Fudbalska Srbija se i dalje oporavlja od kataklizmične fudbalske jeseni u kojoj je reprezentacija sa Holanđaninom Dickom Advocaatom uspela po milioniti put “usere motku” i upropasti šanse da svi malo navijamo za nacionalni tim na nekom velikom takmičenju.
Toletov džoker Advocaat je protutnjao Starom pazovom, pokupio prnje i pobegao glavom bez obzira videvši svu šizofrenost srpskog fudbala, potkovanu sopstvenim neuspehom.
Advocaat, čovek sa odličnim CV-jem naravno našao novi posao, u Premijer ligi treba da spasi Sanderlend od ispadanja, a nama je ostao Tole…
Jedan od čestih klišea koji se upotrebljavaju u srpskim medijima je da je Srbija zemlja „sa sedam miliona selektora”.
Otkako je SFR Jugoslavija otišla u istorijske arhive, sa njom su se zajedno sahranile i neke realistične ambicije o fudbalskim uspesima dalje od svog dvorišta. Zemlje naslednice, prvo SRJ, pa SCG, pa sad i Srbija, su poslovično razočaravale svojim nastupima na velikim takmičenjima – još od 1990., nijedna selekcija koja sadrži Srbe nije prošla dalje od prvog eliminacionog kruga bilo svetskog, bilo evropskog prvenstva.
Sve to, doduše, nije sprečilo ljubitelje fudbala u našoj zemlji da i dalje sanjaju svoj san o svetskoj dominaciji, pa se tako svake dve do četiri godine u sportskoj štampi uvek može naći zbornik očekivanja koji često zađu u sferu naučne fantastike. Ako slušate te iste izvore, onda vam je već odavno jasno da su nam prvo smetale sankcije, pa nam je smetalo „Hej, Sloveni”, pa su nam smetali plavi dresovi. A kad smo se rešili svih tih retrogradnih obeležja, onda nam je uglavnom smetao selektor (sudija smeta uvek, njega ni ne spominjemo). Odatle i ona doskočica sa početka teksta – svi smo mi pomalo selektori, makar i u ćošku dnevne sobe dok zapujemo kanale.
Selektorima koji su vodili Srbiju u post-SFRJ eri moderna istorija teško može biti naklonjena. Slobodan Santrač je bio toliko omrznut u narodu zbog svog ultradefanzivnog pristupa, da su studenti ’90tih na protestima tadašnjem predsedniku vikali „Slobo, Santrače!”.
Njegov naslednik Milan Živadinović je krenuo hrabro, ali odustao jako brzo, da bi tada palicu nakratko preuzeo doajen trenerske struke Vujadin Boškov, u tom momentu već prilično u godinama pa njegov mandat ljudi pamte mahom po nekakvim lapsusima koje je ovaj ispaljivao na press konferencijama (autoru teksta je lično omiljeni kada je na sastanku reprezentacije dočekao Ljubinka Drulovića rečima „pa gde si, bre, ti, Druliću! Je li, kako si se snašao u inostranstvu? Znaš, Celta je veliki klub!”).
Videos by VICE
U dvadeset i prvom veku družili smo se sa Dejom „Azerbejdžan” Savićevićem, bata Đorom i njegovom mitskom izmenom protiv Rusije, Ilijom Petkovićem koji je sagradio respektabilan, čvrst sastav i onda sve pustio niz vodu kada je pozvao sina u nacionalnu selekciju, te sada već kultnim Radomirom Antićem koji je toliko opčinio naciju da mu ona i dan danas kolektivno oprašta neoprostiv ćorak u Južnoj Africi. Siniša Mihajlović je, do prvog sudijskog zvižduka, delovao kao nekakav vizionar i spasilac, a onda smo shvatili da njega više zanimaju pevačke sposobnosti naših fudbalera, i da taktički ipak nije dorastao ni zadatku, a ni pritisku.
Ono što je bezmalo jedinstveno za sve naše selektore je činjenica da su za vreme svoje vlade svi mahom bili optuživani za nepotizam iz ovih ili onih pobuda. Santrač je, recimo, iz neobjašnjivih razloga sa spiska za Francusku izostavio prvog strelca sveže krunisanog francuskog šampiona, a pogazio je i obećanje da će povesti najefikasnijeg golgetera domaćeg takmičenja – sa druge strane, u timu su tada bili pojedinci za koje se znalo da su im francuske vize izdate čisto jer su bili u kumovskim vezama sa pojedinim tada „bitnijim” fudbalerima.
Negde za vreme Deje Savićevića počelo je naglas da se priča o menadžerskom uticaju na selektore, pa su tako mnogi kritički gledali na prisustvo, recimo, Dragana Bogavca u nacionalnom timu. Antiću je itekako bio zameran Raća Petrović, a spisak osumnjičenih u prosečnom sastavu Siniše Mihajlovića dovoljno je dugačak za zasebnu kolumnu. Negde u tom momentu, javno mnjenje je počelo da peva novu pesmu – treba nam stranac.
Strani treneri u srpskom fudbalu su posebna doza egzotike. Lothar Matthäus i Walter Zenga će zauvek ostati neko merilo za stranca u Srbiji, ali nisu svi bili te sreće. Jurgen Roeber stigao je u Partizan sa reputacijom uglednog stručnjaka koji je uveo nekad anonimnu Herthu u Ligu Šampiona, ali nije zadovoljio ni upravu, ni navijače. Zdenek Zeman je ime koje svi ljubitelji italijanskog fudbala 90tih itekako pamte – na Marakani je izdržao nepuna tri meseca. Avram Grant je osvojio već osvojenu titulu ali ništa više od toga, a Sa Pinto je mogao da uđe u istoriju ali je pao na poslednjoj prepreci. Poseban je slučaj prvog srpskog selektora “stranca”, Javiera Clementea.
“Plavušan iz Barakalda”, koji je na svom CV-u udario recke kakve su Athletic Bilbao (sa kojima je osvojio i dve nacionalne titule), Espanyol, nacionalni tim Španije, Betis, Olimpique iz Marseja i svašta još usput, stigao je sa velikim očekivanjima, i na veliki način je i startovao. Prvo je napravio radikalan rez u selekciji, onda ubeležio 10 bodova iz četiri meča, a zatim je krenula fatalna nizbrdica – u martu 2007. Srbija je poražena u Kazahstanu, a splet daljih loših rezultata kulminirao je još jednim neučešćem na velikom turniru. Clemente je napustio selektorsku fotelju, ali njegove reči posle 0-0 u Jerevanu oktobra 2007. i dalje odzvanjaju. “Srbija je u sve četiri utakmice u kojima je podbacila imala isti problem. Taj problem nije u neiskustvu igrača, već u njihovim navikama koje se teško ispravljaju”, rekao je Baskijac tada okupljenim domaćim novinarima, i dodao : “Godinu dana otkako sam na čelu Srbije pokušavam to da ispravim, ali nisam uspeo. Fudbal u Srbiji nije na zavidnom nivou, ali ima perspektivu. Igrali ne shvataju kolektivnu modernu igru. Previše igraju individualno, a problem je i taj što su raštrkani po raznim ligama Evrope i teško ih je uklopiti”.
Dick Advocaat, šezdesetsedmogodišnjak iz Den Haaga, očigledno nije čitao ove Clementeove reči.
Advocaat je, baš kao i njegov stranac-prethodnik, trener impresivnog rezimea. Proslavio se kao pomoćnik legendarnog Rinusa Michelsa, u dva navrata je sa promenljivim uspehom vodio nacionalnu selekciju Holandije, imao je jako zapažene epizode u PSV-u, Rangersima, i pre svega Zenitu iz St. Petersburga. Reprezentacija je za vreme Mihajlovića dotakla dno, i medijima je bilo dosta priče o himni, Faljiju Ramadaniju, i ko zna kome i čemu još. FSS se ponovo okrenuo strancu, stranac nema srpske kumove, suprugu, pašenoga, šuraka i koga već – samim time, stranac je pravi izbor za selektora. Tako je, barem, trebalo da bude.
Advocaat je u Srbiju došao u veoma delikatnom trenutku. Sportski gledano, Srbija je bila na pragu nečega potencijalno velikog. Dobili smo relativno podnošljivu grupu za kvalifikacije, sa Portugalom čiji su glavni aduti već na izlazu, i Danskom koja nikako da se izbori za svoje mesto na velikoj sceni. Srpski fudbaleri u ovom momentu igraju zapažene uloge u velikim evropskim timovima – Ivanović i Matić su osovina Chelsea, kluba koji trenutno korača ka tituli prvaka engleske Premier Lige, Adem Ljajić, Filip Đorđević, Dušan Basta su solidni Serie A prvotimci, Kolarov je redovan u Manchester Cityu, Subotić u Dortmundu, ukratko, kvalitet je barem na papiru bio tu, i javnost je sa pravom očekivala nekakav rezultat. Drugi, ništa manje zanimljiv izazov, predstavljala je činjenica da smo po prvi put posle raspada stare zemlje u grupi dobili Albaniju. Srbija je, dakle, imala pred sobom zadatak da se konačno dokaže na evropskoj sceni, i usput se razračuna sa jednim starim regionalnim rivalom u meču koji je već u najavio pretio da bude “više od igre”. Ulog je, jasno, bio prilično veliki.
Zanimljivo je možda i pogledati pod kojim okolnostima je Advocaat stigao u Beograd.
Tomislav Karadžić je tada govorio o nekoj preporuci, mada nije precizirao kakvoj. Tog leta, aktuelna je bila priča da će ruski naftaški titan Gazprom-Njeft i zvanično preuzeti FK Crvena Zvezda, i tako proširiti svoju ulogu u klubu koju je već naznačio generalnim sponzorstvom. Gledano unazad, priča o Gazprom-Zvezdi ostala je mrtvo slovo na papiru (barem za sada), ali nije isključeno da je u celoj toj igri „novi” selektor bio…probni balon.
U decembru mesecu 2005., Gazprom je napravio svoju veliku investiciju u svetu fudbala, kupivši Zenit iz St. Petersburga. Koncern je ubrzo uložio 100 miliona dolara u tada relativno marginalni fudbalski klub (do ulaska Gazproma, Zenit je osvojio svega jednu sovjetsku ligu, po jedan ruski i sovjetski kup i jedan ruski liga kup), i to se oslikalo plasmanom u četvrtfinale kupa UEFA 2006, ali su loše partije u tekućoj sezoni ubrzo došle glave češkom stručnjaku Vlastimilu Petrželi. Čovek koji ga je zamenio? Dick Advocaat.
Advocaat je, u tom momentu, bio takoreći na raskršću. Po odlasku iz Glasgowa, gde je nemilice trošio milione kako bi od Rangersa napravio evropsku silu (račun za naplatu došao je tek deceniju kasnije, a rezultat i sami znate), Advocaat je imao izuzetno turbulentni drugi mandat na klupi nacionalnog tima Holandije. Tokom evropskog prvenstva 2004. u Portugalu, Advocaat je trpeo jezive pritiske medija i navijača, koji su kulminirali nakon meča sa Češkom i poraza od 3-2, nakon rutinskog vođstva od 2-0 posle 20 minuta. Selektoru se tada pogotovo zamerilo što je u 59. minutu zamenio najboljeg pojedinca meča Arjena Robbena, što je identifikovano kao okidač za češki preokret – reakcija navijača bila je da se istog dana otvori vebsajt www.deslechtstewisselooit.nl (u slobodnom prevodu „najgoraizmenaikad.nl“), na kojem su korisnici mogli da glasaju za, pogađate, isključivo jednu opciju.
Iako je Holandija dogurala do polufinala gde je posle velike borbe izbacio domaćin, vređanje sa tribina nije jenjavalo, pa pamtimo i slučaj simpatizera koji su u zajedničkoj akciji Advocaatu čak kupili avionsku kartu za Amsterdam u jednom pravcu i preklinjali ga da napusti Lisabon pre polufinalnog meča. Kada su na kućnu adresu počele da stižu i pretnje smrću, dileme više nije bilo – podneo je ostavku na tu poziciju i uputio se u Moenchengladbach, gde se zadržao tek šest meseci. Kada je tog jula 2006. prihvatio poziv Zenita, Advocaat je bio bez posla posle još jednog polu-jalovog nastupa na velikom takmičenju, ovaj put sa Južnom Korejom na svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj.
Ubrzo su stvari krenule na bolje za Zenit. Godinu dana kasnije proslavljena je prvatitula u nezavisnoj ruskoj eri, a 2008. u vitrine je stigao i trofej osvajača kupa UEFA, posle finala u Manchesteru gde su savladani, ironično, Rangersi. Odjednom, Advocaat je bio stručnjak na ceni, i njegova reputacija bila je obnovljena. Ne malu ulogu, doduše, igrao je čovek iz senke po imenu Vladimir Putin.
Putin, rodom inače upravo iz bivšeg Lenjingrada, je poznat kao navijač Zenita, baš kao i njegov bliski saradnik Dimitri Medvedev. Po dolasku na vlast, Putin je polako ali sigurno počeo da ostvaruje svoje ambicije o izmeštanju (barem privremenom) sportskog težišta Rusije iz Moskve u St. Petersburg.
Prvi korak je bio dominantan fudbalski tim, a Advocaat mu je dao ono što je i želeo – nacionalnu titulu i evropski trofej. U intervjuu od pre par godina za belgijski nedeljnik „Humo”, Advocaat je opisao kako je svojevremeno imao i zvanične prijeme kod oba viđena ruska političara, i kako mu je pogotovo Medvedev pričao o „važnosti jakog sportskog kolektiva u oblasti St. Petersburga”. Iako su Holanđanin i Zenit nedugo zatim raskinuli saradnju, stara prijateljstva se u Kremlju definitivno ne zaboravljaju, pa je tako Dick dve godine bio i selektor Rusije. Kada sve ovo saberemo, moće se izvući i neki zaključak da je Dick Advocaat bio „ruski čovek u Srbiji”, i da je njegov dolazak možda bio i (preporučena?) prethodnica daljim „investicijama”.
Teorija, međutim, ostaje teorija. Da neće sve ići baš po PS-u videli smo na prvom meču kvalifikacija u Jerevanu, gde je Srbija nekako izvukla jedan bod zahvaljujući trenutku inspiracije Zorana Tošića. Iako kvalitativno na papiru daleko superiorniji, „orlovi” su ceo meč mučili muku da nametnu svoj tempo neugodnim domaćinima, koji su posle ravnopravne borbe prvo poveli, a zatim propustili priliku da nas dokrajče iz jedanaesterca koji je Stojković odbranio. Upravo je taj penal pokazao sve probleme našeg fudbala u tom momentu – Dimitrije Vojnov je u svojoj tadašnjoj kolumni primetio letargičnu reakciju srpskih fudbalera posle Stojkovićeve odbrane (naši su jako ležerno ispratili pogledom živu loptu umesto bilo kakve reakcije), i pravilno dijagnozirao da ovakav sastav ni Mourinho ni Cappelo ne bi osvestili do te mere da oni sad zapravo zaigraju na nivou svojih mogućnosti. Doista, ne može se reći da je Advocaat u Jermeniji mnogo toga pogrešio u taktičkoj postavci igre – jednako tome, nikako se ne može reći ni da su naši igrači naporno radili da prevedu selektorovu ideju u nešto opipljivo na terenu.
Svega par dana kasnije dogodio se i meč na stadionu Partizana, koji je obeležila „afera dron”, o čemu su svi mediji već dovoljno pisali. Ako se protiv Jermenije moglo primetiti odsustvo kvaliteta i zalaganja, protiv Albanije u prvi plan istaknuta je i činjenica da stranci koji dolaze u Srbiju da se bave trenerskim poslom nisu baš sasvim spremni za sve izazove koji taj poziv nosi. Advocaatova reakcija u medijima nakon prekida bila je reakcija kompletno zbunjenog čoveka, kome ama baš ništa nije bilo jasno, a pogotovo deskriptivan bio je njegov pogled u samom momentu incidenta, sa licem sa kojeg se prosto čitalo „ bože, šta li ja radim ovde?!”.
Advocaat je i u prvim danima svog mandata stigao na tapet domaćih medija zbog nekih nemušto prevedenih ili interpretiranih navoda iz strane štampe o životu u Srbiji. Iako je on to prilično brzo demantovao, afera Albanija pokazala je koliko on, zapravo, nije imao blage veze gde dolazi i šta se od njega očekuje. Ni St. Petersburg, ni klupe Holandije i Južne Koreje, nisu mogli da pripreme Advocaata na često bizarnu atmosferu koja dominira balkanskim fudbalom.
Poslednji čin odigrao se 14. novembra u Beogradu, pred praznim tribinama JNA protiv Danske. Srbija je počela odlično, povela golom Tošića, a zatim se začaurila u neki polu-bunker, koji su Danci u drugom poluvremenu uspeli da penetriraju ne jednom nego tri puta u završnih pola sata meča. Mada to ovako zvuči kao neki veliki preokret, činjenica je bila da je Srbija bila u podređenom položaju bukvalno 80 minuta, i da se danska kanonada samo očekivala. Ni trener, ni igrači nisu umeli da se snađu kada su se kapije golmana Stojkovića konačno otvorile u 60. minutu, te je poraz od 3-1 bio jedino realno rešenje.
Ubrzo zatim, Advocaat je podneo ostavku i otišao da, verovatno, uživa u penziji. Posle gorenavedenog EP u Portugalu, Advocaata je iz Lisabona privatnim avionom u otadžbinu prebacio prijatelj i tadašnji predsednik Glasgow Rangersa Sir David Murray, kako bi izbegao gnevne reakcije koje bi usledile na aerodromu. Ovaj put nije bilo potrebe za takvim elaborantnim bekstvom – srpska javnost je, poučena pređašnjim iskustvima, već uveliko otpisala i selektora i fudbalere.
Advocaat je došao i otišao, i njegov mandat ne može se oceniti nikako osim kao apsolutni fijasko, ali ne može se sva krivica svaliti ni na njega. Čak, možemo reći da se on dosta trudio da sa njegove strane ta priča protekne korektno, o čemu svedoči i činjenica da je po raskidu saradnje FSS-u oprostio sva naredna dugovanja izazvana prevremenim rastankom (kada je došao u Srbiju, Advocaat je i tada već ukazao da je mogao da uzme veće pare u Južnoj Africi ili Saudijskoj Arabiji). Uostalom, teško je reći da se bilo ko od srpskih igrača velike internacionalne reputacije previše potrudio da se ovaj period završi ikako drugačije. Pitanje koje ipak ostaje bez odgovora je, koliko je – i da li je – Advocaat uticao na potencijalni ruski kapital koji je mogao da se desi u domaćem fudbalu. Ako je suditi po prikazanom, Gazprom će nas još uvek široko zaobilaziti.
Srbija, i pored jako lošeg stanja na tabeli, još uvek nije otpisana u trci za Euro 2016. Novi selektor Radovan Ćurčić, dugogodišnji asistent, trener omladinaca i povremeni VD prvog tima, čovek prilično opskurnih internacionalnih kvalifikacija i kao igrač i kao trener, brzo je krenuo sa ratničkim govorom i najavio borbu za bodove i plasman. Izuzetno hrabro, uzevši u obzir da Srbiju u dva naredna meča očekuju gostovanja u Lisabonu i Kopenhagenu.
Ova dva meča će zaista biti test, ali ne Ćurčićevih sposobnosti, koje je nerealno proceniti u samo dva meča, već pre svega naših fudbalera, koji će morati da pokažu da li im je stalo i da li su spremni da „okrenu ćurak”. Ako je prijateljski meč sa Grčkom, u kojem su „orlovi” slavili sa 2-0, ikakva indikacija, možda do preokreta u odnosu prema nacionalnoj selekciji i dođe. Ako ne, propustićemo i četvrto uzastopno evropsko prvenstvo, i ukupno treći veliki turnir u nizu, i tako samo produbiti ambis našeg fudbala. Clementeov govor iz 2007., svakako, još uvek niko ne shvata ozbiljno. A uskoro će možda biti i prekasno.
Obećanih ruskih para, takođe, još uvek nema .
