​Šta nam Hitlerova navodno sićušna, deformisana kita govori o tome kako gledamo na zlo

Sudeći po knjizi uglednih istoričara Džonatana Meja i Eme Kregi, Adolf Hitler je možda imao sićušan, deformisan penis i samo jedan testis. Ovo je dospelo u vesti, ali isprva je teško shvatiti zašto. Zato što ste to već znali, zar ne? Uvek ste znali. Negde duboko u šupljinama vašeg uma, čuvali ste neporecivu istinu da je Hitlerova kita bila sićušna, i verovatno pomalo uvrnuta; to je jedan od onih prirodnih aksioma koji su ugrađeni u tkanje stvarnosti. Krađa po prodavnicama je u suštini legalna ako vas ne uhvate, Australijance uzgajaju u bačvama ispod šankova u lancima pabova, svi tvoji prijatelji te u potaji mrze, a kod Hitlerovih genitalija nešto ozbiljno ne valja.

Toga ima čak i u onoj staroj pesmi britanske vojske kada maršira: „Hitler ima samo jedno jaje". Kako su to znali? Jesu li videli? Nisu morali: to je jednostavno bilo očigledno. Pogledaj samo kako je čudan bio taj tip. Oni mali, četkasti brčići; bilo je jasno da je to samo maska. Oni njegovi sumanuti pokreti rukama, ili one blesave čakšire koje su zbog njega svi morali da nose. Njegova besna požuda da porobi Evropu. Takav čovek nije mogao da ima ništa standardno između nogu. A i ta ideja je utešna: sjebani ljudi imaju sjebane ideje; svet je u suštini dobro mesto, osim ljudi sa malim penisima.

Naravno, nije u pitanju samo Hitler. Svi znaju – bez ikakvog dokaza, osim da je u pitanju jasna, čista i tautološka istina – da je Donaldu Trampu verovatno minijaturan (Na primer, karikaturista Eli Vali je savršeno prikazao ovaj aksiom). Kakva osoba podiže ogromne nebodere i ispisuje svoje ime na njima slovima od tri i po metra? Ne treba ti Žak Lakan da ti kaže da je obeležje uvek zamena za potentnost odsutnog falusa; samo idite u bilo koji kraj Čikaga i pogledajte nagore. Takve stvari su uvek smešne; to je isti onaj ogorčeni humor sa kojim gledaš na nekog idiota koji je 5,000 puta bogatiji od tebe i piči kroz grad u svom lamborginiju, a ti odlučiš da mu je to sigurno kompenzacija za nešto.

Na internetu je 2007. godine počeo da kruži spisak za koga se tvrdilo da opisuje svakog repera sa kojim je autorka i video model Karin Stefans rekla da je spavala, i kakve su im kite. I sve je imalo savršenog smisla: naravno da Big Boi iz Autkasta ima „veći i deblji", dok Andre 3000 ima „dugačak i tanak". Možete da igrate tu istu igru i sa političarima, ako želite: moguće je sa izvesnom sigurnošću pretpostaviti da je kita Tonija Blera glatka, aerodinamična i gadna, kao špageta, kita Džordža Buša u obliku savršene kocke, a da kita Dejvida Kamerona smrdi na prženu slaninu. To je čudan način da ih humanizujemo, otklonimo njihove univerzalne pretenzije, kao pornografska satira Francuske revolucije, ili urođeni republikanizam koji potiče od činjenice da i kraljica mora ponekad da ode u toalet, kao i svi ostali.

Ali koliko god da je zabavno, ovo nije dobra istorijska praksa. S toga je Ema Kregi, jedan od autora knjige, bila prinuđena da da intervju za Indipendent, u kojem je pojasnila da dosijei samo pokazuju da se Hitlerova uretra nalazila negde na telu penisa, a ne da mu je penis kao takav bio manji od uobičajenog. Po onome što mi znamo, možda je bio i ogroman. Ova pojava, poznata kao hipospadija, je u knjizi opisana kao „retka anomalija", ali je zapravo relativno česta: jedan od 300 muškaraca pati od nje, ali trenutno nema miliona ljudi koji kuju zaveru da zgrabe vlast u Nemačkoj i zavladaju svetom. Sve ovo je veoma razumno, ali deluje kao čudan i neverovatan spektakl: autorka nominovana za Karnegijevu nagradu javno brani Adolfa Hitlera od optužbi da ima malu kitu.

Mi želimo da verujemo. Zbog toga su skoro sve novine u zemlji na naslovnim stranicama pisale o Hitlerovom mikro-penisu, iako te tvrdnje uopšte nema u knjizi. Ostavimo firerova muda po strani, šta ova fantazija govori o svetu u kome trenutno živimo? Tu postoji nešto nalik Diznijevim crtaćima. Loši momci su loši zato što su deformisani; možeš da uočiš negativca zato što ima ožiljke po licu, ili mladeže na nosu. Ako je nacizam služio samo kao kompenzacija za Hitlerov kurac, sve one hiljade savršeno normalnih ljudi koji su svojevoljno učestvovali u masovnom istrebljenju moraju da budu oslobođeni krivice (A na taj način zabrinjavajuće veliki broj ljudi razume pojavu Trećeg rajha: neki čovek je imao mrske ideje, kojima je zaveo ostale. Nacizam nema veze sa svojom bazom u klasnom društvu i državi.).

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film: Novi život kalašnjikova kao oružja mira

___________________________________________________________________________

Da preanaliziramo: kao što je Žak Derida tvrdio, istorija zapadnjačke metafizike može da se posmatra kao doslednost ontologije „čistog prisustva", totalnog i kompletnog bića koje je usko vezano zajedništvom sa penisom – zbog toga je Deridin izraz za to „falogocentrizam". Mirko-penis je zamrljavanje ili umanjenje njegovog čistog prisustva; drugim rečima, poremećaj falusne koherencije koji može da bude protumačen kao zlo.

Ali to nije svet sa kojim smo danas suočeni. Zlo je posvuda, rašireno i sveprisutno – ne samo u bankama i u vladama; hrana koju kupujemo je zla, zbog odeće koju nosimo deca Bangladeša bivaju eksploatisana, naši telefoni finansiraju ratove u Africi i teraju ljude da skaču sa krova svoje fabrike. Možda ste zli, to je teško odrediti. Nema nikakve koherentnosti.

Ali Hitlerova mala kita pomaže da se problem reši: lokalizuje sve prelome i konfuziju postojanja na jednom oštećenom objektu. To je suludi, sumanuti etički cirkus koji pokušavamo silom da pretvorimo u nešto čisto i jasno, gde zlo može da bude identifikovano po svojim fizičkim odlikama. Ali na kraju svega, ovo je veoma opasno. Ako previše vremena provedete razmišljajući na ovaj način, na kraju ćete zaključiti da je potpuno, zdravo telo dobro, a da je ružno, oštećeno ili deformisano telo zagađivač koga se treba otarasiti. A ko je još ono beše imao takve ideje?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu