​Kuda sa mrtvim kućnim ljubimcem u Srbiji

Kučkari su posebna sorta, ako pitate mene, staru mačkarku. Grupisani su kao sekta sa mnogo manjih loža i ložica teritorijalnog karaktera. Uglavnom se skupljaju po parkovima, i to u određeno vreme, da bi se psi igrali, a oni raspredali o jednim te istim stvarima. Puvakali se osobinama svog ljubimca - ako se duže znaju, ili isticali svotu koju su za njega platili - ako se tek upoznaju, što ostvaruju i inicijalnim pitanjem „jel' ženka?", i dodatnim „da li je u teranju". Brzo se nađu i u komentarima boje i koegzistencije izmeta, uzrokovanih određenom markom pseće hrane. Sledeći nivo ispraznih žvaka jesu karijesi, preaktivne polne žlezde, upale ušiju, tahikardija i druge zoo-bolesti , što je obično uvertira u najozbiljniju temu, o smrti čovekovih „najboljih prijatelja".

Na to koliko je tema ozbiljna, navode sve češća ljudska imena nadevana engleskim buldozima, haskijima, retriverima i sve popularnijim mešancima. Međutim, čak i kad se pas ne zove Igor ili Rodoljub, već prosto Žuća, sa njim gazde komuniciraju kao sa sebi ravnim, tetoše ga više nego decu, a tako im i tepaju („dođi mami", „da ti tatica skine taj krp/melj")…

Ali trenutak smrti i ono posle, ugrožavaju dostojanstvo odnosa oličenog u međusobnoj vernosti koja se retko postiže među ljudima. Razlog je što do dana današnjeg ne postoji groblje za životinje, već je pravilo da se smrtni slučaj prijavi nadležnima (Veterini Beograd), ali je uprkos intenzivnoj razmeni iskustava po parkovima i dalje misterija šta se čini sa lešom.

- Telo se spaljuje i meša sa prahom drugih pasa, mačaka, morskih prasića i ostalih kućnih ljubimaca, kao i crkotinama sa ulica, sve se zasipa šutom da ne bi došlo do zaraze - vele najupućeniji iz voždovačkog ogranka. Kako kad je kafilerija u Ovči odavno zatvorena, protestuju još stručniji, koji sugerišu da se sve to radi, ali sa celim truplima (naravno da se oni ne bi tako izrazili). Struje se bore, pa neki od prvih tvde da se pepeo dodaje u koncentrat za ishranu životinja, na šta svi prave gadljive face.

Jer, nikom od kučkara, ali ni mačkara, pa ni morskih svinjara, nije simpatičan ni jedan od projektovanih prizora nakon godina najdubljih obostranih emocija. Zato, maltene bez izuzetka, ne mare za posthumne propise koji se pravdaju sprečavanjem komunalnog haosa, a zapravo su komercijalni. Kad kucne čas, svako se od njih snalazi na svoj način. Manjina su oni koji plate veterinaru da se ovim poslom bavi, većina bi da se svojim očima uveri gde je i kako je završio njihov ljubimac.

- Ja već imam parcelu na Košutnjaku, tamo sam sahranila i Srećka i Žiku - jedna devojka sa platoa kod Hrama smatra da je našla rešenje.

Neki od njenih sabesednika su skloniji intimnijem okruženju, kao što je skrajnuti deo placa, ranča ili drugačije nazvanog privatnog poseda. Narod voli konspiracije, pa stižu i informacije o ilegalnim pogrebnim uslugama.

- Meni su u veterinarskoj ambulanti dali vizit-kartu neke firme koja vrši kremaciju. Istina, spaljivanje je skupo, košta 400 evra, a za još 200 dobijaš i urnu sa fotografijom - kolaju neproverene glasine iz ko zna koje ruke. Slično je i sa još tajnovitijim pričama o ilegalnom groblju za kućne ljubimce.

Tu je sve sa dignitetom, i maleni sanduk, i mala parcela, i beleg sa imenom, svedočanstva zvuče kao da su iz holivudskih sapunica. Ali s obzirom da ovom obredu pribegavaju mahom oni koji se zakljinju da „posle Anjice više nikad neće imati psa", takvi više ne pohode parkove, pa je lanac od usta do usta još duži, a istina sve neopipljivija.

Mačkari su praktičniji, kao i priroda i gabarit njihovih ljubimaca. Najčešće mesto gde završavaju mačke su – kontejneri. Pogotovo, ako je vlasnik pasionirani sakupljač, a živi u kraju gde vlada kodeks uličnih psećih hordi.

- Prve tri mačke (pa nabraja imena) sam zakopala u dvorištu, a onda su komšije počele da se bune. Sledeće sam stavljala u kutije za cipele i ostavljala pored kontejnera, a sada ih bacam direktno unutra - objašnjava moja komšinica, trenutno u posedu 13 persijanki i četiri obične, domaće mace, kao i tri psa. Usled previše posla oko higijene pretekle menažerije, ona ni ne može da bude saosećajnija sa praktičnim posledicama mačje radoznalosti, poznate iz poslovica.

Vlasnici ptica imaju mnogo originalnije ideje.

- Ja bih svog Sivka preparirala - navodi gazdarica sive vrane koja, iako nije dugovečna kao gavran, deluje kao da će je nadživeti. Ali, ako sve ide „po redu", Sivka će i dalje gledati „u originalu", na komodi.

Priča se i da se zmije bacaju u WC-šolje, ali i da ove i krupnije, nama sličnije zverke, konačište često nađu u rekama. Abrovi kruže, a kakva je istina? Nju sam potražila u Veterini Beograd, od direktora Budimira Grubića. Razgovor je obavljen pre donošenja odluke o obaveznom aminovanju intervjua od strane nadređenih, pa je bio i nonšalantniji, a budući da je bio upriličen između dva sastanka, i prilično sažet.

Kabinet je pozamašan, kao i poštovanje koje zaposleni pokazuju direktoru. On se slatko nasmeje na moja pitanja, „izvan zdravog razuma" po mnogim stavkama, pogotovo onih koja se tiču „kolektivnih grobnica".

- Zar ne mislite da bi već neko primetio brdo nastalo slaganjem leševa i posutih šutom - obraća mi se značajno, sastavljajući prste u oblik piramide.

Pravo veli, a da li su tačne priče o kremaciji? Tu ima nečeg, ali ne doslovce, budući da su aktivne samo dve peći, u Somboru i Ćupriji. Kafilerije podrazumevaju čitavu industriju, kaže, i uključuju reciklažu određenih kategorija životinjskih ostataka. Što se kućnih ljubimaca tiče, njihov pepeo ne bi bio dovoljan resurs ni za šta. Ni za dopunu hrani za životinje, ni za đubrivo za zemljište.

- Od 20 tona leševa, izađe pepela gabarita poput ovog stola - odvaja prste, ne bi li pokazao na jedan od uglancanih komada nameštaja. Realna praksa je da se prah posipa zemljom, i tako u redovima, i to se zove neškodljivo uklanjajnje, tvrdi direktor.

Vidi da mi od toga nije lakše, pa me uverava da je aktuelna garnitura javnog preduzeća pokrenula inicijativu za otvaranje prvog gradskog groblja za kućne ljubimce. „Opredeljen" je, kaže, poveći komad zemljišta od četiri-pet hektara na Bežanijskoj kosi. Kako se toga niko pre nije setio, opet sam naivna.

- Za to je potreban ozbiljan novac, ali i precizna računica kako da se uloženo vrati - otkriva. - Ovaj menadžment ne reklamira SNS, ali je činjenica da je tek ta partija u ovom projektu našla ekonomski interes - objašnjava Grubić, a prsti mu opet zauzimaju omiljenu pozu.

Dok groblje ne zaživi (kakav oksimoron!), građanstvo bi trebalo da se drži pravila, upozorava. Da prijavi uginuće, plati „više nego simboličnu" taksu od 4-5.000 dinara i sačeka da se Zoohigijena (deo Veterine Beograd) postara za leš. Služba radi i nedeljom i praznicima, naglašava.

Međutim, ne pominje da postoji zakonska mogućnost da se telo zakopa pod adekvatnim uslovima, da l' zbog zamršenog naziva nadležnog Pravilnika o nаčinu rаzvrstаvаnjа i postupаnjа sа sporednim proizvodimа životinjskog poreklа, veterinаrsko-sаnitаrnim uslovimа zа izgrаdnju objekаtа zа sаkupljаnje, prerаdu i uništаvаnje sporednih proizvodа životinjskog poreklа, nаčinu sprovođenjа službene kontrole i sаmokontrole, kаo i uslovimа zа stočnа grobljа i jаme grobnice (Sl. glаsnik RS, br. 31/11), ili što bi tako uskratio novac svom preduzeću.

Ali tek da znate, vaši večno zaspali ljubimci spadaju u tzv. I kategoriju leševa, koja se prema članu 12. uništava kao otpad spaljivanjem, u pomenutim kafilerijama (što znači da nema mogućnosti da se dalje koristi u ishrani životinja, kao što se naklapa po parkovima).

Međutim, "sporedni proizvodi životinjskog poreklа (gde spadaju i tela kućnih ljubimаcа i konjа), mogu dа se zаkopаvаju i spаljuju nа stočnom groblju ili jаmi grobnici, kаo i nа licu mestа, uz primenu merа koje obezbeđuju kontrolu rizikа po jаvno zdrаvlje i zdrаvlje životinjа". Dakle, placevi su OK, ali ne i Košutnjak.

Kako sve to izgleda na terenu, u prihvatilištu u Ovči, ili navedenim krematorijumima, nisam saznala, jer su bile potrebne posebne dozvole. Vođena iskustvom, taj deo preskočim, pa se opet vratih na rekla-kazala sistem, ovaj put na višem nivou. Shvatih da sam čačnula u osinje gnezdo, jer Srbija je sad pred međunarodnom arbitražom usled tužbe Energo-Zelene, belgijske kompanije koja se bavila "neškodljivom preradom opasnog životinjskog otpada" u Inđiji.

Belgijanci nas tuže što nismo ispunili obećanja i obezbedili dovoljnu količinu leševa, koja bi opravdala investiciju od 21,5 miliona evra. Cifru osporavaju domaći stručnjaci. Usled svega toga, brojne su ekološke „crne tačke" na mapi Srbije, dakle, vlada komunalni haos. Ako je verovati Grubićevoj šali o skromnom udelu pepela kućnih ljubimaca u ukupnoj masi, vi što ste kopali po Košutnjacima i drugim zabranjenim mestima, ne snosite previše odgovornosti ni za šta.

I sad, kad sve to znamo, šta ćemo učiniti sa telom nesrećne Micike ili Lakija? Kako ćemo ispratiti stvora koji nas je najbolje razumeo, bio član domaćinstva, nikad u statusu kućnog ljubimca, a kamoli sporednih proizvoda životinjskog poreklа? Mene ni malo ne grize savest kad prođem pored (neuređene) zelene površine na Voždovcu gde sam sahranila sijamku Razumenku, nakon dve pune decenije deljenja dobra i zla. Nikakav zakon me ne bi naterao da je bacim u stočnu jamu ili jamu grobnicu, ili podvrgnem vatri u kafilerijama.

Sad neko "odozgo" ili "sa strane" može da me prozove za opstrukciju sistema, ali me više brine Grubić čije sam reči objavila bez autorizacije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu