​Zašto je "Marquee Moon" najbolja afterparti pesma svih vremena

Iz kolumne "The Afterparty"

Afterpartiji u datom trenutku uvek deluju kao dobra ideja. Svi bauljaju trotoarom pošto su neslavno izbačeni iz kafana, dok je saobraćaj na ulici sve ređi. Za one koji u to vreme još stoje na nogama, vest o afterpartiju je poput vesti o preinačenju smrtne kazne na putu do vešala. Sledećih nekoliko sati biće opojno. Vreme će u tradicionalnom smislu prestati da postoji. Narednog jutra svi će preklinjati brzu smrt, ali sad je vreme kad nastaju priče koje će se prepričavati godinama i kad se stvaraju naizgled nesalomive veze između neznanaca koji se nikad više neće sresti. Ova kolumna govori o svemu što se dešava tokom tih posebnih sati.

Stojiš u uskom redu za cugu u dragstoru: miris znoja i zamućena slika. Vreme je 4:37. Tvoja vilica je elektronski povezana sa tvojim optičkim nervom; jezik ti se ponovo upoznaje sa emajlom kutnjaka. Stojiš tu, buljiš u šarenu zbrku konzervi i flaša… koliko već dugo? Deset minuta? Pet? Pola sata? Ko će ga, bre, znati. Napolju sviće, ali to nije bitno. Ovde unutra je uvek fluorescentno. Ali svetlo — veštačko ili ono drugo — nije tvoja prvenstvena briga. Na tvojim je plećima velika odgovornost, zar ne, gospodine Dobrice Skoknipopiće?

Spuštaš pakovanje od 12 piva na pult i prelamaš da bi ipak mogao da uzmeš i onaj litar tonika, čisto u slučaju da je ostalo još džina. Dve pakle kamela, samo da bi potrajale. Ali posle ritualnog pakovanja svega u duple kese, tik pre dvostrukog zvučnog signala pri izlasku — sa likom iza pulta svake nedelje izvodiš istu primitivnu jednočinku — nešto te tera da se okreneš, izađeš iz svog lika, zanemariš scenario.

"Večeras mi je bio rođendan, druže", kažeš. Poluklimanje glavom umesto odgovora. On nije tip koga zanimaju rođendani, ali si mu nabio ruku negde ispod face, te mora da se rukuje s tobom. Kad konačno budeš otišao na počinak u nedelju uveče, vrištaćeš u jastuk setivši se tog rukovanja. Trenutno napolju još sviće, ali ti duboko u kostima osećaš da je ovo doba dana kad je mrak najgušći.

Deset minuta i dve cigarete kasnije, vraćaš se u stan. Ništa se nije promenilo u tvom odsustvu. I dalje su tu 15 zidova razgovora koji se nadmeću za pažnju. Sloj belog na držaču za diskove je malo deblji i ti činiš sve što možeš da pomogneš kolekciji.

Otapaju se minuti. Čitavi sati. Džepovi iskrenosti se šire, otiču, spremni da progutaju i obujme krhke kompromise u prostoriji nalik slonovima koji hodaju po žici. Kroz glavu ti prolaze misli kao što su: "Zašto on sedi pored nje?" i "Voleo bih da zveknem tog smrada u facu". Još monologa, neki su hvalisavi, neki polutragični, većina rutinski egoistički dostojni razmaženih zvezda. Onda na red dolaziš ti. Nisi baš srećan što konobarišeš, ali dobijaš lovu na ruke, a to plaća račune, znate. Ma da, radno vreme nije baš sjajno, ali sad će leto, zar ne?

Greška. Gde je, do đavola, taj laptop kad je najpotrebniji? Gde su pesme? Svi učestvuju u jednoj nespretnoj partiji igre zvane Prosledi-tu-Tošibu i on na kraju završava ugnežden u tvom krilu. Večerima kao što su ove potreban je saundtrek. Bez saundtreka, one su samo buka. Tek loša, dosadna, očajnička buka.

I šta ćeš da pustiš? Na to pitanje, kao što ti je tvoj popularni profesor engleske književnosti pre mnogo godina govorio, "nema tačnog odgovora". Sem što ima. Tačan odgovor je "Marquee Moon."

Kao i svaka umetnost, izbor pesama na Jutjubu u tri izjutra ima sopstvenu strogu etiketu, jedinstveni niz pravila i smernica. Samo je veteranima, majstorima te veštine, dozvoljeno da ih izvrću ili krše. Napravi pogrešan izbor pod pritiskom sitnih sati i postaćeš ranojutarnji Openhajmer: skeletni kosac, razarač dobre vibracije.

"Marquee Moon" je — možda jedino — remek-delo tog žanra. Suštinski kvalitet ovde je dužina. Sve ispod pet minuta, koliko god mislio da je odgovarajuće i savršeno, podrazumeva stalnu vrtešku za tačpedom. Malo je delotvornijih načina da razbiješ čini hemijske iskrenosti nego da zadužiš jato buljavih zloduha, koji su svi odreda ubeđeni u svoju uravnoteženost i pravičnost, da biraju sledeću numeru, ostavljajući između svake stvari naizgled beskrajne okeane tišine. U najboljem smo izdanju kad ne moramo da biramo, kad ne moramo da mislimo. Ne želiš da se tvoj izbor odmah pretopi u kajanje. On mora da traje dovoljno dugo da ostavi traga, a da se ne ubuđa. Drugim rečima, izbegavaj epske numere Fele Kutija od sat vremena sem ako si apsolutno primoran na to. Razmisli dobro pre nego što su pustiš "Maggot Brain". Jesi li 100 posto siguran da si taj lik?

Ne idi, u ime svega što je sveto, u šaljivom pravcu. Pustiti "Baby One More Time" ili "Mambo No. 5" bilo je u redu pre možda četiri sata, dok je još bilo duhovitosti u sobi. Pogledaj sad oko sebe — sve te nemirne oči, vilice Desperet Dena i nervozne, oznojene ruke. Nemirne guzice na kaučevima od lažne kože, svaka pod utiskom da će migoljenjem i sedenjem suzbiti snažnu želju da lobuje stočić u zid. Ovo nije vreme za šale. Ovo kategorički nije smeh. Ovo je jebena talačka kriza. Šta misliš da će "Cha-Cha Slide" u ovom trenutku uraditi prostoriji punoj takvih čudaka?

"Marquee Moon", ili makar studijska verzija koju ćeš prvu naći na Jutjubu, traje 10:40. U tih deset minuta je nagurano više ideja nego što će se većini nas javiti tokom čitavih naših života. Ima nečeg u tom prvom minutu što vam stavlja uši i zube na probu. Šta misle svi ti rifovi, kuda su pošli? Zvuči kao da su se rastrčali u svim pravcima. Što se basa tiče, čini se da ga ne zanima da posreduje u primirju. Samo okida, trči u mestu, popunjava rupe. Početak je sav konfuzan —rasklimatan, ružan, nefunkcionalan. Zvučni ekvivalent razvoda, problematični ujak za koga si oduvek sumnjao da drži satensku posteljinu u svom raspušteničkom stanu. Nije džabe Peti Smit zvuk gitare Toma Verlejna opisala kao "vrisak hiljadu plavih drozdova".

Tom Verlejn. Glas Toma Verlejna, diplomatskim rečnikom rečeno, "nije za svakoga". Niko od nas nije diplomata, tako da ću rizikovati i otvoreno reći da glas Toma Verlejna zvuči kao unutrašnjost mojih košmara na javi. To je uporno, blago prigušeno unjkanje koje je istovremeno moćno i zahtevno, nastalo negde između njegovog nosa i grkljana. To je glas za duhovna buđenja. To je glas čoveka kog pohode vizije. To je glas ludaka sposobnog da nagovori druge ludake da rade lude stvari. Taj glas teško može da vam se dopadne, ali ga je zato lako zavoleti.

A šta sve tim glasom on govori ("peva" nije baš prava reč, zar ne?) — sve te gnomske stvari o najgušćem mraku, prisećanju na to kako je grom pogodio samog sebe, viziji naslovnog meseca. O kadilaku koji staje na groblju. Zameni glas Toma Verlejna, zameni te mračne, uporne gitare i opasno si blizu svetu srednjoškolca koji imitira francuske simboliste kako bi neuspešno zaveo studentkinju. Ali smućkaj sve to zajedno u masni košmarni lonac zvani Marquee Moon, spoji ga sa prostorijom punom neznanaca na kokainu posle svitanja i dobićeš pesmu koju bi T.S. Eliot možda napisao da je poživeo 90 godina i preselio se u Hels Kičen na nekoliko neprijatnih poznih godina.

Ima boljih pesama, šta god to značilo. Ima boljih pesama uz koje će ti biti bolje kad pomisliš na sebe, svoj posao, svoje lične krize, finansijske probleme, propali "ljubavni" život i život uopšte. Ali, priznaj to sebi, ima i mnogo boljih ljudi, koji vode bolje, ispunjenije živote od tebe i svih tvojih satanskih "prijatelja" koje si nagurao u ovu dnevnu sobu, u ovaj stan kome je Bog lično rekao laku noć, u kutku grada kome je Bog lično rekao laku noć i koji ti nikad neće biti dom.

Trebalo bi da je lako, okružen svim tim ljudima, svom tom bukom, izbeći osećaj usamljenosti, osećaj straha. Ali sva ta buka je samo to: buka. A buku mogu da prave samo drugi ljudi. I zato, kad sledeći put svetlo počne da se probija kroz tvoje bele roletne, postoji samo jedan način da ga zakloniš: pesmom po imenu "Marquee Moon".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu