​Zašto čitam tabloide, pa se posle gadim samoj sebi

Priznajem, čitam ih. Ne dajem pare za njih, čitam na netu, ali čitam ih relativno redovno. Zašto to radim? Mogla bih da se vadim na to da sam novinarka, pa, kao, moram sve da pratim. OK, to je tačno, ali samo donekle. Istina je da bih ih čitala i da sam kuvarica ili molekularni biolog – svejedno. Čitam ih, zato što sam, jebiga, ono što se u mom kraju zove sokačara. Volim, brate, da čujem ko se zbog koga razvodi, ko ima oženjenog frajera, ko je načinio dete u tuđu ženu, te zašto je haljina ove ili one pevaljke pukla usred nastupa u diskoteci u Švici.

Sećate se one Ljube što je bila u „Farmi", a za to vreme se njen frajer (oženjen nekom drugom) smuvao sa Ljubinom ćerkom, pa ćerka ostala trudna, pa ćerkin otac Karđorđe iz zatvora poručivao da će frajera da polomi čim izađe, a Karađorđev brat Srba (sa slobode) se pridruživao pretnjama? Mislim da sam u to vreme išla na naslovi.net i uz prvu jutarnju kafu u pretragu ukucavala „Karađorđe" da vidim šta ima novo. Neko na Tviteru je predložio da se napravi neki grafikon koji bi razjasnio ko je tu kome šta. Kunem se, samo me je nedostatak vremena sprečio da takav grafikon napravim, mimo toga, sve sam informacije imala, sve mi je bilo jasno. Kad je izašla sa „Farme" Ljuba je držala konferenciju za novinare na istom spratu na kom je moja firma, ali sam zbog nekog sastanka bila sprečena da dođem. Htela sam da izjedem sopstvenu zadnjicu.

Dakle, stoka sam. OK, nisam baš skroz, dobar deo mog novinarskog rada odnosi se na kritiku tabloida, ali jedan deo mene je neopisiva stoka koja voli da gura nos u tuđe stvari i da se zajebava na njihov račun, iako akterima tabloidnih priča sve to nije nimalo smešno.

U trinaest godina bavljenja novinarstvom, imala sam sreće da radim isključivo za takozvane „pristojne" i „ozbiljne" medije. Uprkos tome, verujem da su tabloidi i tabloidno novinarstvo apsolutno i nesporno legitiman žanr u okviru profesije. Medijski kosmos tako je uređen: postoje ozbiljni, „teški" mediji, oni malo lakši, u koje spada tzv. ženska, tinejdžerska, bilo koja specijalizovana tematika, od recepata za paprikaš do automobilskih guma. I postoje tabloidi, žuta štampa, svojevrsni „đavolčići" tog kosmosa, specijalizovani za afere, seks skandale, udadbe i razvode, donji veš estradnih zvezda, porno-snimke sa dna ormara, i tako dalje…

Onda ja to tako čitam, delom zato što su tabloidi u Srbiji „službeni glasnici", da bih provalila šta vlast smera, planira i muti, a delom iz istih razloga iz kojih jedna elegantna gospoja koju videh pre neko jutro u šezdesetpetici kako čita „Kurir" sve prstom prateći redove.

Ali onda naiđe link, ili stranica, ili samo naslov, od kog mi se prevrne želudac i dođe mi da se ispovraćam po samoj sebi što sam uopšte pomislila da kliknem.

Evo, poslednji slučaj te vrste: ćerka Vesne Zmijanac, Nikolija, trudna je sa nekim reperom kog mnogo vole tinejdžerke. Nikolija kači na Instagram svoje slike, a obožavateljke tog repera prete da će joj iščupati matericu. Sve to piše u jednom tabloidu, u jednom lagano intoniranom stilu, ša-la-la, prete da će joj iščupati matericu. Izvinite molim vas, u mom svetu, to nije nikakva tema za novine, nego klasičan cyber-bullying.

Ima i gore, mnogo gore. Tabloidi mnogo vole vesti koje spadaju u crnu hroniku. Među takvima su, naravno, i vesti o silovanjima. U poslednjih godinu dana nisam pročitala nijednu vest o silovanju, a da bilo novinar, bilo policijski zvaničnici nisu natuknuli sumnju da je prijava lažna. Bio je jedan slučaj, žena se posvađala s mužem, otišla od kuće, ušla u obližnju kafanu da se ugreje dok joj ne dođe autobus. Četvorica joj se pridružila za stolom, a sve se završilo tako što su je sva četvorica silovala i ostavila da se smrzava u nekom jarku. Onda je krenulo: da li je bila pijana, da li je dobrovoljno pristala (ma da, sigurno je pristala na grupnjak koji uključuje da je ostave polugoli na ciči zimi).

Ovo su samo slučajevi koji nisu privukli pažnju šire javnosti. Kapiram da nema potrebe da podsećam na razvlačenje leša Ksenije Pajčin, na slučaj Ognjanovići, na Crnu Reku, ubistvo Tijane Jurić…

Ovde bez ikakve reakcije prolazi izjava oca ubijene Tijane Jurić da je jedan tabloid unajmio advokata Tijaninom ubici, kako bi iz prve ruke imali informacije o slučaju. Takođe nezapaženo prolazi izjava istog čoveka da su ga pojedini novinari u vreme dok se Tijana još vodila kao nestala, ucenjivali tražeći da im da izjavu jer u suprotnom neće objaviti njenu sliku. Osim deklarativne osude novinarskih udruženja, nije bilo nijedne ozbiljnije reakcije na pisanje pojedinih medija da je Tijana oteta zbog dugova svog oca. Jebote, oni reketiraju i ucenjuju ljude i nikom ništa.

Od 2003. na ovamo, tabloidi u Srbiji, jebiga, služe vlasti, ko god tu vlast činio. Denunciranje političkih protivnika, optužbe za kriminal i korupciju, najave hapšenja, proizvodnja afera, deo su standardnog repertoara koji srpske tabloide izdvaja i čini posebnim u odnosu na žutu štampu u ostatku sveta. U situaciji u kojoj je država i dalje najveći oglašivač, nije nikakvo čudi da većina medija, pa i tabloidi, bude uz vladajuće strukture. Tabloidi se, međutim, izdvajaju potpunim odsustvom mere u tom dodvoravanju, pa će se ostrviti i okomiti na svakoga ko kritikuje vlast.

Ali, iskreno, zabole me što sadašnji moćnici ucenjuju bivše moćnike. Svi oni imaju debele veze, zajedničke mutne poslove i, ako niste primetili, svaka politička frka koja se digne u tabloidima, brzo legne, jer se drugari dogovore, iako su, politički, na suprotnim stranama.

Ajde da budem poštena, tržišni razlozi teraju gotovo sve medije na više ili manje „žutila". Nemoćni pred moćnima, mediji se okreću slabijima, bunare i kopaju po njihovim životima, razapinju ih, optužuju i presuđuju im.

Gde god da pogledam, u svakom trenutku makar jedan tabloid iživljava se na najmanje jednoj osobi koja nema nikakve veze sa javnim životom. Kada je u aprilu 2013. Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče ubio 13 svojih rođaka i komšija, tabloidi su se okomili na izvesnu Kristinu D. (21). Sin ubice bio je, navodno, s njom u vezi, što otac nije odobravao, pa je navodno to bio uzrok njegovog krvavog pira. „Kurva neće na sahranu", „Stric kurve pretio novinarima", samo su neki od naslova koji su danima targetirali ženu koja apsolutno nikakve veze nije imala sa jednim od najvećih zločina u mirnodopsko vreme u Srbiji.

Imalo smo i slučaj nestale Ivane Podroščić (14) iz Batajnice, koja je kasnije nađena silovana i ubijena. Tabloidi su opsedali svakodnevno roditelje devojčice, izveštavajući o najnovijim izjavama ljudi iz ove, po svemu sudeći, disfunkcionalne porodice. Iz svake izjave majke ove devojke gotovo da vrišti činjenica da je žena u najmanju ruku klinički depresivna i da je čitavoj porodici preko potrebna stručna pomoć i malo saosećanja. Umesto toga, dobijaju senzacionalizam i etiketu „loše majke", „neodgovornih roditelja", itd. O tome da ljudi nevični komunikaciji sa medijima izgovaraju stvari koje se kasnije tendenciozno citiraju, da ne govorimo.

Spisak inače anonimnih ljudi koji dospevaju na udar tabloida dugačak je i svakim danom postaje sve duži: Mina Milenković koja je lažno pijavila silovanje, porodica Nebojše Zarupca kog je nasmrt pretukao sveštenik Branislav Peranović, porodica Dragana Đurića, okrivljenog za ubistvo Tijane Jurić, porodica Ognjanović okrivljena na stranama tabloida za krađu novca prikupljenog za lečenje ćerke, i tako dalje, i tako dalje…

Gađenje nad samom činjenicom da uopšte postoje mediji kao što su tabloidi, odlika je malograđanštine i snobizma ili u najmanju ruku. Najviše mi na živce idu likovi koji izjavljuju tupavštine tipa „čitam samo Danas i Vreme" ili ne znaju ko je Seka Aleksić. Pa jebo te bog, bar jednom dnevno odeš do kioska! Samo da si dok čekaš u redu bacio pogled na naslovnice, znao bi ko je Seka. Ali, s druge strane, gađenje nad specifično srpskim tabloidima u neku ruku spada u moralnu obavezu svakoga ko makar malo drži do ljudskosti. Nedavno su me zvali da dam neki komentar na temu da li su srpski tabloidi mentalna pornografija. Nisu brate, pornografija je blaga reč. Ovo što oni rade je obdukcija. Na živima.