Početkom ovog meseca, kada je Državni tužilac Džef Sešns najavio planove da podigne optužnice protiv “100 odsto” migranata koji ilegalno pređu meksičku granicu, rutinsko razdvajanje dece od njihovih roditelja postala je zvanična politika Sjedinjenih Država. Do sada je već na stotine dece nasilno odvojeno od njihovih porodica: 658 dece samo u prvih 13 dana sprovođenja ovog programa, saopštila je Carinska i granična zaštita na sastanku senatskog pododbora u sredu. Ova politika — za koju advokati kažu da se uglavnom tiče žena i dece koji traži azil od nasiljem zahvaćenih zemalja kao što su Honduras, Gvatemala i El Salvador — za cilj ima kažnjavanje odraslih krivičnim gonjenjem zbog ulaska u zemlju, na taj način sprečavajući druge da započnu svoje putovanje na sever. Ali to čini i nemerljivu štetu deci u već traumatičnom trenutku u njihovim životima, često ih odvajajući od majki kad su majke sve što im je u životu preostalo.
“Zašto moram da idem? Mama, hoću da ostanem s tobom!”, jedan četvorogodišnji dečak iz El Salvadora zaplakao je pred svojom majkom, znanom kao JIL, dok su pogranični policajci odvodili njega i njegovog desetogodišnjeg brata u Južnom Teksasu, prema pismenoj izjavi koju je priložila majka. Razdvojeni su u martu — pre nego što je Sešnsova politika uopšte zvanično stupila na snagu — ali taj incident primer je nečeg što je sada postala uobičajena granična praksa. Braća su spavala u istoj sobi kao i njihova majka kod kuće u El Salvadoru i bili suviše anksiozni da bi obavljali nuždu bez nje nakon što su videli da je članovi bande MS-13 tuku i prete joj. Ali čim su stigli u Sjedinjene Države, dečaci su smešteni u dve odvojene hraniteljske porodice i držani pod vladinim nadzorom više od mesec dana bez prilike da pričaju sa majkom, koja se i dalje nalazi u Pritvorskom centru Laredo, rekla mi je JIL-ina advokatica Deniz Gilman.
Videos by VICE
Dečaci su sada sa drugom porodicom u Virdžiniji, ali JIL će najverovatnije ostati u pritvoru još mnogo meseci: sudija iz San Antonija joj je u sredu odredio previsoku kauciju — 12.500 dolara — označivši je kao potencijalnog begunca zbog veze sa bandama, iako je njena jedina veza to što su je bande uzele na zub.
Kao što je Gilman, inače direktorka Klinike za imigracione zakone Univerziteta u Teksasu, objasnila: “Postoji pravi trend trpanja svih azilanata u isti koš kao članove bandi. Sve što je ova mlada majka želela bilo je da zaštiti svoju malu decu dovodeći ih u Sjedinjene Države.”
Granična policija planira da podigne optužnice protiv svih roditelja zbog ilegalnog ulaska u zemlju, ali portparol agencije rekao mi je da se proces još razrađuje, tako da neke porodice ipak ostaju zajedno i šalju se u porodične pritvorske centre za imigrante.
Priče o ekstremnom nasilju, seksualnom zlostavljanju, pretnjama smrću i zatočeništvu savršeno su uobičajene za ove porodice — iznova i iznova, žene pričaju da su decu dovele u zemlju samo da bi im spasle živote.
Iste nedelje kad je Sešns izdao svoje saopštenje, najveća ustanova za smeštaj porodica — grupa prikolica sa 2.400 kreveta u Diliju, u Teksasu — bila je skoro dupke puna, a dobrovoljci i šačica pravnog osoblja dali su sve od sebe da obaveste žene o njihovim pravima dok su se one opirale trenutačnoj deportaciji. Među decom u centru bila je šesnaestogodišnjakinja čiji otac ju je prodao trgovcima drogom sve dok je majka nije spasla od njih; osnovac koji je ispisan iz škole da bi zajedno sa majkom po ceo dan radio za oca u kući pod nadzorom naoružanog stražara; devetogodišnjak koga članovi bande u školi teraju da prodaje drogu za njih sve dok njegova majka to nije odbila i priprećeno joj je ubistvom; adolescent primoran da gleda kako njegova majka ima seks sa njegovim očuhom u njihovom jednosobnom stanu skoro svaki dan.
Kod dece, čak i samo trenutak razdvojenosti ume da ostavi trajne posledice. Jedan dobrovoljac prisetio se dvogodišnjakinje koja je zaplakala kad je njena majka, žena iz Hondurasa, pokušala da je ostavi u drugoj sobi dok se pričalo o njenom slučaju. Tako je dete ostalo da sedi s njima i crtka dok je majka prepričavala od čega su pobegli: član bande M18 oteo ih je iz njihove kuće, držao ih kao taoce, tukao ih i doveo deset drugova da siluju majku pred detetom. Zakleo se da će ih ubiti ako pobegnu, ali jedne noći dok je on spavao majka je uspela da se išunja kroz otvor na prozoru. Odjurila je sa bebom do autobuske stanice i otputovalo pravo do Sjedinjenih Država. Dok je majka govorila, njeno dete počelo je da crta po njoj i da je ljubi po ramenima.
Sve su to slike porodičnih razdvajanja: porodice koje dolaze ovamo zato što njihove sopstvene vlade nisu mogle da ih zaštite. Ali oni se suočavaju sa novim problemima kad pređu granicu i nađu se u pritvoru Sjedinjenih Država. Roditelji i deca mogu da izgube kontakt jedni s drugima mesecima, godinama ili čak zauvek. Majke osuđene za ilegalni ulazak u zemlju mogu biti osuđene na kazne i do šest meseci zatvora i do 10.000 dolara novčane kazne, dok se deca otpremaju u skloništa Kancelarija za raseljenje izbeglica (ORR) širom zemlje — a ORR i šerifi Sjedinjenih Država, koji tuže majke, ne komuniciraju među sobom, rekla mi je Dženifer Podkul, direktorka politike za Decu kojima je potrebna odbrana.
Čak i kad roditelji jednom izađu iz zatvora i budu prebačeni u pritvorske centre za imigrante, ostaju razdvojeni od svoje dece — što znači da neke roditelje deportuju pre nego što njihova deca uopšte saznaju za to, rekao je Li Gelernt, zamenik direktora Projekta prava imigranata na ACLU.
I dok oni čekaju u limbu, nejasno je gde će ova deca moći da ostanu. Skloništa ORR-a opremljena za smeštaj maloletnika bez pratnje — koji su do sada bila deca koja putuju bez roditelja — već su 91 odsto puna. Da bi brzo napravila još mesta, Trampova administracija sada planira da decu smesti u vojne baze — što je u prošlosti radila Obamina administracija sa tinejdžerima bez pratnje. Ali ta šema namenjena je samo deci od 13 godina i starijoj radi privremenog hitnog smeštaja. I iako je ogromna većina — 83 odsto prošle godine — maloletnika bez pratnje koji su ušli u zemlju bila starija od 13 godina, deca koja putuju bez roditelja obično su mnogo mlađa, često tek bebe.
Deca su u fiskalnoj 2017. godini ostajala u skloništima u proseku 41 dan — ali to će se najverovatnije povećati sa sve češćim razdvajanjem porodica, procenio je Bob Keri, koji je bio direktor ORR-a pod Barakom Obamom. Ova deca možda će morati da čekaju da njihovi roditelji izađu iz pritvora ili da možda potraže nekog drugog odraslog sponzora koji se već nalazi u Sjedinjenim Državama da preuzme odgovornost za njih. Ali ti odrasli ljudi sada više oklevaju da se jave, pošto je Trampova administracija pre samo dve nedelje najavila predlog za sakupljanje informacija o imigracionom statusu potencijalnih sponzora, informacija koje bi mogle da se iskoriste u svrhe krivičnog gonjenja. Kao što mi je Keri rekao: “Čini se da uspostavljamo dugoročni sistem zatvaranja dece.”
Fizički odvojena od svojih roditelja, ona postaju razdvojena i pred zakonom: dok svaka porodica čini jedan jedinstveni slučaj azilanata kada je porodica na okupu, kad su roditelji i deca na različitim lokacijama njima se bave različiti sudovi. To je zato što postupak mora da se vodi tamo gde pojedinac boravi — tako se JIL-in azilantski slučaj trenutno rešava pred imigracionim sudom u San Antoniju, dok je sud njene dece u Virdžiniji, rekla je Gilman. A svaki pritvoreni roditelj saslušava se u pritvorskoj ćeliji, koja ne može da primi nepritvorene članove porodice, nadalje razdvajajući slučajeve. To pravi problem pravnom sistemu koji je ionako preopterećen sa zaostalih skoro 700.000 slučajeva — i pošto imigranti nemaju pravo na besplatnu pravnu pomoć, verovatno ćemo sve češće viđati mladu decu kako na imigracionom sudu zastupaju sama sebe.
Portparol Ministarstva pravde rekao mi je da nije bilo sveobuhvatne promene politike kako da sudovi rešavaju porodične slučajeva azilanata, tako da je prerano znati kako razdvajanja mogu dugoročno da utiču na sudove. On je istakao da zaostali slučajevi trenutno tretiraju svakog člana porodice zasebno, čak i ako je više rođaka deo istog slučaja, i pozvao se na Sešnsovo saopštenje u kom je najavljena ova politika, a u kom se kaže: “Kongres nije uspeo da usvoji efikasan zakon koji služi nacionalnom interesu — koji zatvara rupe u zakonu i potpuno finansira zid duž naše južne granice. Kao posledica toga, izbila je kriza na našoj Jugozapadnoj granici koja zahteva pojačane napore za krivično gonjenje onih koji odluče da ilegalno pređu našu granicu.”
Portparol ICE-a mi je takođe branio politiku istakavši da “svakog dana u zajednicama širom zemlje, ako počinite zločin, policija će vas strpati u zatvor — bez obzira na to da li imate porodicu ili ne.” A prema zakonu, svako može biti krivično gonjen zbog ilegalnog ulaska u Sjedinjene Države, uključujući i roditelje. Portparol je rekao da je ICE čvrsto rešen da njihovo krivično gonjenje “nužno ne naruši roditeljska prava roditelja stranaca i pravnih staratelja maloletne dece” i da će se pozabaviti svakim pojedinačnim slučajem dece koja ne mogu da komuniciraju ili se ponovo sastanu sa svojim roditeljima.
Ova nova politika samo je poslednja u nizu do sada neuspešnih strategija za odvraćanje centralnoameričkih porodica od traženja zaštite u Sjedinjenim Državama. Počev od 2014. godine, suočena s činjenicom da su porodice iz zemalja Severnog trougla počele masovno da beže na sever, Obamina administracija počela je da otvara porodične pritvorne centre poput Dilija i sprovodi racije za deportaciju Centralnih Amerikanaca kojima nije odobren status azilanata.
Vlada Sjedinjenih Država takođe je finansirala i obučila meksičke snage imigracionog reda i mira kako bi ih osposobila za odstranjivanje imigranata pre nego što stignu do američke granice — ali kao što sam otkrila izveštavajući iz Hondurasa 2016. godine, porodice koje očajnički traže zaštitu često bi se popele pravo u autobus na sever odmah nakon deportacije. Kojoti — pravi krijumčari, koje migranti plaćaju da ih ovi uvedu u Sjedinjene Države — počeli su da nude klijentima tri šanse za njihov novac. Dakle, čak i ako ih vlasti deportuju dvaput, i dalje će još jednom pokušati da uđu.
Trampova administracija sada ide još dalje od Obamine administracije u pokušajima da odvrati azilante od njihovih namera, jer pokušava da zaplaši majke da ne dolaze ovamo sa svojom decom. Optužnice su već počele da zasipaju granične sudove, a tek se započelo s dotičnom politikom “nulte tolerancije”. U međuvremenu, izbeglička kriza Severnog trougla Centralne Amerike nastavlja se nesmanjenom žestinom —16 puta više ljudi iz regiona raseljeno je 2017. nego 2011. godine, istakla je agencija za izbeglice Ujedinjenih nacija u svom skorašnjem izveštaju. Porodice imaju legalno pravo da ovde traže azil — i koliko god posledice po njih bile katastrofalne, one neće prestajati da dolaze. Užas koji ostavljaju za sobom mnogo je gori.
Pratite Meredit Hofman na Tviteru.
