Nakon nedelju dana intenzivnih pregovora sa američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom, predsednik Slobodan Milošević saopštio da je otklonjena mogućnost vojne intervencije. Verifikatori dolaze, a na Kosovu ostaje 15.000 vojnika i 10.000 policajaca. Petnaestog oktobra 1998.godine Načelnik Generalštaba VJ general-pukovnik Momčilo Perišić i vrhovni komandant NATO-a za Evropu general Vesli Klark potpisali sporazum o uspostavljanju vazdušne verifikacione misije nad Kosovom.
– Sve redakcije na Zapadu su dobile sugestiju da prenesu tekst koji će sutra objaviti neke nemačke novine. Znaš li o čemu se radi? Verovatno je neka velika priča – pitao me je novinar iz Holandije, rekavši mi da zove iz redakcije i da je upravo pročitao uputstvo svojih urednika.
Videos by VICE
Nisam znao ništa o tome. Dve nedelje ranije su okončani sukobi oko Orahovca. U ovoj metohijskoj varošici pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova su 17. jula napali i do večeri zauzeli čitav Orahovac. Grupa policajaca je bila zabarikadirana u policijskoj stanici i hotelu. Posle dvodnevnih borbi, policija i Vojska Jugoslavije su proterali pripadnike OVK iz Orahovca. Vodio sam stotinak stranih novinara u Orahovac za vreme tih borbi. Policijski izvori su navodili da su poginula dva policajca i da je među pripadnicima OVK bilo, kako su rekli, desetak poginulih. Albanski izvori nisu navodili podatke o žrtvama.
Upozorenje kolege iz Holandije, posebno što se radilo o velikom profesionalcu, me je zateklo, nije bilo nekih posebnih događaja na Kosovu koji bi zasluživali da vest o njima, po direktivi, prenesu svi zapadni mediji.
U Media centru koji sam osnovao i vodio, tih dana je bilo svega nekoliko nemačkih novinara, koji su te večeri, 4. avgusta 1998. godine, posle završenog posla, u prištinskim kafanama „sređivali utiske“. Anu, koja je radila u press sali Media centra, pitao sam da li slučajno zna koji je nemački novinar slao tekst, sa naših fax-aparata. Posle deset minuta donela mi je kopiju dva teksta na nemačkom. Nisam ni znao da fax-aparati u Media centru imaju mogućnost memorisanja poslatih tekstova. Nemački novinar Erih Ratfelder poslao je izveštaj berlinskom Tagescajtungu, o postojanju masovnih grobnica kod Orahovca, „da su njima sahranjeni albanski civili koje je masakrirala srpska policija“. Naveo j da ima „567 ubijenih, a među njima 430 dece“.
Pozvao sam kolegu iz Prizrena koji je pratio događaje oko Orahovca – on mi je rekao da ima 7 poginulih Srba, da su naoružani Albanci oteli 110 srpskih civila, da su proterani svi Srbi iz sela Opteruša, Retimlje i Zočište… i da ima nezvanične podatke da je poginulo oko 30 pripadnika OVK.
Šef policije na Kosovu, general Sreten Lukić mi je te večeri rekao da misli da je priča o masovnim grobnicama izmišljena i da, prema njegovim informacijama, desetak pripadnika OVK nije identifikovano, ali da su sahranjeni u Orahovcu, posle procedure koju je sproveo lokalni sud u Prizrenu.
Postojao je samo jedan način da se sve te informacije provere. Zatražio sam pratnju policije i rano ujutru poveo više od 50 stranih novinarskih ekipa u Orahovac.
Zatražio sam od opštinskih čelnika u Orahovcu da obezbede i bagere i da , ako treba, kopaju na lokacijama koje je Ratfelder naveo kao masovne grobnice.
Vesti iz Orahovca su demantovale postojanje masovnih grobnica. Bilo je, kako je naveo Džefri Smit izveštač „Vašington posta“ , 12 grobova sa „pločicama na kojima je pisalo NN, što svedoči o nepoznatom identitetu sahranjenog“. Vest o masovnim zločinima su objavili berlinski “Tagescajtung” i bečki “Di prese”, ali su sve svetske medijske kuće, kao i BBC, CNN i sve agencije javile da je vest o masovnim grobnicama – lažna.
Uveče u Dnevniku RTS-a objavljeno je da je „uspešnom akcijom Saveznog sekretarijata za informisanje demantovana lažna vest o masovnim grobnicama u Orahovcu“.
Izveštač Agenicije Frans pres (AFP) mi je te večeri rekao: “Dobar ste posao odradili danas. Ta priča je trebalo da bude povod za bombardovanje Jugoslavije. Biće takvih pokušaja još. Sve dok ne uspe”. Kasnije sam saznao da je Ratfelder te večeri napustio Prištinu. U suštini , on je bio novinar kojem kolege nisu mnogo verovale. Nemačka štampa je objavljivala da se u raznim vojnim uniformama pojavljivao u zapadnim redakcijama, da je sklon alkoholu i izmišljanju događaja.
Bilo je čudno da su zapadni planeri, ako su već hteli da obezbede povod za bombardovanje, izabrali nepouzdanog novinara i priču koju je bilo lako demantovati. Posebno zbog toga što je u to vreme čest gost Media centra bio Roj Gatman iz “Njuzdeja”, dobitnik Pulicerove nagrade za priče o koncentracionim logorima u Bosni. Zašto nisu preko njega progurali ovu priču? Kasnije se ispostavilo da je priču o masovnim grobnicama izmislila grupa prištinskih novinara, dogovorila se sa Ratfelderom koji je lansirao, kako bi se na neki način anulirali porazi koje je OVK doživljavala tih dana posebno u Metohiji.
Posmatrači Evropske unije takođe nisu našli nikakve dokaze o masovnim grobnicama. Bez obzira na te informacije, urednici su bez uspeha pokušali da nastave priču o masovnim grobnicama, tako da je “Di prese” objavio da su forenzičari otkopali jednu grobnicu i u njoj “pronašli 500 leševa koji su u stanju raspadanja”. Kosovska golgota i za Albance i za Srbe je tokom rata bila prepuna stradanja. Na žalost pojedinim medijima nije to bilo važno. Trebalo je samo pronaći razlog za vojnu intervenciju NATO-a.
Ambasador SAD u Makedoniji Kristofer Hil u to vreme je bio glavni američki čovek na terenu. Započeo je seriju pregovora u Beogradu i Prištini. U velikoj meri mu je pomagao njegov brat Nikolas Hil , koji je bio jedan od sekretara Ambasade SAD u Beogradu. Obojica su često svraćali u prištinski Media centar koji bio smešten u Hotelu “Grand”. Kristofer Hil, ozbiljan diplomata, stalno je govorio o opasnosti od vojne intervencije. Zanimao ga je svaki incident, posebno je bio zainteresovan za civilno albansko stanovništvo koje je napuštalo sela i krilo se u šumama. Strahovao je od humanitarne krize.
To je bilo leto intenzivnih sukoba u Metohiji, posebno na području mesta Junik u Metohiji, ali i vreme snažne američke diplomatske akcije.
Ministri odbrane 16 zemalja NATO i šefovi diplomatija zemalja Kontakt grupe zatražili su od Jugoslavije da obustavi vojne i policijske akcije i zapretili vojnom intervencijom NATO-a. Održani su NATO manevri u Albaniji i Makedoniji. EU je pozvala NATO da interveniše na Kosovu. Vlada Srbije je saopštavala da je OVK poražena i da snage bezbednosti kontrolišu čitavu teritoriju Kosova. To nije bilo tačno. OVK je pretrpela velike gubitke, ali je i dalje kontrolisala skoro trećinu Kosova.
U takvim uslovima Kristofer Hil je pripremao mirovni sporazum i govorio da su se i srpska i albanska strana složile da, ukoliko postignu sporazum, on bude za tri godine podložan reviziji.
Projekat o mirovnom sporazumu je, zapravo, imao za cilj da se konsoliduje OVK koja je pretrpela velike gubitke.
U praksi je to izgledalo prilično nadrealno. Kontrolni punktovi srpske policije su bili na raskrsnicama svih važnijih puteva, a nekoliko stotina metara od njih su bili punktovi OVK. Borbe su se vodile po šumama. Utisak je bio da policija (i vojska ) iz dana u dan potiskuju OVK.
Krajem septembra Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je usvojio rezoluciju kojom se zahteva trenutna obustava vatre i otpočinjanje pregovora, a sutradan je Savet NATO-a izdao “Akt upozorenja” za ograničenu akciju iz vazduha i za “fazne vazdušne operacije” na Kosovu.
Nekoliko dana kasnije Kontakt grupa je uputila zahtev srpskom predsednika Slobodanu Miloševiću da povuče vojno-policijske snage.
Pritisci su se gomilali. Finski tim eksperata je prihvatio da pokrene forenzičku istragu zločina nad civilima. Sve češće se govorilo da bi srpski predsednik mogao da bude optužen u Hagu.
Beograd je odgovorio tako što je formirao Privremenu kosovsku vladu u koju nisu ušli pravi predstavnici Albanaca. To je bio neuspeli manevar, koji je pokazao da Beograd nema ni ideje, niti veći interes da rešava probleme. Nije bilo moguće na taj način rešavati situaciju u kojoj su iz dana u dan pojačavani sukobi, množile se žrtve i rasla nesreća.
NATO je, prema tvrdnjama stranih novinara koji su izveštavali sa Kosova (a neki od njih su u svako vreme mogli da pozovu telefonom glavnog američkog pregovarača Ričarda Holbruka, što su često demonstrirali) razmatrao tri opcije intervencije – da blokiraju Jugoslaviju sa 20 hiljada vojnika (pokazali su to vojnim vežbama u Albaniji i Makedoniji) , druga varijanta je bila kopnena intervencija (što je bilo politički i vojno rizično, skupo i sa dosta žrtava) i treća – napadi iz vazduha. Ričard Holbruk i general Vesli Klark su u razgovorima sa srpskim predsednikom Miloševićem pokušavali da obezbede međunarodno prisustvo na Kosovu.
Dogovorili su se da se policija i vojska delimično povuku sa trenutnih pozicija na Kosovu i Metohiji. Šest hiljada policajaca i vojnika se za 24 sata povuklo sa terena u matične garnizone i jedinice. Nekoliko sati posle toga, njihove pozicije na tim kontrolnim punktovima su zauzeli pripadnici OVK li, kako su ih strani novinari zvali “albanski ustanici” i “pobunjenici”.
Otklonjena je privremeno pretnja bombardovanjem. Oslobodilačka vojska Kosova je vraćena u život diplomatskom akcijom američkog pregovarača Ričarda Holbruka i generala Veslija Klarka. Osim toga, na Kosovo je je upućeno 2000 posmatrača OEBS-a. Tadašnji izveštač “Njujork tajmsa” sa Kosova Majk O‘ Konor mi je te večeri, ulazeći u Media centar, rekao: “Sad smo gotovi. Stiže Vilijam Voker”.
– Ko je, sad, taj? Malom provincijskom novinaru ne znači ništa ime Vilijam Voker – odgovorio sam pokušavajući da se našalim. “On je poznat po operacijama u Latinskoj Americi. Gde je Voker, tu su droga, oružje i krv”, odgovorio je u to vreme jedan od najboljih novinara na svetu.
U povlačenju vojske i policije OVK je pod svoju kontrolu stavio veći deo Kosova. Nije bilo ni govora o smirivanju sukoba. Nastavljeni su napadi na policiju i srpska sela. General Nebojša Pavković, komandant Vojske Jugoslavije na Kosovu mi je tada govorio da je OVK kontrolisala 500 sela u Pokrajini, da imaju jaku kampanju naoružavanja i mobilisanja mladih Albanaca. Da ima svakodnevnih upada iz Albanije na Kosovo i da to rade jedinice OVK , uz pomoć policije i vojske Albanije. On je strahovao od toga da će na proleće tek buknuti rat na Kosovu.
Iskusni strani novinari su objašnjavali da, zapravo cilj Holbrukovog plana nije bio da se postigne mir, nego da se revitalizuje posrnuli OVK.
Beograd je improvizovao, Amerikanci su imali ozbiljan plan i nisu brinuli o mogućim žrtvama, a kosovski Albanci i Srbi nisu ni pretpostavljali do kakvih nesreća će ih dovesti ove političke igre.
Vlada Srbije je na takav razvoj situacije odgovorila “Uredbom o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a” – koja je , u stvari, poslužila da se zatvori više radio stanica i redakcija nezavisnih dnevnika.
Beograd je i tada mislio na očuvanje vlasti , a na Kosovu – šta bude.
Sve se svodilo na politički marketing, pa su organizovani razgovori sa pripadnicima manjina na Kosovu. Na te razgovore došli su pripadnici nekoliko nacionalnih manjina, politički lideri kosovskih Albanaca se nisu pojavili i pored nekoliko poziva. Fehmi Agani, spiritus movens Demokratskog saveza Kosova (partije koju je predvodio Ibrahim Rugova) me je tih dana, prilikom svakog susreta, pitao: “Zašto Srbija ovo radi? Zašto zaoštrava sukobe i gura Albance u radikalizam i pobunu? Kao da Beograd podržava ustanak Albanaca? Bojim se da ovo ne može više da se zaustavi. Veliko zlo dolazi”, upozoravao je Agani.
Čekao se samo povod za vojnu intervenciju NATO-a.
U selu Račak, u opštini Štimlje, 15. januara 1999. godine policija je izvela iznenadnu i očigledno dobro planiranu akciju protiv pripadnika OVK. Ubijeno je 45 Albanaca. Čitavu akciju su pratili posmatrači OEBS-a i snimala ekipa američke novinske agencije Asošijeted pres (AP). Šef misije OEBS-a Vilijem Voker je pokrenuo snažnu medijsku kampanju da dokaže da se radilo o masakru nad civilima. Slučaj Račak mnogi smatraju školskim primerom antiterorističke akcije, ali i školskim primerom medijsko-propagandnog tajfuna. Tako je, konačno, pronađen povod za bombardovanje. Prve bombe su pale na Kosovo 24. marta u 19 sati i 30 minuta.
Autor, Milivoje Mihajlović je novinar iz Prištine koji osnovao i vodio Medija centar u tom gradu 1998-1999. godine
GLEDAJ: