„Nova godina, nov čovek“ – jedna od onih laži koje sebi govorimo, kao kad kažemo „moji roditelji su uradili sve što su mogli“ ili „šta ima veze što nosim trenerku po ulici“. Ja to dobro znam, pošto sam te novogodišnje odluke obično uspevao da održim negde do devetog januara, da bih se onda našao do grla u sladoledu i viskiju, a teretanu zaboravio. Ipak, shvatio sam da nije nemoguće odreći se loših navika. Dve hiljade devete, bio sam alkoholičar od sto kila navučen na kokain i živeo kod mame u podrumu. Očekivao sam da me te navike ubiju pre tridesete, a skoro da i jesu.
Dve hiljade petnaeste, još uvek sam se opijao gotovo svakodnevno, a vratio sam se i kokainu posle dvogodišnje pauze. Duvao sam svakog dana, a takođe konzumirao oksikodon, MDMA, pečurke, plus ko zna šta su mi sve još tu mešali dileri. Oslanjao sam se na po pet šolja kafe i paklicu cigareta dnevno da bih do kraja dana ostao na nogama. Jeo sam u Mekdonaldsu, konzumirao pornografiju pred spavanje, a za sve to plaćao kreditnim karticama. U decembru 2015., po drugi put mi je ustanovljena upala pankreasa, nedelju dana pre 29. rođendana. To je bilo pre dve godine. Od tada nisam popio nijedno piće. Drogama se jesam vraćao par puta, ali i od njih se uzdržavam više od godinu dana.
Videos by VICE
Pre devet meseci, počeo sam podkast pod naslovom Alex Wood Quits Everything zbog kog sam takođe batalio travu, kofein, grickanje noktiju, meso, mlečne proizvode, pornografiju, kreditne kartice, i tračeve. Ostale su mi još samo tri stavke – šećer, društvene mreže, i telefon. Za podkast sam intervjuisao zavisnike od droga, hrane, kupovine, pornografije, kockanja, cigareta, i besa. Iz njihovog svedočenja i sopstvenog iskustva, došao sam do zaključka da se svako na svoj način bori protiv zavisnosti. Mogu da vam ponudim samo ono što je meni pomoglo, ali koliko će od toga biti primenjivo na vaš slučaj zavisi samo od vas.
Prva loša navika koje sam se odrekao bio je kokain. Imao sam 22 godine, koristio ga rekreativno (glup izraz kad su u pitanju droge; kao da sam bio u nekoj amaterskoj ligi) već par godina pre toga. Trebalo je da nastupim na festivalu Just for Laughs u Montrealu, san za svakog kanadskog komičara. To me je motivisalo da se uozbiljim i najzad raskinem okove svoje… šta pričam, to se nije desilo. Motivisalo me je samo da počnem da ga pušim u pročišćenoj formi. Tokom sledećih par meseci, trošio sam svaku poslednju paru na kokain. A kokain, ispostavilo se, košta dosta para. Dugovao sam 1,100 dolara izvesnom dileru. Jedne večeri sam počeo da povraćam na bini, a drugom prilikom mi je nos eksplodirao od krvi neposredno pred nastup. Bilo je kao poslednjih pola sata filma Blow, kad Džoni Dep živi sa mamom i ne jebe ništa.
Skinuo sam se na svu. Pozajmio sam pare da vratim dug da mi diler ne bi lomio noge. Mesec dana nisam izlazio iz maminog podruma, plakao sam svake noći, razmišljao o samoubistvu. Sve to vreme nisam osećao ništa osim praznine i depresije. Jednog dana, spasla me je Majli Sajrus. Tuširao sam se kad sam začuo gitaru sa televizora iz sobe. Iznenadilo me je što mi prija taj zvuk. Izjurio sam ogrnut peškirom da vidim kakvi se to anđeli čuju, shvatio da to samo Majli Sajrus peva Party in the USA, i prasnuo u smeh. Prvi put da me je nešto nasmejalo posle više od mesec dana. Kad sam shvatio da stojim u peškiru pred televizorom i histerično se smejem spotu Majli Sajrus, bilo mi je samo još smešnije. Po prvi put sam pomislio da ću se ipak nekako izvući. Voleo bih da me je inspirisao neko više kul, Kanje Vest ili Lu Rid, ali šta je tu je. Od tog dana nisam pipnuo kokain sledeće dve godine, onda sam mu se vratio jednog leta, pa opet pauzirao, pa ponovo počeo da ga uzimam 2015. u jednom strip klubu u Montrealu.
Tu 2015. godinu bih rado zaboravio, a i ne sećam je se najbolje. Pio sam praktično svakog dana, vratio se kokainu, toliko uzimao MDMA da je počela da mi se sviđa haus muzika. Jeo sam više pečurki nego Super Mario. Jeo sam toliko pica da je obližnja picerija jednu nazvala po meni. (Tim poslednjim se još uvek ponosim.) Hteo sam da stavim penis u toster kako bih zaboravio bivšu devojku. Nisam imao toster, pa sam se zadovoljio pornografijom. Bio sam u haosu. Maja iste godine, otkrili su mi pankreatitis. Mesec dana sam uzimao antibiotike, a nisam smeo da pijem bar godinu dana. Ja sam bio pametniji od doktora, pa sam piće ostavio samo na mesec dana. U decembru mi se vratila ista upala pankreasa. Kad su me odveli u hitnu pomoć, najzad sam shvatio da moram nešto da promenim. (A i da se presvučem, jer sam se upišao u gaće.)
Kad sam odlučio da ipak stvarno želim da se trajno skinem sa droga i alkohola, prvi korak morala je da bude motivacija. Primarna motivacija bilo je zdravlje i želja da život dovedem u red. Dosadilo mi je da budem večno mamuran i dekintiran, da porodica pati zbog mene. Shvatio sam da mi se ceo život vrti oko zavisnosti, da sve odluke koje donosim uslovljava pitanje odakle će stići sledeći fiks.
Nisam se rodio zavisan od droga i alkohola. Mozak sam prestrojio da bih došao u to stanje. Zaključio sam zdravorazumski da mogu isto tako da ga prestrojim unazad. Tražio sam inspirativne priče kako bi me dodatno motivisale. Teri Foks je 143 dana zaredom trčao maraton – oboleo od raka, bez jedne noge. U početku mu nisu stizale donacije, nije privlačio dovoljno pažnje, ali nastavio je da trči iz dana u dan. Ostao je zapamćen kao kanadska ikona koja je prikupila preko 650 miliona dolara za borbu protiv raka. Bio je običan čovek, poput tebe ili mene. Ako on može to, možeš i ti da ostaviš lošu naviku.
Pošto sam se opskrbio neophodnom motivacijom, bilo je vreme da krenem u akciju. Prvo sam rekao porodici i prijateljima, svestan da ne mogu sve sam. Trebala mi je podrška. Morao sam da uspostavim kontrolu nad svojim postupcima i reakcijama. Prvi januar 2016. bio mi je značajan dan. Izdržao sam 12 dana drhtavice, delirijum tremensa, proslave rođendana, Božića, i Nove godine bez kapi alkohola. A onda sam izgubio novčanik u vozu.
Obuzeo me je bes, odlučio sam da što pre popijem piće da se smirim. Onda sam shvatio da novčanik neću naći ako se budem napio. Biću samo pijanica bez novčanika. Još uvek podsećam sebe na to otkrovenje. Opijanje, drogiranje, ždranje, pušenje – ništa od toga ne rešava mi probleme. Samo privremeno otupljuje bol ili bes, ali problemi će još biti tu kad se osvestim, samo ću povrh svega biti i mamuran. Probleme moram sam da rešavam. Nisam toga bio svestan, ali polako sam naučio kako da pustim traku do kraja.
Pustiti traku do kraja je izraz koji opisuje onaj osećaj kad imaš potrebu da se vratiš lošoj navici, ali umesto da misliš samo o toj potrebi, pokušaš da se setiš šta će biti pošto je zadovoljiš, kako ćeš se osećati posle. Naučio sam kako se to radi kad sam (po prvi put) ostavio kokain. Kad bi mi se javila potreba, jedina misao u glavi bila bi kako bi bilo dobro da se sad uradim. Ta misao me je udarala neumitno, kao plimski talas, ali jednog dana sam prosto pomislio čekaj, a šta će biti pošto se uradim? Da, mnogo bi bilo dobro, ali zar ne bih samo povećao dug dileru koji nemam odakle da vratim? Prijatan osećaj će proći, a pratiće ga samo depresija i osećaj krivice.
Sve što sam naučio o zavisnosti prošle godine me je motivisalo da pokrenem podkast u kom ću pričati o ukidanju svih ostalih loših navika. Najčešće me ljudi pitaju o zavisnosti od pornografije. Kad pitaju da li sam stvarno bio zavisan, ja kažem da jesam, a njima je na licu izraz koji govori ko zna gde i kako ovaj ludak sad masturbira. U stvari mi je baš dobro došlo. Seks mi danas mnogo više prija. Bolje se osećam kad ne moram da zamišljam svoju partnerku kao nevaljalu bibliotekarku koja je nekako u isto vreme devojka mog oca. Sad masturbiram možda dva puta nedeljno, što je daleko zdravije od ranijeg proseka, koji je bio bliži proseku poena koji NBA igrač ubaci po utakmici.
Ukidanjem mesa i mlečnih proizvoda shvatio sam da i hrana može da bude kao droga. Koristio sam je da proslavim nešto, da ublažim bol. Jeo sam kad mi je dosadno, plaćao sam je skupo umesto da trošim novac na korisnije stvari. Da se četvrta sezona Narcos dešava u piceriji, ja bih se odmah prepoznao. Takođe sam shvatio da vegani ipak ne lažu i sebe i druge kad kažu da alternativni recepti imaju isti ukus kao i prava stvar. Ranije sam mislio da je to istina koliko i ono kad ti nigerijski princ zatraži broj kreditne kartice da ti uplati ogromnu količinu novca na račun. Ipak, devojka mi je sinoć spremila alfredo sos bez sira – bolji nikad nisam probao. Dajte broj kreditne kartice da vam otkrijem recept.
Poslednja stvar koju sam naučio je da se ne plašim neuspeha. Deo odvikavanja od droge je i povratak drogi. Ključna stvar je ne dozvoliti jednom trenutku slabosti da poništi sav prethodno uložen trud. Ako ste na putu i skrenete gde ne treba, sigurno ne biste odustali. Ne biste rekli „Pogrešno sam skrenuo, sad ću da ugasim motor, bacim ključeve kroz prozor, skinem se go i iskenjam se po zadnjem sedištu“. Nema smisla tako misliti ni o zavisnosti. Posle svakog neuspeha, bio sam sve jači.
Od kako sam se otreznio, nikad se nisam bolje osećao ni fizički ni psihički. Otplatio sam kredit, najzad imam neke pare na štednji po prvi put od kasice-prasice. Zaljubljen sam i imam ubedljivo najbolju vezu u životu. Bolji sam čovek, drug, brat, sin. I karijeru sam oživeo, pa su me nedavno posle osam dugih godina opet pozvali na Just for Laughs festival.
Pobediti zavisnost nekad deluje lako, a nekad nemoguće. Više sam neuspeha imao nego uspeha. Na primer, ovaj tekst pišem tri dana od kako sam prestao da konzumiram šećer, a toliko mi nedostaje da me već pomalo ljuti. Znam da je teško, ali u 2018. godini možete odustati od svojih loših navika. Ako vam bude delovalo nemoguće, ako pokleknete, ipak verujte u sebe. Jači ste nego što mislite, samo vam je ta snaga sakrivena negde duboko. Ako baš ništa drugo ne pomogne, pustite muziku Majli Sajrus.
Još na VICE:
Zašto želimo cigaretu posle seksa
Ljudi rangiraju alkoholna pića u Srbiji od najgoreg do najboljeg
Tražili smo od ljudi da poređaju droge od najmanje loših do najgorih
