Kako je kad piješ posle raskida sa alkoholičarem

Posle raskida, grizla me je savest svaki put kad bih prihvatila čašu vina ili koktel od saosećajnog prijatelja. Moj bivši bio je alkoholičar i nekadašnji heroinski zavisnik, trezan već nekoliko godina. Rekao mi je da alkohol nije njegov okidač, da bi bilo drugačije da se bodem ili šmrčem kokain. Rekao mi je da slobodno mogu da sipam vino u lonac za kuvanje ili popijem čašu vinca uveče, sedeći za stolom preko puta njega. Ali brinula sam svaki put kad bismo se našli u blizini alkohola, čak i kad ga nisam pila, tako da je kad smo raskinuli bilo teško rešiti se te navike.

Dok smo bili zajedno, izveštila sam se da uočavam zanimljive bezalkoholne ponude na meniju, koje je danas lakše naći nego ikad pre. Pijuckala sam gazirani sok od meda i ruzmarina ili limunadu od krastavca i ispila nebrojene flaše piva od đumbira. Kad bismo izašli sa prijateljima, povremeno bih popila nešto. Pravio bi mi društvo dok gustiram šardone, znajući da nikad ne bih prežalila što nisam okusila vino koje je proslavilo Napu.

Moj prvi posao posle koledža bio je u lokalnoj vinariji u državi Vašington, najvećoj u kraju. Radila sam administrativni posao i točila vino u prostorijama za degustaciju kada bi nam dolazile velike grupe. Naučila sam da zavrtim vino u čaši brzo i visoko, istovremeno impresionirajući mušterije i puštajući vazduh u vino. Ponekad bi se naša vinarka popela do kancelarije sa svežim vinom iz bureta i dala nam da probamo nešto mlado i nezrelo. Volela sam vino čak i pre nego što sam dobila taj posao. Volela sam što je svaka berba drugačija i kako se vremenom menja u flaši ili čaši. Volela sam što postoji toliko različitih vrsta i kako se dobro slažu sa mojim omiljenim razgovorima.

Kasnije, kao prethodnica istinskom ovladavanju kuvanjem, počela sam da istražujem veštinu pravljenja koktela. Počelo je sa "Havana Sidecar" i vrlo brzo postalo ozbiljno kad sam savladala "Corpse Reviver #2" otkrivši koliko različitih ukusa se i dalje zovu "džin". Uživala sam u pristupu kolekciji alkoholnih pića mojih prijateljica na žurkama, gde sam obično bila zadužena da smućkam nešto kreativno što će se lako piti.

Kad smo se moj bivši i ja smuvali, pitanje alkohola bilo je prvo koje mi je postavila većina prijatelja. Bila sam srećna i zaljubljena, što je na neki način opojno samo po sebi. Rekla sam im da mi neće smetati da pijem manje, uvažavam njegove potrebe i ne pijem sa osobom koju volim ako je to ono što joj treba.

Polako sam odustala od ideje piknika u parku sa prokrijumčarenim šampanjcem, degustiranja vina na odmoru i otkrivanja piva koje oboje volimo. Napustila sam nadu koja se u meni probudila kada sam razgovarala sa sveže ožalošćenim prijateljem svoje majke, čije su oči zablistale dok je pričao o tome kako su on i njegova žena delili ljubav prema vinu čitavog svog zajedničkog života.

Najveći deo mojih ljubavnih iskustava stekla sam nakon što sam napunila 21 godinu. Obično ne pijem na prvom sastanku, ali nakon toga alkohol često postaje deo naše priče. Ponekad je to način na koji sam uopšte pozvana na izlazak ("Hoćeš li da izađemo na piće?"). To je i dobar način da se zapamti nešto o meni — koliko uživam u tamnom pivu ili pino noaru samo su sitnice zbog kojih se osećam kao da su obratili pažnju kad to pomenu nedelju dana kasnije. Poput izvrsnog obroka, to može biti nešto što delimo samo nas dvoje, uspomena koju ćemo čuvati zajedno.

Pogledajte naš dokumentarac "Ispod betona":

Dok smo moj bivši i ja bili u vezi, provela bih sebe kroz mentalni proces kad bih poželela čašu vina, preispitujući svoje motive i pitajući se vredi li to truda. Moja čula bila su zadovoljena drugim ukusima koje nisam izbegavala. Pošto sam pila tako malo, ja koja sam i inače laka kategorija uradila bih se posle samo pola čaše vina. Jedva da je vredelo naručivati čitavu čašu. Kad sam izlazila sa prijateljicama bez njega, osećala sam se pomalo kao da ga varam dok naručujem "Hemingvejev daikiri" ili pijuckam čašicu suvog rizlinga.

Nekoliko nedelja pre našeg raskida, vodili smo razgovor koji sam doživela kao kraj, a možda je i trebalo da bude. Kad se sve okončalo, ipak smo se, krhki, držali jedno drugog, a on me je pogledao. "Da ti donesem flašu vina?", pitao me je. "Razumeću." Zavrtela sam glavom bez reči.

Onog vikenda kad smo raskinuli, posetila sam sa bratom vinarski kraj Vašingtona. Iako samo išli tamo na koncert, svratili smo da posetimo njegovu prijateljicu, asistentkinju vinara koji je radio za prestižnu vinariju. Izvadila je vino iz podrumske kolekcije, kaberne sovinjon iz 2008. godine, toliko gladak i baršunast da sam jedva primetila kako je skliznuo. Bio je to isti kaberne koji sam probala pravo iz bureta nekoliko godina ranije kada sam posetila prostoriju za degustaciju na nagovor jednog drugog davnašnjeg ljubavnog partnera. Dok sam pila to vino toliko godina kasnije, osećala sam se kao da je to najbolja vrsta iskupljenja, najčistija vrsta uživanja. Nedostajala mi je ekstaza istinski dobrog vina u prijatnom društvu.

Čim smo raskinuli, moje prijateljice su se pojavile kao gljive posle kiše nudeći podršku i zdravice. Pile smo zajedno, a ja sam plakala i pričala im svoju priču. Pile smo belo vino u podne i delile krčage lokalnog piva u predvečerje. Ali nisam mogla da se otarasim osećaja da bi trebalo da me grize savest, dok pijem ovaj otrov koji bi mogao da uništi život mog bivšeg, tako brzo nakon našeg razlaza.

Pre ove veze, nije me brinula tamna strana pića. Družila sam se sa ljudima koji su uživali u iskustvu, ukusu, teksturi. Zanimalo nas je vino onako kao što su nas zanimale knjige ili slikarstvo.

Možda su me taj fini kaberne ili uspomena na prijatelja moje majke i njegovu trajnu ljubav prema ženi podsetili na to koliko divan alkohol ume da bude. Možda sam se setila svih onih koktela spravljanih u kuhinjama prijatelja ili čaša vina ispijenih dok se kuva za dvoje. Potiskivala sam ih posle razgovora u kojem mi se poverio da je pio tekilu tako brzo da nije stigao da je oseti i kakav je osećaj popiti samo jedno piće a ne moći suzdržati se da naručiš još.

Uverila sam se kako alkohol ume da bude eliksir, zajedničko iskustvo, dar. Uverila sam se i kako ume da bude prevejano zlo, ljubavnica, lažov.

Prošlo je malo više od nedelju dana posle raskida kada sam prvi put sebi sipala čašu vina dok sam bila sama. Bio je to predivni roze koji sam čuvala nekih pet godina za pravu priliku, a sada je bio otvoren i lagano je gubio najbolji deo sebe. Uspela sam da popijem samo pola čaše pre nego što sam shvatila da ne mogu da nastavim. Nisam mogla da podnesem pomisao da smo tu samo ja i to divno ružičasto vino, sami.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu