Ne sećam se najboljeg dana u svom životu.
Bio je to dan mog venčanja, koji se desio pre samo dve godine. U redu, bio sam pijan, ali često sam pijan i umem da funkcionišem u tom stanju. Možda sam ipak malo preterao. Sećam se nekih detalja u vazi sa tim danom, kao što su datum (8. jun) i da je ceremonija održana u Istočnom Nešvilu, na tremu Airbnb-a unutrašnjeg dekoratera. Znam da je svirao “The Universal” od Blur dok je moja žena prilazila oltaru koji bi neko mogao da opiše kao šarmantan i umešno izrađen. I znam da je mom šuraku tinejdžeru, uprkos tome što mu je rečeno da pritisne “plej” na pesmu Dvajta Tvilija pre našeg prvog poljupca, prosto odlutala pažnja, te sam morao da ga šutem kako bi to uradio. Ono čega se zapravo ne sećam je kako je sve to izgledalo. Ne mogu da dozovem uspomene, moram da prelistavam slike sa našeg venčanja da bih se podsetio na te trenutke.
Videos by VICE
Patim od retkog poremećaja po imenu afantazija, neurološkog stanja koje je privuklo izvesnu pažnju medija , ali su se oni vrlo malo bavili time kako ono utiče na veze — usredsredivši se mnogo više na to kako se mozak prilagođava i uči za razliku od ostatka populacije. Ili kako je to otvoreno definisao jedan moj kolega: Ne posedujem “sposobnost zamišljanja”. Moje unutrašnje misli svode se na neodređene zvukove i činjenice. U mom umu nema slika, pa ni tekstura, mirisa ili ukusa. To je na neki način suprotno od “nadljudi” koje srećete u niskobudžetnim kablovskim TV serijama – kad im pokažete mapu Londona, oni mogu savršeno da je prizovu iz sećanja.
Kad bih zamolio većinu vas da zamislite sliku automobila, neki od vas bi možda zamisliti sopstveni auto. Neki bi možda pomislili na auto svog oca onako kako ga se sećaju iz detinjstva. Neki bi čak bili nepodnošljivo kreativni i u svojoj glavi pomislili na crtanofilmski auto. Kad biste mene zamolili da uradim nešto slično, u svojoj glavi bih čuo reč “auto” i prisetio se osnovnih podataka o njemu, kao što su da je auto ono što uglavnom koristimo kako bi se prevezli sa jednog mesta na drugo. Pomislio bih na aute koje volim i potom čuo kako mi se u glavi komešaju reči kao što su “datsun” i “bentli”. Afantazija je tako apsurdan koncept za većinu ljudi da kad se pomene, reakcija je obično mešavina znatiželje i skepticizma, a ovo potonje ne pomaže u mučnom osećaju izolovanosti koji trpim ili, još konkretnije, potiskivanju pomisli da skoro svi na planeti imaju supermoći sem mene.
U stvari, imam folder ne samo slika sa svog venčanja, već aktuelnih slika svoje supruge zalepljene sa strane na svaki prozor na mom kompjuteru kako bih mogao da je vidim kad nije u blizini. Mogu da vam kažem njenu tačnu visinu, njene mere, činjenicu da je brineta i da se lepo oblači, ali ako zatvorim oči, ja je ne vidim. Da sve bude čudnije, mogu da prepoznam skoro svakoga kog sam upoznao u nekom trenutku svog života. Znate onaj izanđali kliše: “Slabo pamtim imena” koji većina ispali kad je nervozna prilikom upoznavanja — ne znam kako, ali ja skoro nikad ne zaboravljam imena.
Najznačajniju međunarodnu studiju (čiji sam ja deo) sprovodi profesor Adam Zeman sa Univerziteta u Egzeteru, a njen najvažniji cilj (ili makar najatraktivniji finansijerima) jeste preneti ljudima da deca sa ovim stanjem moraju da uče većinu predmeta sa potpuno drugačijim pristupom. Kad sam se pridružio studiji profesora Zemana i počeo da razumem zašto sam se mučio u nekim periodima života, to mi je donelo neku vrstu mira, eliminisavši napore koje bih možda tvrdoglavo isprobavao kao mlađi čovek. Odustajanje od aktivnosti i interesovanja u kojim nikad ne bih bio uspešan ispočetka je delovalo defetistički, ali tokom vremena sam prihvatio sledeće:
Uprkos pokušajima da ga igram od svoje pete godine, užasno sam loš u šahu jer ne posedujem sposobnost planiranja dalje od jednog poteza.
Ne uživam u prozi. Deskriptivni pasaži pisaca kao što su Hemingvej ili Bret Iston Elis ne znače mi apsolutno ništa u životu. Nikad nisam pogledao film nakon što sam pročitao knjigu i bio razočaran vizuelnim prikazom. Da sve bude depresivnije, redovno me kritikuju što ne posedujem impresivnu privatnu kolekciju knjiga ili što me ne zanimaju likovne galerije. Spadam u jedan posto ljudi koji legitimno ne pokušava da bude iritantni kontraš kad kaže: “Iskreno, ne izvlačim nikakvo zadovoljstvo iz čitanja Stajnbekovog opusa.” Probajte konstantno da branite svoj život pred ljubiteljima književnosti, pa ćete se možda i vi osećati izolovano.
Sa ličnom modom izlazim na kraj tako što gledam filmove i serije, te detaljno zapisujem izgled muškaraca za koje mislim da su se lepo obukli. Proveo sam čitavo leto obučen kao glavni glumac u Everybody Wants Some Ričarda Linklejtera ili u formalnijim prilikama, obučen na osnovu fotografije Harisona Forda s kraja sedamdesetih. Kad je u pitanju stil, moj život se sastoji od niza kulturnih prekretnica. To je moja verzija čuvanja isečaka iz novina i potpuno je intimna stvar.
Izgubim se negde gotovo svakog dana. Živeo sam u svom gradu deceniju i po, ali se i dalje gubim na njegovim ulicama, bilo da šetam ili vozim. Izgubim se čak i u svojoj lokalnoj samoposluzi. Moram da prođem kroz svaki red i zagledam svaki proizvod, jer ne mogu da zapamtim gde ih drže. Krećem se svojim gradskim prostorom u pokušaju da zapamtim koje ulice se ukrštaju sa kojima i zapamtim koliko tačno ulica ima između tih raskrsnica.
___________________________________________________________________________
Pogledajte VICE Srbija film Mina iz serijala Jedan dan života
___________________________________________________________________________
Ovo su samo neke stvari koje sada već smatram usputnim. Ne marim za šah ili za Hemingveja. Moj telefon ima GPS. Volim da se oblačim kao statista iz kasnijih sezona McMillan & Wife . Komplikovanije stvari nastaju iz onoga što ljude zapravo najviše zanima: iz veza.
Kao mladić, stalno sam slušao kako muškarci navodno misle na seks svakih sedam sekundi i odmah se povukao u sebe od sramote i zapitanosti. Ne mogu da seksualizujem nikoga u fantaziji, pa to i ne radim. Ne mogu čak ni da se setim kako su žene iz moje prošlosti izgledale gole. Mogu neke svoje prijateljice da doživim kao objektivno lepe ili blistave, ali one niti bilo koje druge žene ne uzbuđuju me samom svojom pojavom kao što mi kažu da se dešava kod većine strejt muškaraca. “Da li si zbog toga tako dobar prijatelj sa toliko zgodnih žena?”, upitao me je drsko nedavno moj berberin dok sam ustajao sa njegove stolice. “O, da”, samouvereno sam mu odgovorio pre nego što su me dve atraktivne mlade žene pokupile da me vode na ručak.
“Pričaš sa bivšom, a?”, poslao mi je poruku prijatelj zaintrigirano nakon što sam tvitovao o glupavom susretu sa bivšom devojkom sa kojom sam bio u vezi pet godina. Gledano sa strane, moja bivša i ja ne bi trebalo da smo u “dobrim odnosima”, a kamoli da pričamo. Čovek u jednom trenutku života mora da raskrsti sa bivšom vezom. Međutim, ja ne mogu da se setim trenutka kad sam se zaljubio u nju sa 25 godina, niti se sećam izraza njenog lica dok smo vikali jedno na drugo pred raskid. Ne mogu da sanjarim o našim nekadašnjim susretima (bukvalno ne mogu da sanjarim). Moja prošlost je iskorenjena. Ona ne postoji. Za polovinu vas koji ste primili na to da analizirate moju afantaziju, ona je jednako blizu pakla kao i pomisao na sindrom ukočenosti. Za drugu polovinu, to je blagoslov.
Pretpostavljam da se, kao i u svemu drugom, slepilo mog uma svodi na vaš životni stav. Postoje trenuci kompletne emocionalne izolacije, ali ima i slučajeva kad se zbog mog mozga zlatne ribice osećam kao da sam po prvi put osetio uzbuđenje romanse sa sopstvenom ženom. Siguran sam da postoje milioni ljudi na ovom svetu koji bi bili voljni da plate značajnu sumu novca za pilulu od koje će ponovo doživeti to iskustvo.
Možda se ne sećam kako mi je izgledalo venčanje, ali neko kao ja ima sreće što mu je najsrećeniji dan u životu bio i najdokumentovaniji.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu