​Kako da živiš sam a da ne poludiš

Arhivski snimak sa Getija žene koja verovatno živi sama

Nedavno sam ostvarila san koji nikada nisam mislila da ću zapravo dostići: trenutno živim sama u Njujorku. Moji razlozi za to su komplikovani i brojni, ali se svi svode na onu jednostavnu ideju da pakao predstavljaju drugi ljudi, naročito kad sa svima njima morate da delite kupatilo.

Ovo ni u kom slučaju nije bio jeftin poduhvat. Moj novi stan je relativno mali studio apartman i ono što moram da platim unapred kako bi se preselila u njega ostaviće me neko vreme u velikim dugovima — ali od starta sam znala za to, a stvarno sam, stvarno, želela da živim sama.

Vlasništvo nad stanom nije nešto što ljudi mojih godina mogu čak i da pojme, tako da je samački život postao Sveti gral svih životnih situacija, naročito u velikim, skupim gradovima. Ako želite da opstanete u Njujorku i imate dovoljno novca da uživate u svemu što on ima da vam ponudi, verovatno bi trebalo da živite u stanu za 12 osoba u Bušviku po imenu Kamp Prava lubav, u nečijem plakaru studentske spavaonice ili ispod sopstvenog radnog stola.

Ali za mene, život u gradu u kom se tiskate u vagonu podzemne železnice, laktate sa kolegama u “otvorenoj kancelariji” punoj bacila ili vas gurkaju dok hodate prometnim ulicama, zahteva da za sebe pronađete bar neku vrstu utočišta. A ja sam spremna da platim za tu privilegiju.

I očigledno nisam sama u takvom načinu razmišljanja. U knjizi Živeti sam , sociolog Erik Klinenberg napisao je da su 1950. godine manje od 10 odsto američkih domaćinstava činili samci koji ne žive ni sa kim, a da je taj fenomen postojao uglavnom među “muškarcima migrantima” na praznim prostranstvima Zapada. Uporedite to sada sa 2012. godinom, kada se čak pola domaćinstava na Menhetnu sastojalo samo od jedne osobe.

Iako je jedna finska studija objavljena iste godine kada i Klinenbergova knjiga pokazala da su ljudi koji žive sami skloniji depresiji , jedan profesor sa Univerziteta u Njujorku je, naprotiv, ustanovio da su ti ljudi mnogo više angažovani u građanskom životu i u konačnom zbiru su povezaniji sa drugim ljudima tako što vreme provode po kafićima ili barovima ili kroz upotrebu društvenih mreža.

I iako je broj ljudi koji žive sami u stalnom porastu, ideja o samoći kao putu kao samoostvarenju nije sasvim nova. Ona u najmanju ruku korene vuče još od Henrija Dejvida Toroa, verovatno prvog Amerikanca koji ne samo da se uselio u sopstveni stan, već se potrudio da svima stavi do znanja koliko mu je lepo.

“Poenta kad živiš sam nije da se otuđiš od ostatka sveta, već da pokušaš da shvatiš ko si i kuda želiš da ideš sa svojim životom”, rekao mi je Klinenberg. “To je svakako kako su o tome razmišljali Emerson i Toro. Ovih dana ne smete zaboraviti da kad ne živite ni sa kim to ne znači da ste sami.”

Toro, međutim, nije morao da izlazi na kraj sa oskudicom u stambenom prostoru ili stalnim poskupljenjem stanarine. Danas, kao u slučaju lika koji je živeo bukvalno u drvenoj kutiji u San Francisku, moraš da budeš spreman na određene žrtve kako bi stigao do ove prekretnice ranog zrelog doba. Na primer, ja kod kuće nemam zamrzivač. Ili rernu. Tehnički, imam dovoljno prostora da unesem kauč, ali ako bih to uradila ne bih mogla da koraknem a da se ne sapletem preko nekog parčeta nameštaja. Iako sam trenutno zadovoljna količinim prostora kojim raspolažem, brinem se da ako budem dovoljno dugo živela u njemu, počeće da mi se javlja neka vrsta panike izazvane skučenošću životnog okruženja.

Dak Kopek, psiholog društvene sredine na Arhitektonskom koledžu u Bostonu, rekao je da je najlakši način da se to spreči razrada kućne strategije opuštanja. Na primer, stalno ponavljanje istih koraka kako bi se postigao neki željeni ishod nije dobro, kao neprestano izvlačenje štekera iz utičnice i uštekavanje novih.

Čini se da je to teško izbeći u veoma skučenom stanu sa samo jednom utičnicom koja se ne nalazi iznad sudopere. Ali Kopek ne odustaje od toga da se ključ krije u štekerima i insistira na tome da moram da nađem načina da se izborim sa haosom u vidu produžnog kabla ispod mog radnog stola ili da promenim muziku koju slušam da bih neredu dala pozitivnu konotaciju.

“Za ljude sklone tehničkim novotarijama, kablovi imaju posebno značenje, te su njihovi vizuelni efekti manji nego kod osoba za koje kablovi nemaju toliko značenje”, objasnio je on. “Manje značenje znači više efekata stimulacije na tom polju. U mikro stanu, cilj je smanjiti nivoe stimulacije na tom polju osiguravši se da slike imaju značenje koje je pozitivno.”

Drugim rečima, ako vaš stan ni na šta ne liči, ni vi se nećete osećati nikako.

Ali dok stalno uštekani TV navodno pomaže mom mentalnom zdravlju, prošlo je samo mesec dana a već sam zatekla sebe kako pričam sa ekranom, što ne deluje kao posebno dobra stvar. U članku iz Njujork tajmsa citiranom u Klinenbergovoj knjizi pominje se žena po imenu Ejmi koja je zbog svog samačkog života počela da gleda serije dok trči na pokretnoj traci i razgovara sa sobom na francuskom. Nemam ništa protiv da naučim francuski, ali u članku se navodi i mučna priča o liku po imenu Čad koji je ispričao da, čim njegova verenica otputuje negde van grada, on u osam ujutro počne da pije šampanjac ispod tuša, satima igra video igre i preživljava samo na pica-bagetu.

Čini se da cimeri (ili verenici) vrše uticaj faktora normalnosti: ne možete u potpunosti da se pretvorite u Čada ako postoji opasnost da će u svakom trenutku neko da vam bane i vidi šta radite. Nakon što sam dovoljno vremena provela sama, da li ću postati ekscentrik sa konkretnim imenima za glasove koje čujem u glavi? Hoću li zapatiti neku duboko usađenu izopačenost zbog koje neću više nikad moći da živim sa nekim drugim?

“Ne verujem”, kaže Klinenberg. “Svakako ne znam ni za jednu tačku razdvajanje te vrste. Kad živite sami, to je skup luksuz u slavnom gradu kao što je Njujork. Pretpostavljam da samo proživljavaš neke vidove luksuza svog kućnog oslobođenja i ako u skorijoj budućnosti budeš živela sa cimerima ili partnerom, sve će biti u redu. Nema razloga da ti samački život na duže staze oteža život sa nekim u budućnosti.”

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu