Kako izgleda jedan dan beskućnika u Beogradu

Beskućnici na ulicama Beograda u borbi za preživljavanje susreću sa različitim preprekama i čestim nerazumevanjem okoline za uzroke teške situacije u kojoj su.

Prema popisu iz 2011, na teritoriji Beograda bilo je 455 registrovanih lica bez doma, ali se za ovih 10 godina situacija promenila nagore i broj beskućnika je porastao. S druge strane, kapaciteti za pomoć licima bez doma se nisu ni malo poboljšali – jedno prihvatilište u glavnom gradu može da primi svega 150 ljudi.

Kako se snalaze oni koji su prepušteni ulici? Vuk Vučković je proveo jedan dan s Bojanom Stojanovićem, beogradskim beskućnikom da bi nam približio kako taj život zaista izgleda.

21:00 – Beskućnički dan počinje uveče. Bojan odlazi do pekare. Tu razgovara sa radnicima sa kojima je već duže vremena u dobrim odnosima, zatim im pomaže da izbace đubre iz lokala, uzima da jede (hranu mu skoro svake večeri daju zaposleni iz pekare) i odlazi na spavanje.

21:20 – Njegovo mesto za spavanje nalazi se na nekih tridesetak koraka hoda kroz tunel od pekare i okretnice autobusa, u blizini stepenica koje izlaze na Sremsku ulicu. Tu se smešta u improvizovani krevet: nekoliko kartona i ćebadi naslagano je na gomilu koja čini izolaciju između njegovog tela i hladnih betonskih kocki podzemnog prolaza. On se spušta u tu gomilu, pokriva se jednim ćebetom, stavlja kapuljaču na glavu i zatvara oči. Leže tako da mu se glava uvek nalazi uz samu kantu za đubre. Ona ga dodatno zaklanja od hladnoće, očiju drugih ljudi i potencijalnih napada od strane nepoznatih pijanih ljudi, koji su u samom prolazu vrlo česti – naročito tokom vikenda. Pre desetak dana bio je napadnut poslednji put, ali je brzo odreagovao i oterao napadače od sebe. Jednog koji ga je šutnuo, uspeo je čak i da udari motkom po nozi. Bojan nikada nikog prvi ne napada, ali uzvraća udarce kada mora da se brani.

Spavao sam super. Imao sam dva jorgana i ćebe, pa mi nije bilo hladno. Od 1 do 10, to spavanje je bilo 5 – možda vam je čudno što je ta ocena super, ali tako je kako je, 5 je odlično spavanje, a do 10 još nikada nisam stigao. Stizalo se do osmice – to je nešto najbolje. Tada sam isto spavao na Vencu, ali je osećaj bio mnogo bolji.

07:30 – Bojan se budi, trepće očima nekoliko puta, razmišlja kako bi bilo dobro da odspava još malo i brzim pokretom ruke vraća kapuljaču koja mu je tokom noći spala nazad na blago promrzlu glavu. Ovo nije prvi put da se Bojan nalazi na Zelenom vencu.

Na ulici, na Zelenjaku sam bio i ’99, ’00 i ’01. Tad je tu bila pekara Mane. Sad sam prvo bio na Terazijama, a onda sam se prebacio na Venac. Tamo ima isto mnogo ljudi, ali svi piju i svađaju se, pa sam ja rešio da se prebacim ovde gde mi je mirnije.

07:45 – Alarm na telefonu se uključuje i odmah za tim zvukom čuje se i pomeranje čitave smese ćebadi i kartona iz kojih se izdiže Bojan.

Tokom noći nisam se probudio nijednom. Dreka mi je nekada smetala malo više, ali sada koristim čepiće za uši koji mnogo pomažu ali mogu i da odmognu u situaciji kad me neko napadne dok spavam. Ovih dana nije se desio nijedan napad na mene – pre desetak dana je bio poslednji, naravno imao sam stiropor i metalnu ploču uvučene iza leđa, kao i motku pored sebe da bih mogao da se branim. Pred svako spavanje stiropor i metalnu ploču upašem sebi oko leđa i legnem na bok, tako da glavom gledam u zid. Sa gornje strane me štiti kanta za đubre i neke moje napakovne stvari, a sa donje – obično ostajem u patikama ili cipelama da bih ublažio nečiji šut ako se namerače sa te strane.

08:00 – Ustao je i otišao do javnog wc-a da se olakša i umije se na česmi: uvek dva puta i uvek hladnom vodom, jer iz česme ide samo hladna voda.

08:15 – Bojan prelazi preko stajlišta autobusa i ulazi u pijacu već odavno ispunjenu glasnim žagorom i koracima stotina ljudi gde kupuje kafu koja je “dobra”. Cena je 40 dinara. Sa sobom nosi svoju staklenu čašu iz koje uvek pije i u nju mu prodavci toče dva decilitra toplog napitka.

08:20 – Razbuđivanje uz kafu i muziku. Njegov izbor za jutarnju muziku je Pink radio. I dok on pije kafu na klupi ispred javnog wc-a i jedne antikvarnice, u okolini se nalaze desetine autobusa. Jedni odlaze, drugi dolaze na njihovo mesto, otvaraju vrata, primaju ljude unutra, nakon čega se vrata jako brzo zatvore i odvoze ljude dalje, a na mesto autobusa koji još nije zamakao iza krivine već stiže drugi autobus, kao što i na stajalište stižu drugi ljudi – koji ponovo ulaze u autobuse koji uz veliku buku staju, otvaraju vrata, zatvaraju i opet kreću. Ta buka čini se večnom. Za sve to vreme Bojan pije kafu, a u njegovoj neposrednoj blizini nalazi se nekoliko ljudi koji spavaju. Neko se opružio tu na betonskoj klupi, neko se umotao u ćebe i privio uza zid, a neko spava bez ikakvih stvari za pokrivanje, na parčetu kartona. Nekoliko beskućnika koji su već budni pridružuje se Bojanu u razgovoru i kafi.

08:50 – Prošlo je već pola sata – dosta vremena – ali Bojan bi nekim danima čekao i duže. Na ulici razbuđivanje uz kafu i muziku nikada nije samo razbuđivanje uz kafu i muziku: dok sve to radi, Bojan prati rad komunalne policije, njihovo pojavljivanje u krugu Zelenog venca i nestrpljivo čeka njihov odlazak. Kada se uverio da su otišli, srknuo je poslednji gutljaj kafe i krenuo u akciju.

09:00 – Niz Kameničku može se videti nekoliko prodavaca sa obe strane ulice koji svoju robu izlažu i prodaju sve od izlaza sa Zelenog venca, do dna ulice i spajanja sa ulicom Gavrila Principa.

09:05 – Prostirka, koja je u ovom slučaju Bojanova tezga, dugačka je oko dva metra. On brzo na nju ređa majice, trenerke i dukserice. Iako se nalazi usred posla nameštanja svog prodajnog prostora, on za sve to vreme i nudi prolaznicima robu koju izlaže. Ono što ne stane na tezgu, okači na gelender iza leđa. Za par minuta je izložio sve i radni dan je mogao da počne.

0

9:15 – Tek što je namestio svoju tezgu, Bojan je morao da je skupi i skloni se sa svog prodajnog mesta – vratila se komunalna policija. Kao i svi ostali, i on se ponadao da ih nakon jutarnjeg obilaska Zelenjaka neće biti tu bar nekoliko sati, ali prevario se. To je čest slučaj. On mora da pokušava da prodaje kad mu se da bilo kakav prostor, naročito jer ne zna na koliko vremena mu je taj prostor na raspolaganju usled pojačanih kontrola komunalaca.

Stalno prolaze tuda i prete. Sklanjaju tezge svima koji nisu na pijaci i zabranjuju nam da radimo. Rekli su mi da pokupim stvari i da će mi pisati kaznu ako me uhvate još jednom. Prošle zime i letos radio sam u Zemunu, ali onda su se tamo kontrole pojačale. Shvatio sam da mi se ne isplati da odem skroz do tamo i nekad čekam po ceo dan u nadi da će komunalci da odu. To mogu i ovde.

09:25 – Ukupna zarada: 0 dinara. Inače za jedan dan zaradi oko 500-600 dinara, ali to su dani kada im komunalna policija da malo više mira i prostora za rad. Danas, za sada, ostaje 0 dinara. S obzirom na te okolnosti, Bojan se nakon kratkog razmatranja situacije vraća u svoj štek, u najprometnijem prolazu u našoj državi – nazad na spavanje. Još uvek ništa nije doručkovao. Gladan je, naravno, ali nije zaradio novac za hranu, a u pekari iz koje mu često daju hranu u smeni su trenutno ljudi sa kojima se ne poznaje.

Za preživljavanje jednog dana potrebno mi je oko 1000 dinara. Kupim nekoliko 3 u 1 kafa od 12 dinara; popijem dve-tri kafe od 40 dinara u krugu pijace. Kupim neka peciva da doručkujem – to bude 150 dinara. Posle za ručak odem do Amana, kupim leba, salamu i majonez. 200 grama salame je 115 dinara, ¼ hleba je 30 dinara i mali majonez je 22-23 dinara. Onda kupim paklu cigara, a i duvan koji motam. Duvan mi malo duže traje. Pakla kupljenih cigara mi traje malo manje od dva dana, a košta 250 dinara. Dok sedim, ruke su mi slobodne i uzmem da motam mahinalno, samo da mi opet budu zauzete ruke: čim smotam i cigara je u ustima zapaljena, ruke su mi opet slobodne i za 4-5 minuta uhvatim sebe kako opet motam. Sve u krug. Onda kupim sok, grickalice i tako neke stvari – to bude oko 300-400 dinara – pogotovo kada sam sam i gledam filmove na telefonu – tad ide puno grickalica. Vodu ne kupujem, pijem uvek sa Zelenjaka ili pijace. WC na Zelenom vencu iza klupe gde sedim je besplatan, pa bar to ne plaćam.

12:00 – Novo buđenje. Ponovo ništa nije sanjao. Desetak minuta leži umotan u ćebad, a onda se proteže i ponovo ustaje. Pravac pijaca. Staklena čaša. Kafa dva decilitra. Četrdeset dinara. Toplo i prijatno.

12:20 – Ponovo ide ka Kameničkoj sa robom za prodaju, ali već na vrhu ulice vidi jedno vozilo komunalne policije u kom se nalaze dva policajca, kao i dvoje policajaca u okolini. Previše ih je danas i nikako neće da odu. Tada rešava da odmah vrati stvari nazad u štek, pre nego što ga oni primete i priđu mu.

12:45 – Sve je vraćeno na mesto. Izgleda da danas neće biti prodaje. Zarada je još uvek 0 dinara. Hrane još uvek nema, ali uskoro dolaze njegovi poznanici iz druge smene. Odlazi na pijacu gde pije vodu i puni mobilni na „pametnim klupama”. Tu ostaje oko dva sata. Ljudi prolaze. Poneko dolazi da napuni telefon na kratko. Pozdravljaju se sa Bojanom i pričaju – kakvo je vreme; zašto im komunalna policija zabranjuje da rade; kako su proveli prethodni dan i gde će provesti sledeću noć.

To što mene ljudi vide da sedim sa nekim na Zelenjaku da mi prođe dan, to ne znači da su oni moje društvo i moji prijatelji. Nema na ulici prijatelja. Ja sam potpuno sam i odvojen od svih i od svega. Do sada sam upoznao oko 300 beskućnika svojih godina u različitim gradovima: Nišu, Kikindi, Leskovcu, Knjaževcu i Beogradu. Mnogo ima mladih ljudi na ulici.

14:20 – Spušta se do pekare i pomaže radnicima sa istovarom đubreta iz prethodne smene. Dvoje radnika raspituje se za to kako je, da li je gladan ili žedan, da li bi možda popio kafu ili sok. Nakon kratkog razgovora i završenog posla – odnošenja nekoliko velikih kesa sa đubretom u kontejner, Bojan konačno doručkuje nekoliko peciva uz koja pije koka-kolu.

14:40 – Odlazi ponovo do klupa ispred wc-a i tamo sedi duže od dva sata. Stavlja slušalice u uši i pušta muziku, zatim igra igricu na telefonu, pa skida slušalice i priključuje se razgovoru koji oko njega vodi grupa od nekoliko beskućnika. Danas je lep dan, pa Bojan većinu vremena može da provede na nogama i u okolini Zelenog venca, što kada naiđe zima nije slučaj. Pre samo par dana, on bi po ceo dan provodio u prolazu, obučen u najtoplije stvari koje ima i umotan u ćebad, dok bi iz topline parčeta prolaza koju je za sebe napravio izlazio samo da pokuša da prodaje stvari ili da kupi kafu i nešto za jelo.

Ako jutros nisam mogao da zaradim – sutra moram. Ali kako kad ima nekliko nadrkanih komunalaca koji nam ne daju ni sekund da dišemo? Odmah teraju da sklanjamo stvari i pišu kazne.

16:30 – Bojan robu za prodaju skuplja po kontejnerima i sada kreće u obilazak obližnjih kontejnera. Obično na jednom mestu ima 3-4 kontejnera, a on obiđe 10-11 mesta u okruženju. Ponekad ode na Novi Beograd, čak u blok 45 i tamo preturi sve kontejnere u potrazi za dobrom robom. Kad nađe garderobu odnese je u Lominu, u centar za tuširanje (i pranje stvari) za izbeglice i beskućnike organizacije Collective Aid. Tu je pranje besplatno. Jednog dana ostavi stvari, a sutra ih pokupi čiste i spremne za prodaju.

17:00 – Obišli smo oko 40 kontejnera na Zelenom vencu, kao i u Gavrila Principa i Karađorđevoj ulici, ali ovog puta nije bilo robe zadovoljavajućeg kvaliteta za prodaju. Nezadovoljan ovom potragom, Bojan razmišlja kako će sutra pregurati dan.

Kad se probudim kažem sebi: Idemo, nov dan i ispočetka sve: ako juče nije moglo da se prođe dobro, danas će se proći, a ako ne može danas, sutra će da prođe. Jutros sam izašao i ništa nisam zaradio. Mnogo toga nije do mene. Opet kažem – sutra će da bude bolje.

18:00 – prodavci iz prolaza polako pakuju svoje improvizovane tezge i odlaze, ali na njihova mesta dolaze drugi ljudi. Jedan momak sa glasnim zvučnikom sa kog ide muzika i na koji je povezan mikrofon koji se nalazi u njegovoj ruci počinje svoj rad: on peva, a pred njim se nalazi kartonska kutija puna šarenih novčanica. Bojan ga vidi posle nekoliko dana. Razgovaraju srdačno. Pevač je bio na jugu Srbije, tezgario je, kako kaže, ali je pokraden, pa se vratio tu u prolaz pre vremena. Desetak metara odatle, na mestu na kom je do pre samo pet minuta stajao čovek koji je prodavao narukvice i perlice, sada sedi jedan mladić. Rom. Beskućnik, baš kao i Bojan. Pije pivo iz limenke i odbija dugačke dimove cigareta u pravcu muzike dok sedi na visokoj stolici. Deluje kao da sedi u kafani i uživa u muzici. Mrak je pao. Sve manje ljudi prolazi tuda. Na svakih par minuta naiđe neko ko pita ima li da mu se da neki novac za hranu.

Niko se tu ne pomaže. Svako gleda samo sebe. Prošli put kad je kiša padala a ja nisam bio tu, prodavci iz prolaza su izbacili sve moje stvari napolje na kišu. Smetalo im dok prodaju, kažu. Tu niko nikog ne pomaže. Ljudi znaju samo da zviznu kad idu komunalci da bi se svi pokupili i sklonili, ali nikakve druge saradnje nema.

21:00 – Legao je da spava nakon jela u pekari. Za sve vreme dok je tokom dana od osam sati ujutru pa do sada Bojan išao tamo-vamo u nameri da nešto zaradi i preživi dan, u prolazu gde spava, stoji kutija pored koje dnevno prođe desetine hiljada nogu. Uglavnom ga sačeka prazna. Više novca dobije kad sedi pored kutije, ali on nikada ne prosi “aktivno”. Dok leži pored kutije, on spava, pije kafu ili sok, jede, crta ili sluša muziku, ali nikada ne pita prolaznike za novac. Na njima je da sami shvate zašto je kutija tu. Obično skupi između 700 i 1000 dinara za vreme koje provede u “krevetu”. Neki put zaspi, pa se desi da sve to nestane, kao što mu je pre neki dan nestala torbica u kojoj je imao novca za sledeća dva dana. Ljudi donose hranu, on jede. Večeras je u čašu od tek popijenog jogurta sipao sok koji je kupio za pred spavanje.

Ja uvek kažem – hvala i onima koji mi ne ostave ništa kad nisam tu i skroz ih razumem, jer može svašta da se desi. Kada bi neko video da su pare u kutiji, a da ja nisam tu, mogao bi da mi ispretura i druge stvari i napravi mi problem. Uništi mi štek. Nikad ne očekujem da ću naći novac u kutiji. Što se tiče hrane, nekad i po tri-četri peciva nađem pored sebe kad se probudim. Nekad neko drugi sve to pokupi dok spavam. Ali da, budem zatrpan stvarima. Kad god sam budan, ja se ljudima zahvalim.

21:30 – Nakon što se namestio u krevetu, postavio stiropor i metalnu ploču iza leđa, Bojan se konačno okrenuo ka sivom zidu prolaza i zatvorio je oči.

Kad legnem da spavam nemam mnogo briga, jedino što pomislim je da ja ne diram nikog i da ne želim da mene neko dira dok spavam. Zimu izdržavam. Volim sva godišnja doba. Nekad sam spavao i na -10 i -15 samo u majici i trenerci i preživeo sam, tako da me hladnoća ne brine. A što se tiče snova – ja nikada ne sanjam. Ne sećam se ni koliko sam godina imao kada sam poslednji put sanjao i mislim da je mnogo teško da se čovek ujutru uopšte seti nekog sna. Meni to nije bitno, bitno je da spavam i da se ujutru probudim živ i zdrav.

Prolaz koji napuštam je dugačak oko sedamdeset koraka. Najprometnije je pešačko mesto u našoj državi, a u tom prostoru koji se pređe za manje od minuta, tokom dana smešteni sa strane i u statičnom položaju, nalaze se desetine i desetine različitih ljudi koji žive kao beskućnici ili se nalaze u situaciji ekstremnog siromaštva – gde nemaju novca za struju i komunalije, pa svakog dana isčekuju upad javnih izvršitelja u njihove kuće i stanove i bezobzirno izbacivanje na ulicu. Bojan sada ima 29 godina. Iz sistema socijalne zaštite izašao je kada je napunio 18 godina. Tada je izašao iz Zavoda za vaspitanje dece i omladine „Knjaževac ”, pa je usled potpunog odsustva dalje sistemske podrške sa prvim danom punoletstva postao i beskućnik.