Napokon sam digao dupe, otišao na antifašistički skup i osećam se bolje

Nakon više od 25 godina, u Zagrebu je 8. maja, na 70. godišnjicu oslobođenja grada, održana manifestacija Trnjanski kresovi. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ovo okupljanje organizovao je partijski komitet opštine Trnje, na levoj obali Save, na mestu gde su tog datuma 1945. na skeli uplovili oslobodioci Zagreba od fašističkog okupatora.

Nama koji smo doselili u Zagreb posle rata ovaj događaj nema toliko simbolički značaj kao urođenicima, koji i danas prepričavaju legende o 'socijalističkom Vudstoku'. Ovde su, naime, sredinom osamdesetih svirali EKV, Disciplina, Psihomodo pop, Arsen Dedić, Drago Mlinarec, Videosex, ukratko, najaktuelnija muzička imena bivše države. Savremenici tvrde da ni tako zajeban lajnap, pa ni partijska zaleđina, nisu bili dovoljni da se Trnjanski kresovi smatraju prvorazrednim hepeningom, nego su tada mediji oprezno izveštavali o njemu, smatrajući ga izlivom kontrakulturnog bunta. S druge strane, ljudi koji su tad bili klinci sećaju se uglavnom redova ispred štandova s kobasicama i šećernom vunom.

Ovogodišnje Trnjanske kresove organizovala je Mreža antifašistkinja Hrvatske. Pripremili su program sastavljen od grafitera koji su radili na muralu s antifašističkom porukom, lezbejskog zbora koji je pevao tradicionalne levičarske i gej budnice, večernjeg koncerta na kom su nastupali anarho i pank bendovi poput Red Union ili legendarnih Oi Polloi, te simboličnog paljenja obredne drvene konstrukcije koju ovde zovemo krijes (korištene i u crkvenim ritualima). Ukratko, jedan od milijardu hepeninga u gradu na koje bi trebalo da odem ali obično ne odem, jer koliko god da podržavam ideološku pozadinu, teško se nosim s infantilnim čegevaranskim pozerstvom.

Onda pomislim – pa išao sam na Megadeth i Slayer u Arenu, ima li išta infantilnije od toga. Još par kolega s posla najavi da ide, na Fejsbuk eventu vidim još 27 frendova, vode i decu, i skontam da je ovo postao neki retro hipsterski događaj. Ipak, cinizam ostavljam kod kuće, jer ako sad nećemo podržati antifašizam, kad ćemo?

Dođem tamo, kad ono ekipa koju nisam video i po 15 godina, hrpa novinara, propalih novotalasnih jebača, pankera u izlizanim majicama, ali i starih partizana u titovkama, klinaca s irokezama i slučajnih prolaznika. Roditelji se taru oko štanda s kokicama i šećernom vunom, deca nemaju milosti, sreća pa nema balona. Oni pametniji došli su opskrbljeni kartonima piva, oni manje spremni tiskaju se oko otvorenog šanka kluba Močvara, pivo 2 evra ko i kad je koncert, da, glupi smo i stari. Parkiranje bicikla nemoguća je misija, svi su došli na dva točka, nema rampe ni drveta za koje se možeš privezati. Ništa, bajk u ruke i niz nasip.

Centralni događaj – paljenje krijesa – počinje oko pola 8, pametno tempirano, taman da varnice krenu kako treba kad padne mrak. U blizini dva vatrogasna vozila, iza njih murija, miris duvke je već u vazduhu, ali nema frke, oni su tu samo zato da se neko dete ne bi zaletelo u vatru. Vatrogasci formiraju bezbedonosni kružni kordon, između se uglavljuju fotografi, rado im pozira ekipa s irokezama i tetoviranim petokrakama na leđima. Gore se ore partizanske pesme Le Zbora, žena hoće dobru fotku za Instagram ali nikako da se pogodi rasveta.

Dete trči po pokošenom nasipu i nabacuje se gomilama trave s drugim klincima, roditelji kukaju – ko će večeras da radi kontrolu uboda krpelja. U pozadini dvojica, u maniru onih likova iz lože u Mapet šou, gnoje po vatrogascima. 'Šta su se uspizdili, tu smo plesali oko vatre '88'. Gore uz nasip, neki raspali džogeri, ljuti što ih gužva privremeno sprečava u patkometriji na aplikacijama za sagorevanje kalorija, komentarišu kako su mamini i tatini levičari opet dobili svoj field day.

I onda je pao mrak. Veliki komadi drveta s vrha krijesa raspadali se i urušavali čitavu konstrukciju, a varnice frcale sve više u vazduh. Hipnotisano sam se zagledao u taj prizor, i kao da sam pred očima gledao poslednjih 25 godina, od kraja osnovne do danas, urušavanje kompletnog sistema vrednosti od vrha prema dnu. Kroz glavu mi je prošao čudan flešbek: od rata, omota prvog Rage Against the Machine, preko studentskih protesta u Srbiji i ovdašnjeg bunta oko Radija 101, pa lajne na Fejsu i Twitteru za vreme arapskog i ukrajinskog proleća, do bosanske i sadašnje makedonske revolucije.

Ošamario sam se i vratio u realnost, te se zapitao kako bunt i antifašizam kod nas izgledaju u praksi: ujutru sam prošao pored šatora glavnih 'buntovnika' u državi, branitelja u Savskoj, gde neki lik drži plastificirani A3 papir s nadrkanom porukom na engleskom da ga EU spasi od terora koji nad njim provodi država. Pola dana proveo sam na poslu, prateći besmisleno političko loptanje vlade i uvređene predsednice koja neće da dođe na centralnu proslavu pobede nad fašizmom.

Srećom, dan završavam okružen normalnom, umereno buntovnom i nimalo fejkerskom ekipom koja se okupila na nasipu, mestu gde inače trčimo, vozimo bicikl i duvamo, i na +20 se greje o razbarušene krijesove i hladi pivom iz limenke, verujući da će makar ovde, večeras, sve biti bolje ako se malo stisnemo oko te vatre i pomislimo da će, kad sve izgori, s druge strane Save opet na skeli doći neki pravi oslobodioci da nas odvedu u bolju budućnost.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu