Kako izgleda kada ti je otac diktator

Možda je tvoj ćale bio radoholičar. Možda je bio alkoholičar. Možda nikada nije bio tu. Ali hej, makar nije bio diktator. Dan Očeva može da bude nezgodno vreme za decu za lošim očevima, ali bitno je da zapamtite da niste sami. Na kraju dana, ima i pozitivne strane u svemu tome - tvoj tata nije Abdala Bukaram.

Iako potomstvo diktatora uživa u mnogo većem standardu života nego njihov narod, uvek je otvorena mogućnost da će naslediti i krivicu zbog zlodela njihovih očeva. A u turbulentnom svetu diktatorske politike, to može vrlo brzo da krene naopako. U čast Dana Očeva, VICE se podsetio nekih od najozloglašenijih diktatorskih otac-sin dueta novije istorije.

"Žestoki neženja i ljubitelj kompjutera" Bašar al Asad sebi je organizovao miran život oftamaloga u Londonu, kada ga je automobilska nesreća u kojoj je poginuo njegov stariji brat primorala da se vrati u Siriju kako bi pohvatao diktatorske konce svog oca, Hafeza. Hafez al-Asad bio je i suviše okupiran upravljanjem Sirijom pomoću gvozdene pesnice još od 1970. godine, da bi bi imao vremena sa svoju decu. Basek je jednom rekao biografu svog oca, "Viđali smo oca kod kuće, ali bio je toliko zauzet da bi se dešavalo da prođe i po tri dana, a da ne progovorimo ni reč sa njim." Ali na kada je trebalo da trasformiše svog introvertnog sina u verodostojnog arbitra apsolutne vlasti, Bašar je imao očevu punu pažnju. Stariji Asad naterao je svog sina da pohađa Sirijsku Vojnu Akademiju i tražio njegove savete u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Bašar je mesto predsednika nasledio nakon očeve smrti 2000. godine, a istočne diplomate kažu da je očigledno da je stariji Asad u svog sina usadio spremnost na eliminiciju potencijalnih protivnika i odbojnost prema kompromisima.

Od 2011. godine Bašar - koji bi da nije bilo jednog malgovitog dana u Damasku možda još radio operacije očiju - suzbijao je narodni ustanak koji je narastao u potpuni civilni rat sa sve bombama i otrovnim gasom. Sva je prilika da Bašarovom sinu neće trebati toliki remont ličnosti koliko njegovom ocu bio potreban, ukoliko Asad režim nadživi Bašara, naravno. Tada jedanaestogodišnji Hafez Asad napisao je bombastičan post na Fejsbuku povodom intervencije Američke vojske protiv režima: "Tolikooo želim da napadnu, jer hoću da naprave veliku grešku započinjanja nečega čemu ne znaju kraj… Amerika ne poznaje našu zemlju kao mi, niko je ne poznaje tako, pobeda će na kraju biti naša bez obzira na to koliko traje. Sirija zauvek! (emotikoni koji označavaju mir)

ŽON BODEL I ŽON-SERŽ BOKASA

Jean-Bédel Bokassa: sjajan u oblačenju, užasan čovek. Foto via Wikimedia Commons

Jedan od rokoko diktatora moderne istorije, Žon-Bedel Bokasa proglasio je sebe carem Bokasa Prvim nad očajno siromašnim Centralnim Afričkim Carstvom (danas Centralnom Afričkom Republikom) 1977. godine. Po ugledu na njegovog heroja Napoleona, Bokasa je sebi priredio ceremoniju krunisanja ispunjenu krunom od dva miliona dolara, ogromnim količinama kavijara, i zlatnog trona u obliku orla. Terorisao je zemlju kao predsednik u prethodnih jedanaest godina, tokom kojih je zahtevao da se lopovima seku uši ruke, da se krokodili, bukvalno, hrane neprijateljima, i, jedan od njegovih poslednjih snagatorskih činova, pucanje u školsku decu nezodovoljnu novim školskim uniformama, koje je napravila kompanija njegove žene.

Njegova deca su imala više sreće - sin Žon-Serže išao je u školu u Švajcarskoj sve dok Francuzu nisu svrgli Bokasa 1999. "Kao sin, mogu da kažem da imam mnogo lepih uspomena", rekao je za BBC-u Žon-Serž. "(Žon-Bedel) je bio veoma nežan. Voleo je decu. Mnogo je voleo decu. Zato je i imao oko pedesetoro dece." Drugoj dece Žona-Bedela (kojih je zapravo bilo 61), ne ide baš toliko dobro kao Žon-Seržu, koji je danas ministar omladine, sporta, umetnosti i kulture Centralne Afričke Republike. Četiri godine posle smrti Žon-Bedela, mnogi od njih su "živeli u krpama" na srušenim temeljima njegove palate, na kojoj rupe od metka, nastale tokom Francuskog udara, buše zid njegove spavaće sobe, u kojoj je, navodno, spavao okruženim dijamantima."Mi smo mnogo siromašni. Palata je sve što nam je ostalo", rekao je za Gardijan jedan od unuka Žon-Bedela 2000. godine.

Abdala Bucaram fura opuštene brkove. Foto via Wikimedia Commons

Ne samo što je predsednik Ekvadora Abdala Bukaram issfurao neoprostive Hitlerove brkove, već je i izražavao divljenje fireru kao jednom od "najvećih političkih genija ljudske vrste". Tokom svoje kratke vladavine od avgusta 1996. do februara 1997., Bakaram je bio okupiran svojim liričkim sposobnostima kada je izveo Špansku verziju pesme "Jailhouse Rock" na bini sa ženom obučenom kao čirlidersica Kauboja iz Dalasa, nazvao bivšeg predsednika magarcem a onda uputio izvinjenje tom istom magarcu, te preuzeo upravljanje ekonomskom krizom Ekvadora tako što je ponudio proslavljenom fudbalskom treneru milion dolara da sa njim odigra jedan na jedan. Svrgnut kao "mentalno nesposoban", Bukaram je pobegao u Panamu, gde mu je dozvoljen boravak na osnovu političkog azila. Uprkos njegovom ozloglašenom ocu, Bukaramov istoimeni sin izabran je u Ekvadorsku Nacionalnu Skupštinu 2009. godine, i tamo drži svoje mesto. Ali život nije uvek bio lak za sina samoprozvanogEl Loko-a. Uprkos njegovoj kratkom boravka, Bukaram Stariji preživeo je pokušaj atentata dok je putovao autom sa svojim sinom, koji je nedavno kritikovan zato što previše oštro brani nasleđe svog oca u Nacionalnoj Skupštini.

Pogubljenje više od 300 hiljada političkih protivnika, proterivanje na desetine hiljada Indijskih i Pakistanskih građana, primoravanje građana Kampale da ga nose okolo na tronu, ubijanje državnog nadbiskupa, čuvanje glava njegovih najistaknutiijih neprijatelja u frižideru, i neuspešna invazija Tanzanije u pokušaju da se skrene pažnja sa sopstvenog rđavog upravljanja samo su neki od baroknih zločina bivšeg presednika Ugande Ide Amina. Upamćen u svetu kao "veseli psihopata" Idi je zauzeo centralno mesto u Oskarom nagrađenom filmu iz 2006. "Poslednji kralj Škotske".

Ali prema njegovom sinu, Huseinu Aminu, vladavina njegovog oca nije dobro shvaćena: Husein je išao toliko daleko da je stupio u kontakt sa Gardijanom jedaneast godina posle smrti svog oca, da osporio broj ubistava na njegovoj čitulji u tim novinama. Njegov drugi sin, Džafar, rekao je za Dejli Mejl da je njegov otac "voleo šale". Njegova omiljena šala bila je da juri ljude sa kopljem u ruci. Oni bi se šokirali kada bi videli tu ogromnu figuru kako juri ka njima. Onda bi bacio koplje tik do njihovih nogu." Husein je pisao i aktuelnom predsedniku Ugande Joveriju Museviniju zahtevajući da mu se vrati imovina porodice Amin, za koju tvrdi da je stečena pre nego što je njegov otac došao na vlast, i da predsednik treba da se ispuni "svoje obećanje o dobrim pozicijama u Vladi". "Nažalost", napisao je u pismu 2013., "pošto ste ove aktivnosti obećali pre deset godina, stepen učinka do sada je nula."

Sa njegovim doktoratom na temu demokratije i dobrog upravljanja na Londonskoj školi ekonomije, uspostavljanje i nadgledanje Internacionalne humanitarne organizacije Gadafi i Fonda za razvoj, te njegovim sposobnostima da "obuče odelo Savilj Rou i ljubazno ćaska na besprekornom engleskom sa kremom Britanskog društva i politike", nije ni čudo što je Muamer Gadafi koristio svog sina Saifa- al Islama kao "javno lice režima za Zapad." Mnogi stariji zvaničnici Vlade su verovali da je Saif iskreni reformista, i pripisivali mnogobrojne napretke države tokom dvehiljaditih njegovom trudu.

Ali sve se to promenilo kada je Muamer - čija je vladavina bila okrutna, brutalna, ali nažalost ne i kratka - pozvao svog sina kući dok je narod protiv njega sve intenzivnije ustajao u februaru 2011. godine. Saif se tog meseca pojavio na državnoj televiziji, i izgledao neprepoznatljivo dezorijentisano i borbeno, govorio je kako će se "režim boriti do poslednjeg minuta i poslednjeg metka." Bivši savetnik londoske škole ekonomije rekao je za Gardijan: "Gledanje Saifa tokom govora - kako izgleda iscprljeno, nervozno i, jednostavno, užasno - je stvar Šekspira i Frojda. Mladić u procepu između lojalnosti svome ocu i porodici i sopstvenih uverenja o reformi, demokratiji i vladavini prava. "Međunarodni sud za kriminal tražio ga je zbog uloge koju je imao u pokušaju gušenja ustanka, ali Saifa su umesto toga držali pobunjenici u Zintanu, koji su odbili da ga izruče sudu ili da ga predaju Vladi u Tripoliju. On tvrdi da je izgubio delove palca i prsta tokom napada NATO-a, ali mnogi u Libiji sumnjaju da su ih ustvari pobunjenici odsekli, isti oni koji su ga zarobili u znak odmazde zbog toga što ih je ganjao u njegovom ozloglašenom govoru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu