​Kako uspeti kao savremeni kauboj

Foto: Parker Flannery

U poslednje vreme ne mogu da se otmem utisku da bi svi slobodni muškarci iz gradova trebalo da prestanu da igraju igru zabavljanja po pravilima ovog grada: da treba da prestanu da odgovaraju na poruke, da bace svoje parfeme, i da se spakuju. Kada bi pobegli iz grada i postali kauboji, to bi bilo tako seksi.

Za gradsku facu kao što sam ja, reč „kauboj” asocira na klasičnog Klinta Istvuda, rasističke maskote fudbalskih klubova, ili raskošna takmičenja u rodeu. Iako regulatorno telo ovog sporta, Asocijacija profesionalnih rodeo kauboja (PRCA), bez ustezanja koristi termin „kauboj”, naučila sam da postoji jasna razlika između profesionalnih sportista koji se bave rodeom, i onih tvrdokornih, koji zaista gone stada i staraju se o životinjama na farmama (a kao dodatak tome, često i sami organizuju svoj lokalni rodeo). Ispostavilo se da ovi drugi zaista postoje, ali u eri kaubojskih čizama na modnoj pisti, mnogo ih je teže naći. Zanimalo me je kako je to biti kauboj 2015., kao i ekstremni način života koji uz to ide, pa sam razgovarala sa savremenim kaubojem Parkerom Flanerijem o razlici između pravih kauboja i onih u sportskim arenama, o dresuri ždrebaca, i o problemima u emotivnim vezama koji mogu da se jave kada na šest nedelja nestaneš sa lica zemlje.

Koja je, dakle, razlika između pravog kauboja i kauboja koji učestvuje na rodeu?

Parker Flaneri: Mi ih zovemo „kauboji iz arene”. Ili „slamnati šeširi”. Kauboji iz arene se bave rodeom, i u mnogim slučajevima ćete otkriti da oni zapravo uopšte i nisu kauboji. Svi su zavarivači, električari i tako to. Izaberu jednu disciplinu na rodeu, i izvešte se u njoj. Ali većina onih koji jašu bikove verovatno ne umeju da jašu konje, a jahači konja verovatno ne umeju da naprave ogradu. To su tipovi koji se pojave, ujašu u arenu, i sat vremena nose kaubojski šešir. A ima momaka na zapadu koji se par puta godišnje sastanu i takmiče na lokalnom rodeu, a ostatak vremena dresiraju konje, brinu se o kravama i postavljaju ograde.

A ti radiš i jedno i drugo, zar ne?

Proveo sam mnogo vremena na jugozapadu. Kada sam završio univerzitet A&M u Teksasu, otišao sam na ne toliko veliki ranč, imao je 4000 hektara. Pripitomljavao sam divlje konje. Vlada ima program pod nazivom „Podsticaj za dresere”, u okviru koga se pripitomljuju odbegli mustanzi. Onda sam otišao u Australiju, gde sam radio na ranču koji je imao 10 hiljada hektara i 3000 grla stoke godišnje. I dresirao sam osamdeset konja godišnje.

Postoji li problem poštovanja između momaka sa rodea koji se pojave za vikend, i onih koji žive takav život, kao ti?

To su dva različita sveta. Profesionalni kauboji se ne hvale time koliko puno rade, već gledaju da rade više od ostalih. Kauboji iz arene idu na rodeo, i ne žele da imaju drugi posao. Jer ako ima drugi posao, to znači da nije dobar u rodeu. Mentalitet se razlikuje. Sada su momci koji jašu rodeo sve više sportisti. A što se mene tiče, ja sada imam 26 godina. Već sam išao na fizikalnu terapiju, jer sam imao povredu kuka. Kada radimo, jebi ga, ja samo jašem. Svake godine pripitomim mnogo ždrebadi, i to me iscrpljuje. Na kraju dana se napiješ, pa odeš na spavanje. Ujutru se probudiš, i sve to radiš ispočetka.

Kako izgleda tvoj tipičan dan? Šta si danas radio?

Sada sam se vratio u Sjedinjene Države. Stigao sam pre jedno nedelju dana. Ternutno samo jašem rodeo. Danas sam sa svojim drugom Rudijem otišao da kupim kamionet, a onda sam išao na vežbe za noge. Imam problema da pomeram jedan prst na stopalu, jer sam baš zeznuo nogu. Cele nedelje ću ići na fizikalne terapije, a onda ću za Uskrs da odem u Tenesi na rodeo. Onda idem u Teksas, gde ću da se priključim rodeo karavanu , i tamo ću da ostanem do kraja leta.

Zašto si otišao iz Amerike u Australiju?

Pripitomljavao sam ždrebad u Severnoj Karolini, i baš mi je dozlogrdilo. Posao je bio sve naporniji, a plata je stagnirala, pa sam rekao „jebeš ovo”, i otišao u Australiju. Uvek sam želeo tamo da odem. Jedan moj prijatelj je znao tipa koji tamo ima veliki ranč. Angažovao me je na dva ili tri meseca, a na kraju sam tamo ostao tri godine. Dobio sam trajni boravak tamo. Ali nakon tri godine, raskinuo sam ugovor sa rančom i sada sam dreser konja. Ljudi u Australiji me zovu i kažu da imaju za mene 40 ili 30 konja, i ja preuzmem 40 ili 50 konja, i posle odem na neko drugo mesto.

Kada si srećniji? Kada si na rodeu, ili kada obavljaš „pravi” kaubojski posao?

Moram da održim ravnotežu. Dođe do trenutka kada neprekidno naporno radiš, odireš se od posla u nekoj divljini, i postane ti dosadno, jer svakodnevno naporno radiš, kada te muči neki ludi mustang, i potpuno te iscedi. S druge strane, na rodeu si stalno okružen ljudima, nema izolacije. Meni je potrebno i jedno i drugo.

Koliki deo godine provodiš na putu?

Veći deo godine. Ne provedem više od par meseci na jednom mestu. A onda se vratim ovde zbog rodea. Za dve nedelje krećemo na turneju, i svake nedelje ćemo biti u drugom gradu.

Da li se ono što ti radiš uklapa u opštu istoriju kauboja?

Apsolutno. Najbolje kod mog posla je to što se sve oko mene i u svetu menja, a ja i dalje moram da stavim sedlo na mustanga i zajašem ga. Ništa se nije promenilo. Ljudi od davnina to rade na isti nalin kao i ja. Povez za oči je isti. Sedlo je isto, konopac je isti. Jednostavno treba da pristupiš i obaviš to. Šta god da se u svetu promeni, ovo je isto kao pre 200 godina. Fantastično je.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu