​Boravak u samici može kod zatvorenika da izazove samoubilačke misli

Boravak u zatvorskoj ćeliji i beznadežnost i očajanje koje mogu da preplave nekoga ko boravi u njoj nisu mi strani. Tokom zatočenosti u federalnom sistemu nikada nisam imao neke jake samoubilačke porive, ali lagao bih kad bih rekao da mi to nikada nije palo na pamet. Kada ima malo ili nimalo svetla na kraju tunela, svaka nada može da bude izgubljena.

Da li je onda iznenađenje kada zatvorenici, pa čak i bivši zatvorenici kao što je Kalif Brouder, tinejdžer iz Bronksa koji je proveo tri godine u nujorškom zatvoru – veći deo kazne u samici, bez suđenja – pribegnu samoubistvu?

Kako broj zatvorenika u našoj zemlji raste, raste i broj njih koji znatan deo vremena provode po samicama. Biti u zatvoru je u startu mračna situacija, naravno, ali biti zatočen u prostoru koji zovu posebna pritvorna jedinica, ili „rupa", može da bude zaista obeshrabrujuće. To može da izazove trajna ili latentna mentalna stanja, poremećaj karaktera ili poremećaje ličnosti. Može da učini da se zatvorenik oseti kao da je na ivici provalije, kao da hoda po žici iznad ambisa, i da pomisli da će se survati, ako napravi samo jedan pogrešan korak.

„Bila sam u samici samo nekoliko dana, ali žarko sam želela da umrem", kaže za VICE K.L. Blakinger, koja je služila zatvorsku kaznu u ženskom zatvoru u Njujorku. „Da sam bila tamo duže, sigurno bih smislila način da se ubijem. 2007. godine sam pokušala da izvršim samoubistvo, pre nego što sam otišla u zatvor. Skočila sam s mosta. Nekoga sa takvim istorijatom mentalnog zdravlja verovatno ne bi trebalo slati u samicu. Provodila sam vreme razmišljajući o tome da li bih mogla da stanem na umivaonik i padnem glavom na sto pod takvim uglom da razbijem lobanju i umrem".

Osobu u izolaciji može da obuzme potpuno i kompletno osećanje bespomoćnosti. Biti zaključan 24 časa dnevno u ćeliji dva sa dva, sa otvorom na vratima kroz koji vam ubacuju hranu i bez pristupa spoljnjom svetu, može da bude razarajuće. Čuvare nije briga da li ste u stanju da se nosite s tom situacijom ili ne. Njihov posao je da vas prebrojavaju i hrane. Po mom iskustvu iz federalnog zatvora, neko iz psihološkog odeljenja ih obilazi jednom nedeljno i pita ih da li su dobro. To je jedina briga o mentalnom zdravlju koju osoba u „rupi" dobija.

Uvek sam mislio da je samica idiotizam. Ja sam više meseci proveo u samici. Spavao bih na dušeku na podu, spavao, pisao ili čitao, a neko iz psihološkog odeljenja bi ponekad svraćao da me pita da li sam dobro. Uvek sam želeo da se proderem, „Kako to misliš, da li sam dobro? Jebeno sam zaključan u sobici već nedeljama! Da li bi tebi bilo dobro?!"

_________________________________________________________________________

Pogledajte: Tajlandske zatvorske borbe

_________________________________________________________________________

Ali nikada nisam to uradio, umesto toga bih samo progutao knedlu i nastavio da trpim. Ali šta ćemo sa onima koji nisu dovoljno snažni ili nemaju ono što je potrebno da to izdrže?

„Mislim da mnogima boravak u samici ne zvuči toliko strašno koliko zaista jeste", kaže Blakingerova. „Mislim da je teško zaista razumeti mentalni stres koji izaziva boravak u samici, kada nisi to lično iskusio. Neki ljudi misle da boravak u samici samo znači da ćeš neko vreme provesti sam. Nije. Osećaj je kao da te živog sahrane".

Pročitajte: Ono što vi zovete depresijom, ja zovem istinom

U zatvoru možeš da završiš u samici iz bilo kog razloga. Kada si u zatvorskom kompleksu, imaš privid života. Upadneš u neku rutinu, bivaš zauzet i preokupiran vežbanjem, čitanjem, pohađaš fakultet ili večernju školu, igraš karte ili šah, gledaš televiziju, ideš u biblioteku, obavljaš posao koji ti je dodeljen, ili makar šetaš po dvorištu sa svojim ortakom. Ali kada te ubace u tamnicu i za najmanji prestup, tvoj ceo svet se sruši.

Vreme stane.

Kada te bace u rupu, moraš da se prilagodiš. Vreme se ozbiljno uspori. Moraš da nađeš način da osmisliš svoje dane, da bi vreme ipak nekako prolazilo, i da ne bi samo sedeo u ćeliji i lagano ludeo, jer ako ne preduzmeš mere da se boriš sa usamljenošću, obuzeće te mračne misli. Ja sam organizovao svoje dane oko doručka, ručka i večere; išao sam na rekreaciju (sat dnevno, pet dana nedeljno, tamo gde je to obezbeđeno); čitao sam pisma, knjige i novine; i ubijao sam vreme pišuči i vežbajući (radio sam sklekove, čučnjeve i trbušnjake u ćeliji). Na taj način sam izdržao dug boravak u rupi.

Ali ne mogu svi zatvorenici to da izdrže.

„Posle više decenija istraživanja i rasprava o ljudskim pravima, sada znamo da se velika većina slučajeva samopovređivanja i samoubistava u zatvorima i domovima za maloletne delinkvente događa u samicama širom zemlje", kaže za VICE Ejmi Fetig, šefica kampanje ACLU-a pod nazivom „Stop samicama", i pravnica Nacionalnog zatvorskog projekta. „Samoubistvo je u tesnoj vezi sa samicom – naročito kod dece i osoba sa mentalnim poremećajima. Istraživanja su otkrila da izopštenje iz sredine i društva u samicama izaziva niz negativnih fizioloških i psiholoških rekacija, kao što su halucinacije, nesanica, teška i hronična depresija, samosakaćenje, bes, anksioznost, paranoja i poremećaje moždanih funkcija, uljučujući i opadanje EEG aktivnosti, nakon samo nekoliko dana – čak i kod osoba koje pre toga nisu imale mentalna oboljenja".

Ja sam imao običaj da izlazak iz samice i povratak u regularnu zatvorsku rutinu upoređujem sa puštanjem iz zatvora. Kada ti čuvari kažu da spakuješ stvari, uzbudiš se samo zbog toga što ćeš moći da ideš u dvorište. Osećaj je kao da ti je neko skinuo teret s leđa: konačno mogu da odem iz ove skučene i ograničavajuće sredine, pre nego što poludim zbog nje. Sećam se kada sam sedeo u rupi i bio toliko besan zbog toga što ništa ne mogu da učinim, jer čak i kada bih lupao na vrata, nikoga nije bilo briga. Čak i kada bih vikao iz sveg glasa, nikome nije bilo stalo. Čak i kada bih se žalio zbog toga koliko je nefer što sam ovde, nikoga nije bilo briga. To je bila realnost situacije.

A ja sam navodno bio normalan i uravnotežen, nisam imao nikakvu mentalnu bolest.

„Uprkos Zakonu o posebnim pritvorskim jedinicama – koji u teoriji drži zatvorenike sa ozbiljnim mentalnim problemima podalje od samica – u državi Njujork i dalje rutinski u samice zatvaraju zatvorenike sa samoubilačkim sklonostima, bipolarnim poremećajima i drugim mentalnim problemima", kaže Blekingerova. „Samo zbog toga što se u samici ne ubije svaki zatvorenik – i samo zbog toga što nema više ljudi kao što je Kalif Brouders – to ne znači da je to nekako ispravno, ili da ljudi tamo ne pate".

Bacanje zatvorenika u rupu skoro sigurno povećava rizik od njihovog samoubistva, čak iako ne pate od mentalnih bolesti. Naravno, posledice na one koji već pate od nekog stanja su mnogo gore.

„Federalni sudovi su ustanovili da je smeštanje osoba sa ozbiljnim mentalnim bolestima u samice suprotno Osmom amandmanu koji zabranjuje okrutne i neuobičajene kazne. Uprkos ovome, na desetine hiljada njih ostaju u samicama u kojima trpe. I suviše često, izvrše samoubistvo", kaže Fetig.

Čak i oni koji opstanu bivaju oštećeni. Ja verujem da meni to nije izazvalo neke trajne probleme, ali iz zatvora sam izašao tek pre 10 meseci. Moram stalno da budem na oprezu i da budem preokupiran nečim, jer sam sklon izlivima besa. Ništa previše dramatično ili nekontrolisano, ali u sebi imam mnogo nagomilanog besa zbog nepravedne zatvorske kazne na koju su me osudili – zbog prodavanja LSD-a u ranim devedesetim – i sve vreme sam bio prinuđen da izdržim, uz pomoć pisanja. Na to ću u nastupajućim godinama sve vreme morati da obraćam pažnju.

„Samica od oštećenih ljudi – od kojih mnogi imaju mentalnih problema – pravi još oštećenije", kaže Blekingerova. „To na kraju postaje pretnja za javnu bezbednost. Ako kažnjavamo ljude na način koji ima veliki potencijal da ih učini manje stabilnima i opasnijama, time podrivamo javnu bezbednost, koja bi u teoriji trebalo da bude svrha postojanja kazneno-popravnih ustanova. Ako kao nacija želimo da nastavimo sa ovakvom kaznenom politikom, moraćemo da priznamo da je u pitanju odmazda, a ne rehabilitacija, i da javna bezbednost nije cilj".

Dok ne izvršimo reformu kazneno-popravnog sistema, zatvorenici i bivši zatvorenici će i dalje izvršavati samoubistva dok izdržavaju kaznu – ili dok pokušavaju da ponovo postanu deo društva. Čak i u Švedskoj, zemlji koja nije suviše poznata po okrutnosti u svom zatvorskom sistemu, kod bivših robijaša se javlja povećani rizik od samoubistva kada budu pušteni . Odrobijati onoliko vremena na koliko si osuđen bi trebalo da ti bude kazna, ali prečesto se javljaju trajne posledice određene kazne.

U mnogim slučajevima, oštećeni ljudi odlaze u zatvor, i iz njega izlaze još oštećeniji. To pokazuje koliko je zaista naš pravosudni sistem loš.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu