Mi smo, mili moji, baš dobro zagazili u jednu od ‘najprotestnijih’ godina u skorijoj istoriji, bar onu istoriju koju mi, polu-mladi, pamtimo i živimo. Ne znam da li je u zadnjih godinu dana prošla jedna nedelja, a da nije održan bar jedan miting, kontra-minting, marš, zbor, parada, štrajk ili kakav god javni skup, bilo sa protestnim ili slavljeničkim sentimentom. Vole ljudi da upražnjavaju prava garantovana Ustavom.
Među učesnicima protesta i drugih velikih skupova ima i onih koji ne hodaju na dve noge. “Najbolji prijatelji ljudi” razbijaju monotoniju homosapiensa.
Videos by VICE
Kao neko ko čuva mačku u stanu i (trenutno) nema uslova da udomi kera, oduvek mi je bilo nekako krivo što ne mogu da, kao i kučkari, svoje mezimče izvedem BILO GDE sa sobom. Nemam drugog izbora nego da je ostavljam da čami sama u zapećku, pošto bi ta mala osetljiva krznena lopta u suprotnom dobila nervni slom od buke, gužve, saobraćaja, mase ljudi i drugih životinja.
Sa psima je potpuno drugačija situacija. Često viđamo krznene ortake kako izviruju sa suvozačkog sedišta automobila, kuliraju u hladu dok njihov čovek divani u kafiću, šećkaju se (na povocu) po tržnim centrima i drugim dog-friendly mestima, a od kako su protesti počeli da trenduju i tu je sve prisutnija kučeća brigada.
Spadam u “one ljude” koji se psima srdačno javljaju na ulici, a one smešne čupavce sa belim i žućkastim krznom nekako smatram daljim rođacima. Poludim od sreće kada su zainteresovani da se bar malo pomazimo i poigramo, i bar na taj jedan trenutak mi malo zaleče depru. Jako me raduje što svojim prisustvom uveličavaju naša humanoidna okupljanja, a po osmesima drugih sugrađana vidim da nisam jedina.
Ali, kako je zapravo samim psima dok hodaju u visini stotina, pa čak i više hiljada nogu? Kako se naši krzneni mezimci osećaju na protestima? Da li se provode kao i mi? Internet forumi prosto isijavaju paranoju i po mišljenju nekih vlasnika pse nikako ne treba voditi na mesta sa mnogo ljudi. Jedan je čak napisao da iako njegov ker “nema problem sa gužvom i ljudima, to jednostavno nije okruženje za psa”. Ali ako ćemo tako, šta onda jednostavno jeste okruženje za psa, životinju koju smo sami pripitomili tako da živi u gradu i spava u našem krevetu? Uostalom, svaki pas je ličnost za sebe, sa jedinstvenim karakterom, potrebama i ponašanjem kada je među nepoznatim ljudima.
– Moj prvi pas Zaza je bila ljuta papričica, nigde nisam mogla da je vodim jer bi lajala na svakoga i ponašala se prilično besprizorno. Greta je dijametralna suprotnost, divna, dobra, poslušna, umiljata, pas kakav se samo poželeti može pa je tako vodim svuda sa sobom od kafića pa do pozorišta. Ona je probila sve barijere pa je tako bila na probama u mnogim pozorištima uključujući Narodno, dobila je kartu za premijeru predstave u Subotičkom Narodnom pozorištu i prvi je pas koji je ušao u Užičku gimnaziju i prisustvovao javnom času – priča mi Maja, dramska spisateljica i vlasnica medene petogodišnje patuljaste šnaucerke Grete.
Odista, srećem ih na raznim dešavanjima, između ostalog sam ih spazila i na Osmomartovskom maršu. Maja kaže da joj je zbog dobrog držanja bilo logično da Gretu vodi i na proteste. Ali av-av-avaj, ispostavilo se da Greta nikako ne voli tu vrstu gužve i buke kakve ima na protestima.
– Posebno joj ne prija zvuk instrumenata poput, na primer, bubnja. Mala je, nezgodno je što može neko da je zgazi pa uglavnom praktikujem da budemo pri kraju kolone, van gužve, daleko od muzike, što je dosta nezgodno. Kako je već pet godina vodim na javne događaje i vidim da se nije navikla, mislim da ću na protest u subotu ipak morati da idem sama, a Greta će pružati moralnu podršku od kuće – priča Maja. Ona kaže da mnogi psi (posebno veći) uživaju na protestima tako da to skroz podržava i volela bi da je i ona jedna od njih.
Postoje psi koji vole gužvu i ljude, čak i više nego druge pse. To je slučaj i sa Goranovom kerušom Fridom, četvorogodišnjim nemačkim bokserom, za koju kaže da baš uživa u društvu ljudi i traži njihovu pažnju.
– Nije joj naročito bitno da li su to neki njoj poznati ljudi (mada se njima, svakako, mnogo više obraduje) ili ne, već joj je jedino važno da joj poklanjaju pažnju. U tom smislu, za nju je ponekad dovoljno i da uhvati samo nečiji pogled i da počne da maše repićem i da bude srećna. Još ako nekom ovlaš njušne ruku ili lizne koleno – to je kao džek-pot! – priča mi on.
Frida dosta vremena provodi sa Goranom, što na poslu, što u kafićima i šetnjama, a dosad je samo jednom bila na mestu gde je bilo više stotina ljudi na jednom mestu, prošle jeseni na Paradi ponosa u Beogradu.
– Mislim da već sada dovoljno dobro poznajem Fridu i njen karakter da mogu slobodno da kažem da joj je bilo super. Igrala se i mazila sa svima koji su joj prišli, a ostatak vremena je bila okupirana prosto posmatranjem svega što se oko nje dešavalo, upijanjem novih mirisa, obrisa i boja – priseća se Goran.
Kučići, NAŽALOST, ne mogu da nam rečima kažu ništa, pa ni da li im je u tom gužvanjcu baš super ili baš stresno. Zato to rade ponašanjem ili govorom tela, a na vlasnicima je da prepozna signale koje mu ljubimac šalje.
Kako su iskustva vlasnika raznovrsna, pozvala sam veterinara da nam objasni kako se psi osećaju kada su okruženi gomilom ljudi i bukom. Veterinar Bojan Radulović kaže za VICE Srbija da za 20 godina koliko radi, nije imao slučaj da je pas imao problema, ali da se nikad ne zna.
– Psi najčešće nemaju problema u grupi, naročito ako su sa vlasnicima. Jedino što može da ih uznemiri, ukoliko nisu naviknuti, jeste iznenadna buka, ali vlasnik onda mora da vodi računa o tome, naročito ako je pas već pokazivao stresno ponašanje pri grmljavini ili kada pucaju petarde – objašnjava Radulović.
Ali ima i potpuno obrnutih situacija.
– Jedan naš pacijent, poenter, treniran za lov, ima suprotan problem: on kad čuje petardu, pomisli da je pucanj i vlasnica jedva može da ga zadrži da ne potrči da donese “plen”. Ima pasa, većinom ovčara, koji u velikoj grupi ljudi prepoznaju čopor, pa pokušavaju da ga organizuju i “sateraju stado” kako oni to misle – prepričava nam Bojan neke od anegdota.
Ipak, veterinar ističe da ima i pasa koji se plaše mase, zvukova i ostalih neobičnih situacija, i da zbog toga njih svakako ne treba izvoditi na ovakve skupove.
– Kao i u svemu ostalom u vezi sa životinjama koje držimo kao ljubimce, najveća odgovornost je na vlasniku. On najbolje poznaje svog psa i trebalo bi da zna šta pas može da podnese, a šta ne – ističe Radulović.
Tako da, dragi kučkari, slobodno vodite vaše krznene mezimce gde god hoćete, ali samo ukoliko vidite da nemaju nikakav problem sa tim, ako se ponašaju kako dolikuje i ako vi sami dobro vodite računa o njima. Jedno od (ne)pisanih pravila je da ukoliko vodite psa na protest ili sličnu masovku, nikako ne koristite fleksi povodac da se ne bi zapetljao među nogama i povredio i sebe i ostala bića okolo.
Na vlasnicima je da psa istreniraju, da ga postepeno i od štenećih dana privikavaju na društvo ljudi i razne potencijalno stresne situacije, ali i da u gužvi vode računa o prekomernoj stimulaciji čula i da znaju koje su njegove granice.
– Ono o čemu ja vodim računa kada negde vodim svog psa je koje je doba dana, da li je sunce previše jako i da li je suviše toplo, da li sam poneo kesice i vodu ako zatreba i ostale sitnice. Ne plašim se da je izvedem među ljude, čak ni na tako veća i masovnija okupljanja, jer i tu, kao i u svemu drugom, na sebe preuzimam odgovornost za sve što joj se (nam se) desi. Isto tako volim kada znam da zajedno sa mnom stiče neka nova iskustva i doživljava nove situacije, ljude i mesta. Zajedno smo u tome, a mislim da joj je to i najvažnije – zaključuje Fridin Goran.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu