​Karling u Zagrebu: najkraći i najluđi put do Olimpijade

Uz seks, kriminal i prežderavanje, prva stvar koja će svakom Balkancu da padne na pamet kad krene da se bahati pred ostatkom sveta je – sport. Poslednjih godina, pritisnuti svim sranjima koja nam se dešavaju, pronašli smo kreativno objašnjenje za poraze u ‘nacionalnim sportovima’. Kad neka regionalna reprezentacija ili klub neočekivano pukne od Azerbejdžana, Andore, Farskih ostrva ili nekog drugog ‘liliputanca’, skloni smo da relativizujemo taj poraz već mitskom rečenicom ‘danas svi igraju fudbal’.

Vođeni ovim aksiomom, odlučili smo da im jebemo kevu tako što ćemo i mi postati ‘liliputanci’ u sportovima koji nisu deo tradicije ovog podneblja, pa se tako u regionu sve više treniraju bejzbol, ragbi, američki fudbal, pa i karling. Srećom, ekipa koja se na ovim prostorima bavi potonjim vrlo je raznovrsna, od lokalnih pivopija i gastro fanatika preko glumaca i kvizomana do osoba s telesnim oštećenjima, pa su po parametrima fanatizma, truda i pozitivnog pristupa igri i te kako vredni predstavljanja.

Videos by VICE

Foto: Bojan Stilin

Moj prvi susret s karlingom, kao verovatno i većini vas, dogodio se 1998. kad je na zimskoj olimpijadi u Naganu ta čudna disciplina proglašena olimpijskim sportom. Slušali ste komentatora kako, u kasnim noćnim satima, omamljen vremenskom razlikom i neophodnom dozom stomaklije, nevešto pokušava ljudima objasniti šta je stone, šta end a šta house, i pitali se – koji moj rade i zašto vrište ovi ludaci s metlama. Koliko god izgledalo suludo, i koliko god ćale s kauča kenjao da je reč samo o još jednom izgovoru da zle imperijalističke sile pokupe više zlatnih medalja, morali ste priznati da je igra u svojoj suludosti ipak daleko šarmantnija od boćanja, daleko češćeg na ovom podneblju.

Tek kasnije ćete saznati da karling svoje korene vuče još iz 16. stoleća, kad će Piter Brigel oslikati njegove prapočetke, da bi Škoti, koji su pronašli prvi kamen još iz 1511. trista godina kasnije uobličili prva pravila. Svetska prvenstva u modernom karlingu održavaju se od 1959. dok je u Hrvatskoj savez koji okuplja sedam klubova osnovan 2001., a u Srbiji, gde se do danas priključilo šest članica, 2004. Nakon četrnaest godina, u Zagrebu je napokon postavljen i prvi pravi karling teren, s ledom koji zadovoljava stroge i preskupe standarde ovog sporta, i to u mom komšiluku, pa sam krenuo da proverim – ko to ovde gura kamen i čisti metlom, i za čije babe zdravlje?

‘U karling smo krenuli jer smo hteli da idemo na Olimpijadu, a već smo bili stari i kilavi. Mislili smo da je sve to puno lakše, što organizaciono, što psihofizički, ali smo se malo prešli. Karling je u osnovi filozofska partija šaha sa stabilnošću gimnastičara i elementima boćanja’, priča Domagoj Jakopović Ribafish, hrvatski gastro bloger, pivski somelije i član našeg lucky losera, karling kluba Čudnovati čunjaš, idejnog inicijatora postavljanja leda u podrumu zagrebačke Arene.

Jednako oštrouman utisak ostavlja i predsednik kluba, Neven Pufnik-Puf, koji govorancijom ležernog Fidela uz pečeno prase i pehar točenog domaćeg piva u proizvodnji jednog od simpatizera kluba, otvara led u opticaj. Posle nam natenane objašnjava: ‘Naš klub je malo lud, rekli smo – idemo to napraviti, pa šta košta da košta. A košta. Ljudi ne razumeju da se karling ne može igrati na običnom ledu. Led treba da ima 66 slojeva. Ne mogu reći koliko je sve koštalo, jer nekog mogu da oteram u zatvor’, šali se i objašnjava: ‘Postavljanje i održavanje dve staze u fiksnom objektu s opremom po tržišnoj ceni bi inače koštalo 300 hiljada evra, ali mi smo prošli jeftinije, jer radimo na bazi najma. Osim toga, pomogle su nam kolege iz slovenskog Novog Mesta. Led planiramo držati 2-3 meseca, koliko budemo mogli plaćati struju. Nadamo se da će kroz njega dotad da prođe par stotina ljudi, i da će biti dovoljno održiv da preraste u trajnu priču’, optimističan je Puf.

I dok nazdravljaju i spremaju se za deflorisanje glanc novog leda, pogled mi odlazi na drugu stazu, u kojoj – priznaju to i Čunjaši – daleko profesionalnije kamenuju i četkaju tri devojke, članice karling kluba Silent. Devojke s oštećenim sluhom, koje nastupaju u više sportova unutar 16 sekcija Zagrebačkog sportskog saveza gluvih, punom parom treniraju za Olimpijske igre gluvih koje se održavaju krajem marta u Moskvi. ‘Nema velike razlike između muškaraca, žena, osoba s telesnim oštećenjima. Ovaj sport vrlo lako miri te razlike’, objašnjava Puf. Silent je, naime, dvostruki mešoviti prvak Hrvatske, dok im poslednjih godina primat odnosi karling klub Zagreb.

Čudnovati čunjaši se, s druge strane, ne mogu baš pohvaliti nekim formalnim uspesima. Ribafish kao najveći izdvaja srebrnu medalju na prvom prvenstvu Hrvatske 2006. u Budimpešti, gde su se do ove godine održavala domaća takmičenja. Tu je i nastup na Evropskom prvenstvu u turskom Erzurumu, kad se šlepovao Pufu koji je u mešovitoj ekipi s Legijom iz Slavonskog Broda (gde se svake godine igra karling turnir Kutija čvaraka) osvojio prvenstvo Hrvatske.

Priseća se anegdote s otvorenog prvenstva Srbije, na ledu ispred Ušća: ‘Dođemo mi tako u Beograd, a jedan taksista mrtav ladan dobaci: Momci, šta se snima? Mislio deda da nosimo stalke za mikrofone… Jednom smo na turniru u Češkoj igrali jako dobro, i naleteli na ekipu sastavljenu od 70-godišnjaka. Naoštrili smo zube, al su nas razvalili ko gajbe. Nakon toga smo igrali protiv Čeha u invalidskim kolicima, pa smo i od njih izgubili, ali smo dobili nagradu za zadnje mesto na turniru – teglu meda. Curling je jedini sport u kojem postoji nepisano pravilo da pobednik poraženom plaća rundu piva, pa nije problem gubiti’, zaključuje Riba.

Pivo stiže i meni, a odnekle se pojavljuje i rakija, pa sam nakon par gutljaja skupio muda da bacim kamen. Ne izgleda posebno komplikovano, ali sam se u poređenju s pravim karlingašima osećao ko slon u staklarskoj radnji. Potrebna je gracioznost u čučnju, lansiranju kamena, filing za led i hemija u ekipi, da ne biste upropastili tuđi posao. Ćerka me gleda facom ‘daj ćale ne blamiraj se’, pa pitam Pufa – kad je pravo vreme da se krene s karlingom, i kako? ‘Ne preporučuje se da se s karlingom počinje pre 14, 15 godina. Problem je u tome što kamen ima 20 kg, i mora ići inercijom tela koje dete ne može pokrenuti. A kako početi? Treba složiti ekipu. Obično opstaju ekipe koje se znaju izvan leda, ljudi koji su prijatelji privatno’.

Možda nisam naučio da bacim kamen kako treba, ali taj filing ležernosti i prijateljstva najvažnija je stvar koju nosim kući s ovog iskustva. Ovi ljudi se stvarno raduju tom ledu kao mala deca, jer im odvrće ventil životnih problema, i to na puno opušteniji način od fudbala na male goliće ili teretane.

Možda i Hrvatska i Srbija (gde odličan posao s karlingom, kaže Puf, radi Marko Stojanović) zauvek ostanu liliputanci na svetskoj razini. Ipak, ovi ljudi su već po predanosti ideji da ostvare svoj san, pa šta košta da košta, dovoljno veliki. Zato, pratite akcije karlingaša, složite ekipu, donesite bure piva i probajte ovaj led, ako ne pre, onda na nekom otvorenom prvenstvu Hrvatske. Možda baš vi upadnete na Olimpijadu.