„Počela sam da bivam odvojena od svoje istine, jasnoće, besa“. Prvim albumom u poslednje četiri godine, kao i kratkim filmom ‘The Gospel’, Kiz je povukla sopstvenu crtu u pesku.

U maju je Ališa Kiz napisala elokventan esej za Leni Njuzleter Lene Danem u kojem je opisala zašto je odlučila da se ogoli, da skine šminku i čistog lica se uhvati u koštac s lažima. Čitajući njena razmišljanja i o tome kako je došla do te tačke je bilo neverovatno inspirativno. Kao žene, mi sebe često ne vidimo gledajući se u ogledalu, već umesto toga svoju spoljašnjost, a ponekad i svoju vrednost, procenjujemo iskrivljeno, kroz mnoge objektive mišljenja i upoređivanja. Šminka je ženska ratnička boja, maska koju stavljamo svakog jutra da bismo se pripremile za suočavanje sa svetom – i da bismood njega sakrile pretpostavljene mane. To što je Ališa Kiz, pevačica koja već petnaest godina živi u žiži javnosti – koja je proučava pod lupom – odlučila da joj je dosta tog kabukija, da je i pored akutne samosvesti okej izaći na ulicu bez šminke sa podočnjacima, je zaista velika stvar. Koliko god da je izraz „sticanje moći“ preterano korišćen, to je upravo njen stav. Ova tridesetpetogodišnjakinja je povukla svoju liniju u pesku.

Objavljen danas, HERE je šesti album Ališe Kiz, i prvi u poslednje četiri godine. Kao što peva u pesmi „Pawn It All“, koja je smela kombinacija gospela i hip hopa: „Vidiš, naučila sam to na teži način / Sada to radim na svoj način… I moram sve da napustim / I počnem od nule / Jer odustajem od svega / Jebe mi se“.

I dok obično komponovanje i pisanje pesama smatra za privatan, ličan čin, za HERE je Kizova ponovo napustila svoju zonu komfora, i odlučila se da okupi ekipu talenata od poverenja, ne samo sa snimanje, već i za pisanje pesama, i radila je, kako ona to kaže, skoro kao pred publikom. „Nikada to ranije nisam radila“, objašnjava preko loše telefonske veze, jurcajući po Njujorku na gostovanje na jednom radiju. „Introvertnija sam kada pišem nego kada snimam. Ne volim da oko mene budu ljudi. Ali ovog puta sam znala da želim da oformim jezgro grupe ljudi koji će stvoriti album sa mnom“.

Sa tim ciljem je Kiz pozvala saradnike koje poznaje godinama, od kojih su mnogi blisko vezani za Njujork, koji je bio muza većeg dela ove muzičke kolekcije. Harold Lili, Mark Betson, Sviz Bits (njen muž sa kojim ima dvoje dece), kao i Farel Vilijams i Karlo „Ilanđelo“ Montanjeze, ne samo da su sonično uticali na ovaj album, a ponekad i tematski, već su njihovi razgovori u studiju i na drugim mestima dospeli na album HERE, u obliku vinjeta između pesama, u stilu albuma Miseducation of Lauryn Hill. Na primer, u pauzi pre „Cocoa Butter“, Kizova sa nekoliko momaka priča o ženskoj nesigurnosti (jedan od njih strije naziva „ožiljcima lepote“). Ona uzvraća momcima, i pita ih koje su njihove nesigurnosti (variraju, od okrnjenog zuba, do kurjeg oka). Razgovor se sliva u jednu od perjanica ovog albuma, pesmu „When a Girl Can’t Be Herself No More“, žustru pop pesmu koju krasi žestoka klavirska linija, dok Kizova priča o površnosti, očekivanjima i pokretu žena bez šminke, iz jednog britkog stiha u drugi („Možda sav ovaj Mejebelin / Pokriva moje samopoštovanje / Čiji je posao da mi ispravi obline? / Toliko mi je dosadio taj imidž i to je sve“). Na drugim mestima, u „She Don’t Really Care“, sa ritmom sa ploče koja krcka, Kiz briljira preko starinskog R&B gruva, i peva odu damama sa stavom iz svih pet opština koje furaju svoj fazon. To nas dovodi do Gospela, kratkog filma (koji deli ime sa jednom od pesama sa ploče) koji je Kizova objavila juče, kao uvodu u HERE.

U potrazi za rediteljkom koja bi „razumela njujorško iskustvo“, Kiz je sa A.V. Rokvel upoznala zajednička prijateljica. Mlada rediteljka je još uvek studirala na Univerzitetu u Njujorku, ali njena selekcija kratkih filmova pod nazivom Mikstejp otvorenog grada – među kojima ima igranih i dokumentarnih – koji su snimljeni u Njujorku, i činjenica da je Rokvelova rođena u Kvinsu i „prelepa je, mlada crna žena“ su kupili Kiz. Njih dve su osmislile projekat. Rezultat toga je film koji je ljubavno pismo odrastanju u Njujorku (Kiz ih je mnogo napisala), u kome su pesme presecane pričama o pravim Njujorčanima, koji žive među neboderima, i koji je snimljen u klasičnoj crno-beloj tehnici. Neke priče su vesele, neke hrabre i podstiču na razmišljanje. Odgovarajući uvod u zapaljive teme na albumu HERE.

Noisey: Zajednička nit u filmu The Gospel su ljudi iz Njujorka koji govore o jednoj stvari koje bi voleli da su im rekli kada su bili deca. Koja je to stvar koju bi ti volela da su ti rekli kada si bila dete?

Ališa Kiz: To je tako dobro pitanje. Volela bih da mi je neko kada sam bila dete rekao da je okej živeti i osećati svoj bes i svoj bol. Ne moraš da budeš korektan, ili da pokušavaš da se suzdržavaš i budeš miran. Možeš da odlepiš, i to je kul, ne pokušavaj to da potiskuješ. Budi u stanju da pristupiš tome, zato što je to važna emocija koju treba da iskusiš.

Kaži mi nešto o vinjetama između pesama na albumu.

Ilejn Braun u jednoj recituje pesmu pod nazivom „Crna majka“. Kada sam je upoznala, to je bio veoma bitan, istorijski i ličan trenutak za mene, zato što joj se veoma divim, i divim se tome kroz šta je sve prošla, divim se njenoj moći i snazi. Od tada smo postale veoma dobre prijateljice, a dana kada smo se upoznale joj je zapravo bio rođendan. Imali smo četvoročasovni razgovor i to je parče tog razgovora. Počinje sa pesmom koju je napisao Mark Betson – a on je jedan od originalnih saradnika. Napisao je tu opasnu pesmu koja tako jasno opisuje toliko mnogo faza procesa nastanka albuma. To je jednostavno strava.

Rekla si da si pre nego što si napisala album sela i napravila spisak stvari koje su ti se smučile. Pitala sam se da li je postojao neki određeni trenutak ili događaj koji te je naveo da sastaviš taj spisak? Neka prelomna tačka.

Da, postojala je prelomna tačka, kada sam shvatila da sam postala kamena statua u stakleniku, i da mi se ne sviđa kako živim. I nije mi se dopadalo u šta se pretvaram, jer sam postala odvojena od svoje istine, svoje jasnoće, pa čak i od besa. To je bio trenutak kada sam shvatila da u velikoj meri sprovodim autocenzuru – da cenzurišem šta će mi izaći iz usta pre nego što bilo šta izgovorim. Razmišljala sam ovako,“Čekaj, ako to kažem, ko će da se uvredi i kakve će to posledice imati“. Bila sam dodatno, previše zabrinuta za stvari zbog kojih zaista ne bi trebalo brinuti. Moraš da se izraziš, i moraš da budeš ono što jesi, i moraš da imaš svoja osećanja i da staneš iza nečega! Moraš to da vokalizuješ i verbalizuješ. To mi je se u jednom trenutku razjasnilo, i shvatila da je upravo to ono što ja radim. A i koje su to stvari sa kojima si raskrstila, završila s njima? Počela sam da pokušavam da sklapam reči, što je veoma teško. Tako je nastao taj spisak, i tako su nastale teme, od kojih su nastale pesme.

Šta želiš da ljudi dobiju od ove ploče?

Želim da ljudi jednostavno… ne znam čak ni koji je pravi izraz za to, ali želim da ljudi potpuno napuste svoj zdrav razum i izgube se u ovoj muzici. I primećujem da se to dešava ljudima kada je čuju. Samo želim da se osete kako se odavno nisu osećali, ili se nikada nisu osećali.

U kojim pesmama si bila najranjivija?

U mnogim, u mnogim. Ali ponajviše verovatno u „Illusion of Bliss“. To je bio tako sirov trenutak i toliko istinit, i kanalisala sam mnogo različitih iluzija o blaženstvu. I frustracije zbog toga i takve klopke, i toga kakav je osećaj kada to izgubiš. Tako da da, mislim da je ta jedna od najranjivijih.

S obzirom da je pauza posle prethodne ploče bila duga, da li si bila iole bojažljiva povodom toga da objaviš dugosvirajući album? Jesi li se možda brinula zbog situacije u pop muzici i o tome koliko se promenila, i kako ćeš se uklopiti? Ili kako će se tvoja kreativna moć ispoljiti?

Odlučila sam da ne želim da se uklopim, da želim da štrčim. I mislim da iza ove ploče definitivno po prvi put stojim 100 posto, jer sam u potpunosti sprovela svoju umetničku viziju, bez kompromisa, bez pokušaja da nešto promenim ili savijem da bih se uklopila. Da je jednostavno snimim. Zato što tako i treba da bude. I veoma sam ponosna na sebe. Toliko ponosna na sebe – u svetu i industriji koji su toliko puni straha, i u kojoj umetnike ne ohrabruju da budu potpuno jedinstveni i drugačiji. Razumeš šta hoću da kažem?

Potpuno.

Ja pobeđujem. Toliko sam ponosna na sebe i obožavam taj osećaj. Stvarno! Stvarno je tako.

Nedavno si se popela na scenu na Tajms Skveru, u svom gradu, i dovela si Džej Zija, Nasa, Kju Tipa, Kvestlova i Džona Mejera da nastupe s tobom. Kakvo je to bilo iskustvo?

Bilo je apsolutno neverovatno! Ludo! Smesta sam se pretvorila u trogodišnje dete i skakala gore – dole. Bilo je ludo! Nisam mogla da se suzdržim. Bukvalno sam zujala. Bilo je nadrealno. Nadrealno! Jesam li ja ovde? Ili je ovo samo san? Bilo je strava. Bilo je bolesno koliko smo bili povezani. Biti u svom dvorištu, usred centra grada, sa svim onim svetlećim reklamama. To je bilo najdublje iskustvo na nastupu koje sam ikada imala.

Takođe me zanima i tvoja veza sa meditacijom, i kako ti je to pomoglo da se presabereš i fokusiraš. I kako si počela time da se baviš.

Nažalost, upravo treba da gostujem na jednom radiju, i moram da završim zagrevanje, ali pitanje ti je super, pa ću ti odgovoriti na brzaka: meditacija je definitivno donela ogromnu promenu u mom energetskom polju i omogućila mi je da se posvetim sebi na način na koji ranije nisam bila u stanju. Više puta sam počinjala time da se bavim, ali nikada nisam istrajala, što se događa mnogima. Znaš, u jednom trenutku si u fazonu, „Oh, ja se time bavim“, a onda prođe mesec dana i kažeš sebi, „Prokletstvo, više se ne bavim time“. Ali onda mi se na neki način sve razjasnilo. Iako moraš da budeš posvećen tome, stvar je fluidna. Ako meditiraš deset minuta, meditiraš deset minuta. Ako meditiraš 20, meditiraj 20. Ako ne mogu sebi da se posvetim ni 10 minuta dnevno, onda se zezam sa samom sobom.

Pošteno. Mnogo ti hvala na utrošenom vremenu, i čestitam na ploči!

O, i tebi mnogo hvala. I izvinjam se što nismo mogli još da razgovaramo, zato što sam baš uživala u našem razgovoru. Hvala na podršci i stvarno se nadam da ćemo se uskoro videti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu