Iz kolumne ‘Please Kill Me’

Sve ilustracije: Ally Cat

Jebote, da li je stvarno prošlo dvadeset godina otkako smo Džilijan Mekejn i ja objavili knjigu Molim te, ubij me: necenzurisana usmena istorija panka ? Deluje mi kao da smo koliko juče po ceo dan radili intervjue, i naveli oko tri stotine ljudi da nam ispričaju najsočnije priče koje smo ikada čuli, i zapisivali i redigovali te priče u jedan utegnut, zabavan i hronološki tačan narativ. Knjiga Molim te, ubij me je postala klasično štivo. To je jedna od retkih stvari koje sam uradio, a da ne zadrhtim od sramote kada je uzmem u ruke. Džilijan Mekejen je takođe veoma ponosna na tu knjigu, što i treba da bude, pošto je to itekako bio timski rad.

Ali ljudi me stalno zapitkuju oko onoga što smo izostavili iz knjige. Toga nema mnogo, osim priče o Peti Smit, za koju mislim da će vam se dopasti. To je priča o ljubavi, izdaji i – verovali ili ne – blatnjavoj bari iskupljenja.

Prošle zime sam naleteo na Peti Smit u baštenskom restoranu Šato Marmonta u Los Anđelesu. Prišla mi je sa velikim kezom na licu, ali ja sam samo promumlao, „Hej, zdravo, Peti, šta ima“? Onda sam joj okrenuo leđa i seo za sto. Bio sam na „radnom ručku“ sa svojim producentima Robin Hejl i Adamom Goldvormom iz Aperature Entertainment. Kada je Peti odlutala dalje, Adam me je pitao, „Ko je ta sedokosa starica“?

„Peti Smit“, rekao sam, i brzo promenio temu i pitao, „Nego, pošto smo napolju, na terasi, smemo li da pušimo“? To je bila mnogo pozitivnija misao od toga da se brinem oko toga što mi nedostaju svi oni divni ljudi iz Molim te, ubij me koji više nisu sa nama. I da prezirem neke koji su preživeli, kao što je Peti.

„Ne mogu da verujem da si iskulirao Peti Smit“, prekorevala me je Robin. Ali ja sam samo promumlao, „Verovatno je toliko naduvana da me je zamenila s nekim“.

Peti je bila u Los Anđelesu u okviru turneje povodom četrdesetogodišnjice svog prvog albuma, Horses, jednog od najboljih debitantskih albuma svih vremena. Nastupala je sledećeg dana u Orfeum Teatru, a karte su već nedeljama bile rasprodate.

Svi kul klinci su išli tamo, osim mene.

„Ne mogu da verujem da si iskulirao Peti Smit“, ponavljala je Robin, ali ja sam stavio tačku na tu priču, rekavši, „Jebeš Peti. Oslobodila je milione žena širom sveta, radila je šta god je poželela, pljuvala, psovala, karala se… bila je prva rajot grl, mislim, Peti je rokala! Bila je prava stvar! Ženski pokret je bio teorija; Peti je bila živi dokaz! A onda je svemu tome okrenula leđa, zato što je postala ‘žena i majka’! Kakav jebeni licemer“!

Još uvek sam bio ljut na Peti, od prošlog puta kada smo se sreli.

Vidite, davne 1977. smo Peti i ja bili bliski, kada se oporavljala od loma ključne kosti, koju je polomila kada je pala sa bine u Tampi, na Floridi. Posle te nesreće, imao sam običaj da svratim kod nje na Petu aveniju na Menhetnu, da pijemo pivo, smejemo se i tračarimo o tome šta se prethodne noći dogodilo u CBGB-u, ili kod Maksa. I za nekoga ko se oporavljao od tako grozne povrede, Peti je bila veoma zabavna.

Ali sve to se promenilo sredinom devedesetih, kada sam je zamolio za intervju za Molim te, ubij me. Do našeg razlaza je došlo kada je njen muž, Fred „Sonik“ Smit preminuo 1994. Otišao sam u Detroit na Fredovu sahranu, u nadi da će Peti pristati na intervju.

Znao sam da sahrana nije mesto na kome treba pitati bilo šta, ali nadao sam se da ćemo Peti i ja da porazgovaramo i ponovo se povežemo, i da ćemo jednom u budućnosti sesti ispred snimača i pretresti stara vremena.

Ali u Detroit sam došao iz još jednog razloga. Osim što sam bio kul sa Peti, takođe sam bio dobar i sa njenim bratom, Todom Smitom, koji je radio za Peti kao tehničar, i bio je jedan od ortaka sa kojima sam pio u CBGB-u i klubu Mad. Morao sam i njega da intervjuišem, zato što se Tod potukao sa Sidom Višizom u noćnom klubu Hura, dana kada je Sid bio pušten uz kauciju, kada je bio optužen za ubistvo Nensi Spandžen.

Tuča u Huri je bila malo poznata rokenrol trivijalnost, i mislio sam da je bitna za priču koju smo Džilijan i ja želeli da ispričamo, pošto je zbog nje Sidu uslovna sloboda ukinuta, i poslali su ga nazad u ćeliju na ostrvu Rajker, u ozloglašeni zatvorski kompleks usred Ist Rivera.

Tuča između Sida i Toda je bila jedan od onih incidenata koji su ilustrovali tadašnje antagonizme između engleskih i američkih pankera. I predskazala je Sidovu smrt od prekomerne doze heroina par meseci kasnije, koja je za mnoge predstavljala smrt panka.

Tod Smit mi se uvek dopadao. Voleo sam da naletim na njega na sceni. Tod je bio Petin tehničar, a kasnije je postao i njen menadžer za turneje. Voleo sam da se družim sa tehničarima kao što je bio Tod, zato što su bili zabavniji od „umetnika“. Oni su znali istinu o „legendama“ za koje su radili, i imali su nepretenciozan stav o celom tom svetu „seksa, droga i rokenrola“, u kojem smo živeli.

Bili smo istih godina, što mnogo znači kada si u ranim dvadesetim godinama, a kada su svi rok idoli deset godina stariji od tebe. Biti u kontaktu s njim tokom svih tih godina je bio sjajan način da vidimo gde smo i da hvalimo jedan drugog, „Čoveče, jebeno smo uspeli, zar ne? Baš smo imali sreće“!

Tod mi je takođe bio i barometar za ono što bi moglo da se dogodi. Na primer, „Vau, imaš kola? Majku ti tvoju, i ja hoću kul kola! Koliko su koštala?“

Znate ono kada se dva tipa povežu i zevzeče? To smo bili Tod i ja.

Peti je na Fredovoj sahrani u Detroitu imala druge brige, pa joj nisam pominjao knjigu. Ali sam imao priliku da se zezam s Todom, dok smo pušili na stepenicama ispred crkve.

Rekao sam mu da moram da ga intervjuišem o CBGB-u i Maksu, i naročito povodom tuče sa Sidom Višizom u Hura. Tod je počeo da se smeje, i smesta počeo da mi priča o toj večeri, kako je Sid nešto dobacio njegovoj devojci, a on mu nešto odbrusio, a onda ga je Sid zviznuo pivskom flašom…

A ja skoro da sam doživeo nervni slom, rekavši mu, „Stani, stani, sačekaj snimanje!“ Mrzim kada ljudi počnu nešto da mi pričaju, a snimač nije uključen. I tako smo Tod i ja razmenili brojeve telefona, isplanirali da za par nedelja odemo na večeru, čestitali jedan drugome na tome što smo opstali, i pozdravili se.

Ali mesec dana posle Fredove sahrane, Tod Smit je umro od srčanog udara.

Jebote.

Todova smrt me je više uznemirila nego smrt Petinog muža, zato što se Fred „Sonik“ Smit, veliki gitarista MC5, u suštini ubio alkoholom. Ako sam ja deset godina mogao da trpim program od 12 koraka, mogao je i Fred.

Ali saosećao sam sa Peti. Izgubila je i brata i muža. To je sigurno bilo usamljeno doba za nju; ta vrsta bola je fizička. Srce ti se cepa od agonije. Dovoljno je biti budan da ti bude užasno.

Ja takvu vrstu tuge u životu nisam dobro podnosio, i uvek sam zapanjen kada vidim kako moji prijatelji prebrode svoje tragedije. Kada je posle Fredove smrti odlučila da se vrati na scenu, konačno sam joj prišao na potpisivanju neke knjige u En Arboru, u Mičigenu, da vidim da li će razgovarati sa mnom za prvo izdanje Molim te, ubij me. A i želeo sam da joj kažem koliko mi je žao zbog Toda.

Knjižara u En Arboru je bila puna uobičajenih Petinih obožavatelja. Zato sam sačekao da tamo ostanemo samo ona i ja, i onda sam joj rekao, „Peti, ja sam, Legs. Pitao sam se da li bi mi dala intervju za…“

Peti se uspravila, ošinula me pogledom i rekla, „Pokaži malo poštovanja. Sada sam žena i majka“!

Bio sam zapanjen. Ovo je izgovorila osoba koja je pevala, „ Pati Herst, stojiš tamo ispred zastave Simbiotičke oslobodilačke armije, raširenih nogu, pitam se da li ga primaš svake večeri od crnog revolucionara i njegovih žena „.

Sada Peti igra na kartu žene i majke? Samo sam odmahnuo glavom i otišao. Ono što tada nisam shvatao je da, ako će neko da pravi mit od Peti Smit, to će biti Peti Smit. To je bio isuviše sveti zadatak da bi bio prepušten bivšem uredniku časopisa Pank.

Petina autobiografija iz 2010, Samo klinci, romansirana verzija Njujorka sedamdesetih i njene veze sa fotografom Robertom Mejpltorpom, postala je bestseler u zemlji. Ta knjiga je bila umirujući narkotik za sve sredovečne žene u Americi koje su se poigravale sa fantazijom, „ Šta bi bilo da sam se bavila umetnošću, umesto što sam se udala za ovog seronju i rodila sve ove male idiote „.

Mame koje su se odrekle svojih snova da postanu slikarke, pesnikinje ili pantomimičarke, dobile su priliku da preko knjige Samo klinci prožive svoje fantazije. Jer ako Peti išta zna, zna šta njena publika želi. I ona im to uvek pruži, zbog čega su Samo klinci 2010. godine dobili godišnju nagradu za najbolju dokumentarističku knjigu.

Ali onda, u toj knjižari u En Arboru, ja sam bio ponižen. Mislim, „Ja sam sada žena i majka“. Stvarno?

Znam da neki ljudi misle da Peti Smit pomalo umetničari, ali ja sam uvek gledao blagonaklono na žgoljavu devojku iz Nju Džersija koja je pevala, „ Idem odavde, sešću na voz, sešću na voz, idem u Njujork, biću neko i nešto, sešću na voz, idem u Njujork, biću tako zajebana, biću velika zvezda, i nikad se ne vraćam. Nikad se ne vraćam, ne, nikad se ne vraćam da sagorim u ovoj fabrici mokraće „.

Gledao sam je kako postaje sve ono o čemu je sanjala. Zbog toga me je Petin prekor u toj knjižari zaboleo. Nikada nisam dobio priliku da je intervjuišem za svoju knjigu.

Zbog toga smo Džilijan i ja na kraju u Molim te, ubij me uvrstili prvi Petin intervju ikad. Dala ga je novinaru i piscu Viktoru Bokrisu, nakon što su on i Endrju Vajli 1972. objavili Petinu prvu zbirku pesama.

Bila su to sjajna pitanja i odgovori, zato što su Peti prikazali tačno onako kakva je u to vreme bila: smela, arogantna, i zaljubljena u reči i u njihov izgovor. Savršeno za Molim te, ubij me.

Ali čuo sam da se Peti knjiga nije dopala, zato što joj se nije svidelo kako je prikazana u njoj. Ne mislim da smo je prikazali u lošem svetlu, mislim da je prikazana kao kul riba i autentična umetnica. Pobrojao sam sve citate o njoj u Molim te, ubij me, i 50 posto njih je pozitivno, a 50 posto negativno, kako i treba da bude.

Vidite, Džilijan i ja smo se vodili onime što je Deni Filds, rokenrol znalac, rekao o svim rok zvezdama koje je poznavao – o Džimu Morisonu, Niko, Igiju, Ramonsima – a to je da je da su svi oni seronje, kao i najšarmantnijii, najharizmatičniji i najduhovitiji ljudi koje je ikada upoznao.

U svakom slučaju, posle En Arbora sam se razočarao u Peti. Povredila mi je osećanja, i to je bio jedan od razloga zašto nisam bio presrećan kada sam je prošle zime sreo u Šato Marmontu.

Tek kada sam počeo da radim na Molim te, ubij me: glasovi iz arhive , dvočasovnoj specijalnoj emisiji na radiju NPR, koju smo Džilijan i ja producirali i napisali zajedno sa Majklom De Barom, povodom dvadesetogodišnjice izdanja Molim te, ubij me , počeo sam da prevazilazim ogorčenje koje sam osećao prema Peti.

Dok smo radili na emisiji za NPR, jedan od problema je bio taj što nismo imali originalne audio zapise intervjua sa nekima od ključnih aktera Molim te, ubij me, uključujući Lua Rida, Niko i, naravno, Peti Smit.

Nabavka tih intervjua od drugih novinara je bila u redu za knjigu, ali ne toliko podesna za emisiju na radiju. Bio nam je potreban neki audio zapis ovih karika koje nedostaju, da bismo održali snažan narativ.

I dok sam tražio zamenu za Petine intervjue, počeo sam da preboljevam to veče u En Arboru. Naišao sam na intervju koji je Peti 2013. dala Džordžu Strombolopulosu za televiziju CBC, tokom promocije njene izložbe fotografija u Umetničkoj galeriji Ontarija.

Strombolopulos je započeo intrervju rečima, „ Smrt je deo ove izložbe, ali na neki način, ne stiče se utisak da izložba govori o smrti. Ti jednostavno imaš kolekciju stvari povezanih sa smrću drugih ljudi… „

Peti odgovara, „ Pa, mislim da je to zbog toga što su mnogi ljudi koje sam volela umrli. Mislim, za četiri godine sam izgubila četiri najvažnija muškarca u svom životu… izgubila sam toliko mnogo ljudi koje sam volela, a takođe sam vezana i za mnoge umetnike koji su umrli pre nego što sam rođena. Zatim su tu moji prijatelji, kao što su Alan Ginzberg i Vilijam Berouz, toliko mnogo ljudi… i trudim se da mi budu u blizini. Znam da fizički nisu prisutni, ali su deo mog svakodnevnog života… znaš, ponekad čujem svog prijatelja Roberta Mejpltorpa, ili svog brata. Moj brat je uvek sa mnom, i bodri me da idem dalje „.

Strombolopulos kaže, „ Govoriš o tome kako te je smrt brata učinila boljom osobom… „

Peti odgovara, „ Da, to sam rekla zato što je moj brat bio bolja osoba od mene. Izgubila sam brata kada je imao 42 godine. Imao je bolesno srce. Umro je mesec dana posle mog muža… a kada je umro, osetila sam u sebi svu njegovu dobrotu – njegovu otvorenost, njegovu podršku, mnogo toga što je on bio… i stvarno, on toliko odjekuje u meni da se osećam kao bolja osoba dok ga nosim u sebi „.

Vau. Ponovo sam se zaljubio u Peti Smit zbog toga što odaje priznanje Todovom velikodušnom duhu. I zakleo sam se da ću je čvrsto zagrliti sledeći put kada je sretnem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu