili si previše uplašen da je napustiš?
Očigledno je da nisam dovoljno adekvatna osoba da to procenim. Nedavno sam prekinula prekidanje terapije. U osnovi, terapija je ispovedanje nekom ko te dobro zna. Ako ti se čini da ti taj čin izbacivanja stvari iz glave na nedeljnom nivou pomaže i čini da se osećaš bolje, a pritom ti je i dostupan – onda samo napred. Ako se gubiš u katatoničnom stanju svaki put kada tvoj terapeut ode na odmor, onda si verovatno otišao predaleko. Ako iz terapije ne dobijaš više ništa, možda je vreme da odmoriš. Sve ovo možda zvuči jednostavno u teoriji, ali naravno da kad sam prolaziš kroz to stvari uopšte nisu tako lake.
Na kraju krajeva, ono što je mene nateralo da prekinem terapiju je ta uvrnuta fiksacija koju imam na “dve godine”. Kada pogledam unazad, malo me je podiglo i to što sam uverila sebe da treba da budem ponosna na neke stvari koje sam uradila i to što sam se zaljubila. Mislila sam da je to dobro, što mi se to dešava i što sam zbog toga srećna. Da se sve to dešava, a da sam ja i dalje u bedaku, onda bih bila u problemu. Onda sam odjednom shvatila da živeti od nečega što voliš i biti u zdravoj vezi nisu neka nerazumna očekivanja od života i da je možda moja lestivca za vrednovanje sebe malo niska.
Moram da objasnim i moju odluku da prekinem prekidanje terapije. Sve mora da se raspakuje i razloži na komade. Kada su me pitali kako se osećam nakon što sam donela odluku da prekinem, odgovorila sam “razočarano”. Taj diktatorski cilj koji sam zacrtala sebi koji nije imao nikakvu opipljivu vrednost i izazvao je u meni neku uznemirenost. Kao i obično, taj strest sam progutala i trpela ga kao kaznu. Idealizovana verzija mene je želela da ne ode na terapiju, a ova druga da ode. Morala sam da pomirim dve osobe u sebi i to je izazvalo da se opet osećam loše, ali kao i uvek, ono što tebe u potpunosti poremeti drugima deluje kao da nije ništa posebno.
Milsim da je najvrednija stvar koju sam izvukla iz terapije ta ležernost sa kojom sam naučila da prihvatam probleme. Mogu da radim bek tu bek didžejing sa najgorim stvarima koje su mi se desile u celom žiovtu i prihvatim ih kao najmirnije i najprirodnije pojave. Provela sam šest nedelja iscprljujući se i razmišljajući o odluci koja je već doneta, a moj terapeut je na sve to samo jednostavno rekao “Vidimo se sledeće nedelje”.
Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.
