Ovaj članak sadrži opise seksualnog zlostavljanja i seksualnog zlostavljanja dece. Članak je prvobitno objavljen na VICE Netherlands.
Kada preživiš seksualni napad, odluka da razgovaraš sa policijom, lekarom ili psihologom može biti teška. Reći nekome – bilo kome – o tome šta ti se desilo može biti previše, jer je razgovor sa najbližima upravo ono kada ljudi osećaju sramotu, krivicu, strah.
Videos by VICE
Kako odlučiti koje je pravo vreme i mesto da sa roditeljima i prijateljima podelite da ste preživeli zlostavljanje? Kako se čovek oseća u tim situacijama? Eva, Dan i Franka podelili su sa nama svoje priče.
Dan (22)
Zlostavljao me je kolega kada sam imao dvadeset godina, nakon što sam večerao kod njega. Osećao sam se sigurno i udobno sa njim, tako da sam bio zaista zbunjen što se to desilo. Možda zvuči čudno, ali nisam ni shvatio šta se desilo, a desilo se nešto strašno, sve do sutradan.
Nisam skupio hrabrost da kažem roditeljima, sve dok nije prošlo već nekoliko meseci. Osećao sam se kao da moram da im kažem: u pitanju je bio veliki incident u mom životu i morao sam da ga podelim sa njima. Sedevši u njihovoj dnevnoj sobi bio sam jako nervozan. To se čulo i u mom glasu. “Želim da vam kažem nešto”, promumlao sam. Odmah su znali da je nešto loše u pitanju. Kada sam upotrebio reč zlostavljanje, moja majka je briznula u plač. Počela je da paniči – bila je preplavljena emocijom na koju nije znala kako da odgovori.
Moj otac je bio besan. Ne na mene, nego na situaciju. Vrištao je kako moram da odem u policiju i kako ne smem da dopustim da ovo samo tako prođe. Izgledalo je kao da će sesti u kola i otići do tog kolege i prebiti ga. U međuvremenu, ja nisam želeo da ga prijavim policiji – nisam imao snage za to. Želeo sam da ostavim sve to iza sebe i nastavim sa životom.
Ipak, što sam duže sedeo, bio sam sve povučeniji u sebe. Skroz sam se zatvorio i osećao gađenje, dok su se fleševi o toj noći vraćali u moje misli.
Ponovno proživljavanje zlostavljanja je verovatno najteža stvar. Povrh toga, osećao sam se postiđeno pred roditeljima, iako moja veza sa njima i nije bila uopšte toliko bliska ni pre ove priče. Osećao sam se kao da je trebalo da znam bolje, ili da sprečim ono što se desilo.
S vremena na vreme nekoliko mojih prijatelja koji su znali šta se desilo sa dobrom namerom postavljali su mi teška pitanja. Ljudi su želeli da znaju šta se tačno desilo, a meni je to padalo jako teško. Proživljavao sam situaciju iznova svaki put kada bih pričao o tome, na isti način kao što se to desilo kada sam razgovarao sa mojim roditeljima. Nisam želeo da mojoj tadašnjoj devojci ispričam šta se desilo sve dok nije prošlo šest nedelja.
Potražio sam profesionalnu pomoć kako bih umanjio flešbekove, i završio sam i na fizičkoj terapiji i na psihološkom savetovanju. Zahvaljujući EMDR (eye movement desensitisation and reprocessing) terapiji, konkretno jednoj specijalizovanoj metodi za procesuiranje traumatičnih događaja, naučio sam da se nosim sa slikama koje su mi iskakale u glavi. Pored toga, radio sam tantra jogu i trenirao, tako da sam ponovo izgradio odnos sa svojom seksualnošću. Puno mi je pomoglo, ali seksualno nasilje koje mi se desilo zauvek će biti deo mog života. Zbog toga i dalje pričam o tome sa novim ljudima koje upoznam, ali samo ako se osećam kao da sam zaista bezbedan sa njima.
Takođe želim da kažem ljudima koji su prošli kroz išto što i ja da je važno ispričati svoju priču ljudima koji te vole i sa kojima se osećaš bezbedno. Time što to nekome ispričaš nasilje prestaje da bude ta velika tajna koju moraš da kriješ. A to ti pomaže da se stvari procesuiraju.
Moji roditelji to nikada više nisu spomenuli, iako me je u toku razgovora otac jednom pitao: “Hoćeš li od sada biti oprezan?” Sada izgledam drugačije, kao da ni sam ne mogu da verujem u svoju bezbednost. Ipak, razgovor sa partnerom doneo mi je veliko olakšanje, tako da je važno odlučiti sa kime treba, a sa kime ne razgovarati o ovome. Neki ljudi ne znaju kako da se nose sa time, niti kako da razumeju, ali profesionalac će svakako moći da pomogne.
Franka* (27)
Kada sam imala sedam godina, moj najstariji polubrat terao me je da radim različite seksualne činove sa njim. Na primer, naterao me je da mu izdrkam noseći gumene rukavice i to je nazvao “igranjem doktora”.
Iako mi nikada nije rekao da nikome ne govorim, ja sam znala da je to nešto što nisam spremna da podelim sa svima. Zlostavljanje je bilo moja tajna. Obećala sam sebi da ću je poneti u grob, jer sam znala da, ukoliko progovorim, to će uništiti moju porodicu.
Mislila sam da moji roditelji nisu primetili nasilje, a oni su mislili da ga se ja ne sećam. Sve te godine vrteli smo se u krug, vođeni tim bizarnim nesporazumom. Sve dok moja mama nije pitala mog partnera na zaobilazan način, “Da li znaš za Franku i njenog polubrata?” To je bio njen način da sazna da li se i dalje sećam svega. Kada sam čula šta je moja mama pitala, nisam mogla više da čuvam tajnu. Bila sam konstantno uplašena da će ponovo to spomenuti.
Nakon što smo bile u kupovini jednog dana, moja mama me je odvezla kući. I umesto da me ostavi ispred vrata, ona se parkirala. Rekla je, “Nisam znala da se sećaš ičega.”
To je označilo definitivan kraj mojoj tajni. Bila sam pod tenzijom, uplašena da otvorim Pandorinu kutiju. Moj dah se ubrzao i počela sam da stežem vilicu. Rekla sam da se sećam i pitala se koliko otvorena treba da budem o detaljima zlostavljanja. Ipak, mama me je odmah pitala šta se dešavalo, koliko često, kada i da li se dešavalo dok su roditelji bili kod kuće, ili kada nisu bili tu. Mislim da je za nju ovo bio način da shvati da li ja mogla da spreči ono što se dešavalo. Iako mi se telo grčilo, odgovarala sam na njena pitanja. A ona je samo sedela i slušala me.
“Da li smo mi učinili nešto loše?” pitala me je oprezno. Čula sam da joj glas drhti i primetila da plače. Videlo se da se osećala krivo, ali i da je besna na svog posinka.
Nakon što smo sedele u autu još pola sata, bilo mi je dosta. Završila sam priču rečenicom: “Ne želim da kriviš sebe za bilo šta.” Ipak, i dalje se pitam da li je prihvatila to. Mama me je zagrlila preko menjača. Čim sam izašla iz automobila i videla svog partnera, raspala sam se.
Uprkos tome što je moja mama bila slatka i puna razumevanja, počeli su flešbekovi – prošlost bi odjednom delovala kao da je mnogo bliža sadašnjem trenutku. Osetila bih miris gume, ili kada bih videla dete koje sedi u krilu kod neke odrasle osobe, ove stvari izbile bi na površinu. Želela sam da se borim sa bespomoćnošću koju sam osećala kada bi se dešavali flešbekovi, ili makar da se suočim sa njom. Odlučila sam da razgovaram sa svojim polubratom o zlostavljanju kako bih povratila kontrolu nad svojim životom.
Njegov odgovor nije bio onakav kakvom sam se nadala – ponašao se lagodno i nije delovao kao da mu je žao. Ipak, osećam se kao da sam skinula teret sa leđa. Srećna sam što sada mogu da živim život bez tajni.
Eva (26)
Kada sam bila na putovanju po Australiji, sa 19 godina, odvojila sam se od svoje najbolje drugarice kada smo izašle jedno veče u Sidnej. Jedan DJ iz bara u kome sam bila ponudio je da me odveze kući. Kada sam ušla u automobil, a on zaključao vrata, znala sam da sam u nevolji. Sat i po vremena kasnije izašla sam iz auta, potpuno dezorijentisana.
Moj prvi impuls bio je da pozovem mamu, ali joj nisam mogla reći šta se tačno desilo. Ipak, čula je da sam uznemirena. Imamo rođaka u Sidneju i mama mi je predložila da odem kod njih.
Dan kasnije čula sam se sa prijateljicom. Bila sam i dalje u šoku i samo sam ponavljala, “Učinio mi je nešto”, kao kakva povređena ptičica. Bila sam nezamislivo ljuta što me je prijateljica ostavila to veče samu. Vikala sam na nju, govorila da nikada više ne želim da je vidim. Ali sam zapravo samo želela da bude tu.
Nekoliko dana kasnije, kada sam počela da shvatam šta se desilo, odlučila sam da pošaljem mejl svojoj sestri. Bila je to emotivna poruka – do detalja sam joj opisala šta mi se desilo. Ipak, nisa želela da brine, tako da sam završila mejl rečima, “Sve će biti okej, ne brini za mene.”
Moja sestra nazvala je roditelje odmah i oni su probali da stupe u kontakt sa mnom, ali ja nisam želela da pričam o tome. U toku narednih nekoliko meseci osećala sam se usamljeno tokom puta po Australiji. Nadala sam se da ću početi iznova kada se vratim kući u Holandiju.
Ovo silovanje promenilo moje roditelje. Ponekad pričamo o silovanju uopšte, ali nikada o onome što se meni desilo. Kada imaš ćerku, to da je neko napadne verovatno je najgora noćna mora. Zbog toga nisam progovorila odmah, kako bih ih poštedela bola.
Iako i dalje ne pričamo o tome, oni su mi pomogli u praktičnom smislu – pronašli su mi psihologa. Ipak, na neki način bih volela da započnemo tu temu jedne večeri dok pijemo bocu vina. Veoma smo bliski i viđamo se često. Zvog toga se pitam nekada, zbog čega ne razgovaramo o ovome? Ali, mislim da je prosto u pitanju prebolna tema za moje roditelje.
I dalje mi je drago što sam progovorila. Preživljeno nasilje je kao ogroman ranac koji je pretežak da ga nosi jedan čovek. Ono me je promenilo. To mi je jasno na osnovu toga kako razmišljam o stvarima sada, ili kako posmatram muškarce. Ne verujem im ni blizu koliko sam im verovala ranije. To je postalo deo moje ličnosti, i ne mogu ćutati o tome.
*Ime sagovornika je izmenjeno.