FYI.

This story is over 5 years old.

Stripovi

Strip “Otadžbina", tačka na generacije sjebane ratom

U sjajnom stripu "Otadžbina", Nina Bunjevac verno opisuje dramu odrastanja obojenog ideologijom, raskolom u porodici i ocem zaduženim za politička ubistva u ime srpskog nacionalizma, čije su mete bili oni koji su predstavljali Jugoslaviju.
17.6.15

Šta ste vi znali o političkim ubistvima tokom bivše Jugoslavije? Ništa ili tek ste načuli nešto. Ako ste znali više od toga onda ste bili ili angažovani da ih suzbijate ili ste i sami bili zaduženi za likvidacije. A možda ste bili i samo dete, pa vas to nije ni zanimalo. A šta ako ste bili baš dete jednog od „terorista"? Najčešće je to bio otac koji je emigrirao ili nakon Drugog svetskog rata ili u godinama izgradnje socijalizma. Izbor zemalja je bio širok.

Reklame

U ovom slučaju govorimo o Kanadi i SAD, zemlji velikog broja jugoslavenskih iseljenika, koji su se kasnije preimenovali u hrvatske, srpske… U ovom slučaju, govorimo o detetu koje je rođeno u Kanadi i kojem je možda i život spašen odlukom majke da odvede decu, navodno na odmor u Jugoslaviju sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Govorimo o Nini Bunjevac, autorki sjajnog stripa „Otadžbina" u kom je opisala i ocrtala svoju porodičnu dramu. Otac je bio zadužen za politička ubistva u ime srpskog nacionalizma, a mete su bili oni koji su predstavljali Jugoslaviju. Danas to zovemo "teroristom."

Nina Bunjevac. Foto: Ivan Zupanc

Strip je prvobitno objavljen na engleskom kao „Fatherland", da bi zatim dobijao i druge jezičke oblike – španski, nemački, uskoro italijanski i slovenački, a pre nekih mesec dana, u izdanju System Comicsa, pojavio se i kao „Otadžbina". Prethodno je uz podršku zagrebačke kuće 2X2 objavljen kao „Zemlja otaca".

PROČITAJTE: Maks Pejn je igra koja je razumela moju depresiju

Prvi je ovo put, reći će ovi „naši" izdavači da se zajedničkim snagama jedna knjiga, koja je još i strip, objavljuje zajedničkim snagama, pogotovo u Srbiji. Iako je formativne godine provela u Srbiji strip je ipak pisala na engleskom. Pitali smo je kako se osećala kad je videla prevod koji je i sama mogla uraditi, ali i kad je videla hrvatsko izdanje. Formalno, i to su dva različita jezika.

- Meni je to smešno. Imali smo ideju da sve uradimo na srpsko-hrvatskom pa je Vladimir (izdavač iz Zagreba) rekao da sad nije vreme za to pa se prevelo i na hrvatski. Bilo mi je malo smešno. Hrvatski čitam jedino u Alan Fordu, a meni je to bilo baš simpatično. Ipak, izdanje na srpskom je udarilo dušu. Olja Petrović je uradila prevod, tako je lepo to prevela. To je poezija kako je to dobro uradila - kaže Nina Bunjevac za VICE.

VICE: Ovo srpsko izdanje na ćirilici i baš sa ovakvim fontom mi izgleda baš kao šakom u glavu, baš žestoko, što se savršeno uklapa uz temu knjige – srpski nacionalizam i ubijanja u njegovo ime.

Reklame

Da, i meni se jako dopada. Najslađe mi je kad otvorim knjigu gde piše: „Zagreb, 2015." i to na ćirilici. Oduševilo me to.

Na koliko jezika je knjiga prevedena?

Engleski, francuski, španski, češki, sad će i italijanski, slovenački, nemački…Raspitivala se neka turska agentica. Neko je zainteresovan i na arapskom.

A japanski? Japanci su se sad primili na te igre, igraju paintball kao četnici i partizani.

Nisam to znala. To bi bilo cool.

Koliko dugo je trajao sam proces pravljenja stripa? Čak i laiku izgleda da je tehnički pravljenje stripa bilo vrlo zahtevno. U nekoliko navrata si spominjala da si na kraju izgubila i vid, ali možda je bitniji taj teret koji si skinula sebi sa leđa pričajući ovakvu priču.

Radila sam na scenariju godinu i po dana. Kad sam počela da crtam taj strip nakon prvog kadra sam odustala od scenarija. Shvatila sam da neću moći to da pratim. Glava mi govori jedno, a ruka ide na drugu stranu pa sam odlučila da pratim neki intuitivni proces. Imala sam rok da završim sve. Kad sam potpisala ugovor sa poznatom izdavačkom kućom Random House nisam mogla da verujem da se to desilo. U tom trenutku sam imala nekih 20 tabli. Onda su mi dali neki rok od godinu dana, pa sam ih zamolila da mi daju ekstra vremena. Od roka smo imali još nekih godinu dana da knjiga ode u štampu. Strip mi je oduzeo godinu i po dana rada i to po 12 do 16 sati na dan. Znala sam da uzmem jedan slobodan dan u dve nedelje, a imam sina, treba počistiti po kući, uraditi one najosnovnije stvari, kao okupati se.

Reklame

Došlo je vreme da nisam izlazila iz pidžame po pet dana. Nakupujem namirnica, probudim se ujutru i odmah sledi prva kafica i rad. Preskakala sam obroke, a uz to nisam navikla kao normalni ljudi da sedim za stolom i crtam nego ja to radim na kauču, a to je najubitačnije za leđa. Kad sam završila knjigu zajebala mi se dioptrija, jedno tri meseca sam imala neku infekciju u uvu… Raspala sam se fizički, ali i psihički. Toliko sam se udubila u rad da nisam ni primećivala tu emotivnu komponentu. Skoro je Čester Braun dao neki intervju gde su ga pitali isto pitanje, u vezi isterivanja duhova kroz lične teme. Odgovorio je da kad je radio I Never Liked You da je osećao neki bes prema tim nasilnicima u srednjoj školi koji su ga maltretirali. Kad je završio knjigu bes je nestao.

Vrlo je važan kreativni izražaj u tim stanjima. Ja sam sve to potiskivala godinama. Nikad nisam razmišljala koliko je razjebalo moju porodicu to što mi je otac poginuo 1977. godine. To je kao neka eksplozija u vodi, a talasi su išli dalje i dalje. Jedan od najvažnijih razloga zašto sam nacrtala ovu knjigu je da bi stavila neku tačku. Naša generacija da je poslednja koja je sjebana zbog Drugog svetskog rata, zbog Jasenovca, zbog četnika, zbog politike…

To moje dete neće osetiti na sebi. Moje dete je Kanađanin koje ne zna da zucne srpski. Ja sam tako htela. Sad mi prigovaraju, kao sram te bilo, šta je sa tradicijom… On je Kanađanin. On nema nikakve predrasude. Njegovi drugovi su Korejanci, Filipinci, crni, beli… E, zbog toga sam radila tu knjigu, zbog deteta, da bi prekinula taj jebeni lanac.

Nadam se da si barem u slučaju svoje porodice u tome uspela, ali pitanje je da li će se ovde pojaviti neka generacija koja neće na neki način voditi neki od besmislenih ratova?

To je vrlo jednostavno. U određenom trenutku svačije dete će ući u pubertet. To je najbolja stvar koja se može desiti roditelju. Njegovo dete tad postaje buntovnik. Da nije bilo buntovništva mi bi živeli u pećinama. Nemoj nikad gubiti nadu da će nove generacije reći: "jebe mi se za tradiciju, za ovo, za ono…" Ne gubim nadu u nove generacije. Ovo što mi radimo je njima dosadno. Mi se živciramo, sećamo se rata, slušamo o tome svaki dan ali njima će dojaditi kad tad. Decu novih generacija neće biti briga. Garantovano. Gledam šta se dešavalo sad oko rehabilitacije Draže Mihailovića. Četnici nisu seksi da opstanu. Oni su dosadni ljudi. Kako će oni opstati? Šta to oni imaju novim generacijama da daju? Ili ustaše, isto tako.

Reklame

__________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Vice meets: Srđa Popović

__________________________________________________________________

Produkuju strah što nas je i dovelo do ovoga gde smo sada, a došli smo i do toga da se se ti početkom devedesetih vratila u Kanadu. Preživela si brojne traume. Prvo odlazak iz Kanade kao malo dete, dolazak u Zemun, pa u Niš, pa povratak u Kanadu, pa saznanje o sopstvenom ocu da je terorista… Kako si se do trenutka odluke da ćeš uraditi ovako nešto nosila sa tim traumama?

Sve sam potiskivala. Potiskivala sam i kad sam shvatila da je očeva ideologija povezana sa ratovima 90-ih, da je bila odgovorna za smrt moje domovine. Bila sam udata za Kanađanina, nosila sam bebicu i mislila da mi to neće smetati. Potiskivala sam i jednostavno sam se raspala. Mislim da sam živela na autopilotu godinama. Raspadala sam se naročito kad je bilo bombardovanje Beograda. Moja sestra je bila tad ovde. Nisam imala pojma šta se dešavalo. Toliko sam se razočarala ratom, raspadom zemlje da sam u jednom trenutku odlučila da više ne slušam vesti. Sve je to bila propaganda. Nikako nisam uspevala da pronađem balans i sve je bilo kao good guys i bad guys. Nisam shvatala šta se dešavalo sve dok mi u ruke nije došla knjiga Dubravke Ugrešić "Kultura laži" i "Muzej bezuvjetne predaje". To me slomilo. Jedna stvar koja je postojala u toj Jugoslaviji, koja je bila konstanta su bile jake žene, žene Jugoslovenke, partizanke…

Reklame

Kad sam videla da se nacionalizmom sve vraća unazad, da se feministkinje napadaju razočarala sam se. Onda sam pročitala i od Jasmine Tešanović Dnevnik političkog idiota i shvatila da se ista stvar dešava svuda. To me ubilo. Nisam imala nikakve ideje da uradim strip dok nisam stupila u kontakt sa strip undergroundom u Hrvatskoj i Srbiji - Komikaze, Zograf, Radovan Popović…

Kad sam videla da je postojala ta kulturna saradnja i za vreme rata, to me inspirisalo da iskoristim tu temu, nešto da dodam, da otvorim taj dijalog. Tako sam došla do ideje da počnem rad na knjizi. Prvo su bile priče iz stripa Hladna kao led. To je prva zbirka gde je na nekih 11 tabli prikazan simboličan pogled na poslednja tri sata očeva života i odbačaj njegove ideologije. Tako je počelo.

Miljenko Jergović je potom napisao divnu recenziju. Kad sam pročitala njegovu knjigu Otac, shvatila sam da postoji neki trend u posleratnoj književnosti gde se pitamo šta smo to nasledili od naših očeva i šta mi imamo od toga. Konačno sam našla svoje mesto negde, u nekoj sceni, u nekom pokretu u književnosti.

Spomenula su da su ti uzor bile jake žene. Jedna od spomenutih je tvoja baka partizanka koja je i jedan od likova u priči, a za koju si rekla da će ti biti motiv za novi rad.

Da, ona je u šesnaestoj godini otišla u partizane. Ona je bila žena – planina. Usadila mi je osećaj i taj neki smisao za crtanje, pisanje… Odgovorna je za to što sam postala. Bila je jako pravedna, jedno divno stvorenje. A imali smo mi takvih desetine hiljada u svim republikama bivše Jugoslavije. Da nije bilo žena… U scenariju je sve izgledalo smešno. Napisala sam ga kao neki komunjara a moja baba samo što nije izvadila pušku. Kad sam batalila scenario, svaki karakter je živnuo.

Reklame

Nisam babu prikazala nešto u najboljem svetlu, pa je iduća knjiga namenjena njoj. To će biti knjiga o ljubavi između unuke i bake. I deke, naravno. Oni su ostali verni do kraja života, ali to je ona stara partizanska škola. Ona je imala jedan par sandala 30 godina. Jedan par čizama, cipela, jedan par pantalona, košulja, dve haljine, jedna za izlazak…

Ona je uvek govorila da se ne šminka: „Ja samo stavim niveu i malo karmina", govorila je. Ona je minimalac, ona je žena -radnik. Kroz njen primer sam videla da žena nije šminka, odeća…Žena je heroj. Da ostane verna onome za šta se borila do kraja života. To mi je sada cilj da prikažem u idućoj knjizi.

Gdje je tvoja majka? Pokazala je hrabrost samim činom što vas je pokupila i što vas je odvela i tako vas možda čak i spasila od pogibije, bez obzira što je prozivaš da je zaboravom izbrisala određene stvari iz života i da se time možda i štitila. Kako je na kraju podnela ovo što si uradila?

Mislim da je to više njoj pomoglo nego meni. Dok sam radila na knjizi, stalno me ispitivala kako se osećam. Ona godinama nije pričala o ocu. Ne znam da li je zaboravila ili nije htela da priča. Sad je već neki mir prevladao. Ali godine su prošle. Psihološki je nama prenela demone. Ona je hipohondar. Vidi se ta neka anksioznost u njenom ponašanju. I dalje je oprezna. Stalno proverava da li sam zaključala vrata.

Živimo u istoj zgradi i kad se moj sin vrati od nje, zove da vidi da li je stigao. Nije ispuštala mog klinca iz vidika kad sam išla na promocije. Ali nedavno ga je pustila da bude sam u stanu. Jeste da on ima 17 godina ali je ona toliko nervozna zbog tih stvari. I jako je ponosna sada. Na promociji u Torontu potpisujem knjige, podignem glavu i vidim nju da stoji u redu. Nije htela da joj donesem potpisanu već je ona kupila i stala u red. To ne može da se objasni. Mislim da je to najveći dar.

Reklame

Za jedan strip, bez obzira na temu i način pisanja, uspeh je ogroman. Šta je tajna uspeha? Terorizam kao aktuelna tema, rehabilitacija četništva… ili sve to zajedno?

Pa da. Izađe knjiga u Kanadi i mesec dana kasnije desi se teroristički napad u Otavi. Toliko interesa je povuklo pitanje šta to čoveka natera da postane terorista. Izađe knjiga u Francuskoj, kad eto ti Šarli Ebdoa. Do tada ih je zanimao taj Sofijin izbor, kako je mama ostavila brata (dve sestre i mama napuštaju Kanadu, a brat ostaje sa ocem). Tipična francuska romansa. Nakon Ebdoa ljudi su se zahvaljivali što sam napisala tu knjigu jer im je važno kao bilo da razumeju zašto se to desilo.

Nakon 11. septembra u Americi je sve postalo ludnica, paranoja… U Francuskoj nije. Razmišljaju o njima kao o Francuzima i to ih najviše i boli: „gde smo mi to pogrešili, šta bi mi to mogli da promenimo na bolje?" Pa sa onda sagleda rasizam, ksenofobija…To me jako iznenadilo. A u Srbiji su se svi uhvatili za Dražu Mihailovića, o kome ima dve rečenice u knjizi.

Bilo je, koliko znam i reakcija nekog od ravnogorskih pokreta iako je knjiga poprilično neutralna?

Da, gledala sam da budem potpuno politički i emotivno neutralna kao narator. Priča je teška. Time sam htela da objasnim kako krive ideologije, destruktivna politika utiče na familije tih ljudi. To je život u strahu, život sa lažnim prezimenom, stalno se ćuti, stalno se nešto tamo prisluškuje, neke tajne…

To uopšte nije lako. To ti potpuno razjebe bazu. Mnogi se vade da to rade za budućnost svoje dece. E, malo morgen. Nije to. Za budućnost svoje dece bi skupljao pare i poslao ih na školovanje u neku normalnu sredinu, a onda bi ih vratio da doprinesu svojoj sredini.

Šta je bio sadržaj tog pisma i čini li ti se da su knjigu uopšte čitali?

Tri meseca sam radila na pet rečenica u vezi Draže. Prvo sam se konsultovala sa prijateljem koji je pravnik jer sam znala da će biti problema ako napišem direktno da je Draža izdajnik. Onda sam odlučila da napišem da je Draža vođa četnika, a da su četnici sarađivali sa okupatorima što je negativno uticalo na njegovu sudbinu. A oni su mi poslali mejl i tražili adresu kako bi mi poslali „važno pismo".

To je organizacija „Ravna Gora" iz Hamiltona u Kanadi. Moj otac je njima pripadao. Oni to nemaju pojma. Kažem ja njima da pošalju pismo izdavaču u Kanadi što su i uradili. A u pismu piše da im je drago da je neko sa srpskim korenima uspeo u Kanadi, ali pitaju i zašto sam ja pisala neistinu o Draži da je on sarađivao sa okupatorima… Ja to nigde u tekstu nisam navela. Shvatim onda da knjigu nisu ni čitali, ali najviše me zabolelo da su rekli da blatim Srbe.

Ja im kažem da od 10 Srba koje ja znam jedan od njih se poistovećuje sa Dražom, a svih deset sa Vukom Karadžićem. E, što se tiče istorije Srba ja sam još u tom vremenu. Čovek je bio renesansni. Da smo normalni trebalo bi da njim da se ponosimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu