Visoko iznad severne obale grčkog ostrva Lezbos mala grupa volontera viri kroz dvogled ljuljajući se na talasima u čamcu na naduvavanje. Na jaknama im piše “Kap u okeanu” – naziv nevladine organizacije koja je nastala od Fejsbuk grupe u avgustu ove godine. Čine je volonteri iz svih krajeva sveta koji sada nadgledaju brodove koji dovoze migrante iz Turske i pruža im pomoć kada stignu na ostrvo.
Ogroman brod turske obalske straže se približio malom čamcu na naduvavanje i obišao ga pre nego što je otplovio dalje. Za njim ostaje pitanje koliko efekta imaju milijarde evra koje je Evropska Unija nedavno dala Turskoj kako bi im pomogla da zatvore granice za izbeglice.
Videos by VICE
Malo dalje, na obali, Žoakin Asedo se priprema gledajući u more. Ovaj tridesettrogodišnjak je deo male grupe obučenih spasilaca iz Barselone koji su doputovali na Lezbos da bi spašavali izbeglice.
Grupu Proactive Open Arms čine heroji koji su spasili nebrojano mnogo života na moru. Žoakinov radio počinje da pišti. Koncetrisano sluša poruku, a onda mu grč na licu nestaje.
– Svi na brodu su dobro. Motor radi, vreme je dobro, ne pada kiša. Sve je kul – kaže.
Čamac na naduvavanje je lagano pristao na plažu Skala Sikaminias, gde je putnike smejući se i uzvikujući “Knosh amadid” (“dobrodošli” na farsiju) sačekala šarenolika grupa grčkih anarhista. Kada su izašli iz čamca, putnici, uglavnom Avganistanci, dobili su hranu, novu odeću i čaj u roku od deset minuta. Mnogi Grci su tokom leta pomagali u ozloglašenom atinskom parku Pedion Areos, mestu na kome su se okupljale izbeglice i beskućnici, sve dok se izbeglice nisu preselile na ostrva.
Ovo ostrvo u Egejskom moru je nekada bilo poznato kao mesto na kome je nastao uzo i po pesnikinji Safo. Ove godine je postalo sinonim za evropsku izbegličku krizu, kao prva tačka na koju izbeglice dođu kada stignu na evropsko tlo iz Sirije, Iraka i Avganistana.
Izbeglička priča je večna.
Procenjuje se da je više od 460 hiljada ljudi prošlo ostrvom ove godine. Slika ljudi u probušenim prslucima za spasavanje postala je sinonim egzodusa i ostaće uklesana u sećanju stanovnika Lezbosa, na kome je pre izbegličje krize živelo oko 90 hiljada ljudi. Većinom su potomci izbeglica koji su iz Turske prešli u Grčku dvadesetih godina prošlog veka.
Humanitarna pomoć je danas daleko od one koja je postojala na ostrvu tokom leta, kada su izbeglice dočekivale male grupe volontera i blagonaklonih turista koji su ih prevozii do luke u Mitileni. Oni koji nisu uspeli da dobiju prevoz, do luke su tada pešačili 40 kilometara kroz šumu. Nekoliko meseci kasnije, kada je kriza napokon zadobila pažnju svetske javnosti, na ostrvu se danas nalazi obilje volontera – od malih neformalnih grupa do međunarodnih nevladinih organizacija iz svih krajeva sveta.
Stanovnicima ostrva nije uvek lako da se nose sa prilivom novih ljudi. U kasne sate jedne večeri, u baru u Mitileni, Tasos, lokalac koji radi u IT sektoru, ispričao mi je kako je na početku bio potpuno rezervisan prema ovim ljudima.
– Tokom leta sam mislio da smo izgubili grad, da više nećemo moći da izlazimo jer su migranti bili svuda. Ali, kako sam gledao brodovima kako pristižu i slušao jeziva iskustva ovih ljudi, počeo sam da im pomažem. Spakovao sam odeću, hranu i vodi i odneo. Moji preci su iz Ajvalika u Turskoj. Izbeglička priča je večna – kaže.
Niko ne želi da se ponovi 28. oktobar. Sam pomen ovog datuma izaziva teške poglede i polemične razgovore. Svi na Lezbosu pamte “dan smrti” kada je strašna oluja na Egejskom moru nije sprečila krijumčare ljudima da na more pošalju trošne ribarske čamce na kojima je bilo više od 200 putnika. Čamci su smrvljeni nekoliko metara od obale. Petneasetoro ljudi, uključujući desetoro dece, umrlo je za manje od 24 sata.
Brodovi sa decom su najstrašniji.
Volonteri, spasioci i novinari koji su se zatekli na ostrvu toga dana i dalje su istraumirani kada se sete pokušaja da ožive bebe koje su se našle na brodu i dece koja su im umirala na rukama. Mrtvačnica i groblje u Mitileni su od tada preplavljeni smrću. Procenjuje se da je oko 600 ljudi poginulo u Egejskom moru ove godine, od ukupno 3,625 koji su se udavili u Sredozemnom moru.
Izbeglice sa Bliskog istoka koje se iskrcavaju na Lezbosu, naročito Palestinci, obično budu iznenađeni kada vide ispružene ruke ljudi koji nose majice sa Davidovom zvezdom. Od septembra, izraleska nevladina organizacija IsraAid poslala je svoje ljude na plaže. Razgovarali smo sa bolničarem Salilom dok se odmarao blizu aerodroma u Mitileni.
– Većina njih ne primeti da smo iz Izraela. Polovina ljudi u našem timu su Palestinci, tako da ljudima bude lakše čim čuju da neko govori na arapskom. Kada je prvi brod stigao bio sam prestrašen, na njemu je bilo četvro ljudi koji nisu bili svesni. Brodovi sa decom su najstrašniji. Ovde sam na sat vremena od svoje kući, a čini mi se da sam u nekom drugom svetu – kaže.
Odnos novinara i volontera nije uvek harmoničan. Početkom decembra, novinara i fotografa AFP-a Arisa Mesinasa navodno je pretukla grupa spasilaca volontera dok je fotografisao izbeglice. Uobičajeno je da volonteri blokiraju objektive fotografa što često izaziva svađe.
– Dolaze ovde da pomognu jer su videli kakva je situacija na našim fotografijama – promrmljao je jedan fotgoraf.
Joris, doktor iz Danske posmatra grupu volontera dok prihvataju novopridošle izbeglice.
– Nisam tip osobe koja grli ljude. Ja sam profesionalac i samo želim da radim svoj posao. Ima previše volontera ovde, i to mi je zaista drago, ali zaista nedostaje bolje koordinacija – kaže.
Cilj nam je da da budu deca makar na nekoliko minuta.
U kampu Moria gde izbeglice čekaju na registraciju pre nego što krenu dalje ka Atini, uslovi su se drastično poboljšali. Početkom septembra, stotine ljudi ležalo je u pohabanim šatorima pored reke i kanalizacije. Danas to isto mesto podseća na neku vrstu nadrelanog festivala. Šatori su načičkani po brdima, sluša se Džoni Keš, a animatori zabavljaju decu.
– Cilj nam je da se osete kao deca makar na minut. Psihički pomaže kada samo čujete smeh – kaže Uldul, glumica i članica nevladine organziacije Klovnova bez granica.
– Roditeljima ovo daje malo vremena da odmore, ali ih i podseti da bi trebalo da se igraju sa svojom decom. Juče sam prvi put videla brod kako pristiže… Ali, ne dozvoljavam sebi da razmišljam o lošim stvarima, ne mogu to da priuštim – kaže.
Za Nurulaha, izbeglicu iz Avganistana, prelazak mora nije bo najtraumatičnija epizoda putovanja. Dobro se seća dana teškog putovanja Avganistanom, preko planina, izbegavanja krijumčara i naoružanih kidnapera i vojnika sa puškama na iranskoj granici.
Zažmuri i zamisli da plešemo.
– Najsrećniji deo je bio dolazak ovde. Devojke su nam dale vodu, neki britanski novinar nam je rekao “Dobrodošli u Grčku” i UNHCR nas je prevezao autobusom – priča mi.
Neki od ovih ljudi uspeju da smehom oteraju traumatična iskustva koja su preživeli na putu. Na drugoj strani kampa, grupa izgnanih novinara iz Iraka šćućurila se oko žice koja okružuje centar za registraciju. Aral Kaki, producent Skaj Njuza na arapskom i njegova supruga Ševin morali su da napuste Irak zbog pretnji smrću upućenih porodici.
– Ona je bila sirijska izbeglica u Iraku. Tamo smo se upoznali i sada smo oboje izbeglice. Ovo je nam je poput medenog meseca – kaže Kaki.
– Naš medeni mesec je potraga za slobodom. Kada smo bili na “brodu smrti”, mislio sam da ćemo za pet minuta završiti u vodi. Samo sam zagrlio svoju suprugu, ona je plakala, bili smo prestrašeni. Tada sam joj rekao: “Zažmuri i zamisli da plešemo” – kaže.
– Teško je poverovati da se ovo zaista dešava. Kada pričam porodici i prijateljima šta radim, sve to skoro zvučio kao da izmišljena priča. Jednog dana smo pronašli mrtvo telo na plaži, u pojasu za spasavanje. Kada se tako nešto dešava u normalnom životu? Ta osoba nije imala izbor nego da uđe u prenatrpani čamac sa još sedamdeset ljudi. Zašto nema sigurnog puta za ove ljude? – pita.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu