FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Izigravanje budale: moj život samostalnog klovna

Što sam više skrolovala jadan spisak oglasa za posao u Bruklinu, shvatila sam da je biti klovn savršen povremeni posao: radi se samo vikendom, zaradiš nešto para za jedan dan, verovatno te često čašćavaju tortom.
11.8.15

Oglas na Kreglistu je vrištao: „IMAŠ SJAJAN STAV, RASKOŠNU LIČNOST I VOLIŠ DECU?" Prekršila sam svoje nepisano pravilo o natpisima pisanim samo velikim slovima i kliknula. Za oglas za koji je bilo jasno da govori o klovnovima, bio je prilično neodređen oko detalja opisa posla, iako je dvaput pomenuto da nema potrebe da se prijavljuju žene starije od 30 godina. Nasmejala sam se, i nastavila da tražim posao.

Reklame

Ali što sam više skrolovala jadan spisak opcija za posao u Bruklinu, shvatala sam da je biti klovn savršen povremeni posao: radi se samo vikendom, zaradiš nešto para za jedan dan, verovatno te često čašćavaju tortom. Javila sam se na oglas ispisan samo velikim slovima. Jedan intervju i dva sata obuke za baratanje balonima kasnije, bila sam na spisku klovnova.

Pretpostavila sam da je u pitanju mala klovnovska firma, jer je kancelarija u kojoj su me intervjuisali bila sićušna, ali kada sam prvi dan došla na posao, tamo je bilo dvadesetak klovnova. Dok su čekali da ih pošalju na zadatak, jedni drugima su šminkali lica, a šefica ih je grdila. „Mamama je neprijatno zbog vaših velikih dupeta", vikala je. Kada je videla mene, rekla mi je da se svi ostali pripremaju, i da ne bi trebalo samo da stojim tu. Moja „predvodnica" (u suštini, moj klovnovski mentor) Ana me je pitala da li mi je ovo prvi put da izlazim na teren. Potvrdno sam klimnula glavom i pošla za njom do kola, da me odvezu na moju inauguracionu žurku.

Pročitajte i: Kad Crnogorci uzmu motike u ruku

Parkirali smo na Menhtenu. Ja sam se presvlačila na zadnjem sedištu, dok je naš šofer Huan pušio na prednjem. Moje izgužvane klovnovske bermude su mi bile prevelike, ali su mi zato svetlucavi rukavi kostima bili toliko uski da su mi zaustavili cirkulaciju u rukama.

Ušli smo u predvorje i potrčko nas je otpratio do službenog lifta. U prijemnoj sali smo zatekli samo majku i slavljenika, koji je bio isuviše mali da bi bio uplašen ili zainteresovan. Uskoro je u pratnji svojih roditelja počelo da nadire desetak mališana, dok smo se mi pripremali pored kartonskog „Radoznalog Džordža". Ana mi je rekla da pravim životinje od balona, uključila je naš ružičasti „geto blaster" i pustila „Kid Bops 23".

Reklame

Znala sam da umem da napravim psa. Srećom, deca su uglavnom bila u uzrastu u kojem su veoma podložna uticajima, pa su tražila da napravim još kučića. Kada su sva deca dobila pse i ofarbala lica, Ana je pitala okupljenu decu da li vole magiju. Delovala su neubeđeno, ali su sela naspram nas. Nisam imala pojma kako izvodi trikove, ali sam pomislila da je ona zbog svoje iskreno simpatične energije i neodređenog stranog akcenta prilično dobar klovn.

Kada sam stigla na sledeću žurku, deca su počela da vrište: „Jesi li ti klovn? Jesi li mi drugarica? Hoćeš li da mi napraviš balon?

Ja sam kulirala, sve dok mi Ana nije rekla da se presvučem u Džordža. „Molim", pitala sam je. Dok su deca kačila čiode na magarca, mi smo otišle u kupatilo, gde je Ana izvadila prilično uverljiv kostim „Radoznalog Džordža" u veličini za odrasle. Kada sam se presvukla, uzela me je za krznatu ruku i povela ka deci.

„Imamo specijalnog gosta koji je doputovao iz daleke zemlje da nekome posebnom poželi srećan rođendan", rekla im je Ana, dok sam im ja mahala. Počela sam da plešem. Deca su počela veselo da skakuću, a čula sam odrasle kako se smeju i nazdravljaju šampanjcem. Opustila sam kolena i setila se jednog videa o božićnom „kučećem" plesu, ali nisam mogla da shvatim razliku između njega i običnog „kučećeg" plesa, pa sam jednostavno zaplesala. Otac nam je dao napojnicu od 80 dolara, 20 više od preporučene sume, kao i napisanu zahvalnicu: „Sjajan nastup. Naročito Džordžov. Zvaću vas opet!"

Reklame

Huan je dobio ovu šljaku preko brata, koji je klovn. Time plaća studije kozmetike. Ana kaže da je imala nekih problema s vizom, i da okleva da potraži drugi posao. Ona je radila i tokom nedelje, i sve pare je štedela. Kaže da bi ponekad za jedan dan zaradila onoliko koliko ljudi obično zarade za nedelju dana. Upozorila me je da većina devojaka tu ne ostaje dugo.

Fotografija vlasništvo autorke.

Kada sam stigla na sledeću žurku, deca su počela da vrište: "Jesi li ti klovn? Jesi li mi drugarica? Hoćeš li da mi napraviš balon?"

Čovek koji je pekao roštilj mi je ponudio komad mesa, ali meni se činilo da bi bilo pogrešno da jedem na žurci na kojoj radim, naročito zbog toga što je mala devojčica pratila svaki moj pokret. Umesto da jedem, ja sam joj napravila mač od balona. Uskoro su sva deca želela mačeve. Napravila sam i sebi jedan plavi, smešnim akcentom rekla „an gard", i počela da jurim decu. Pomislila sam kako baš počinjem da kapiram ovaj posao, dok su me deca udarala po licu. Jedno dete je slučajno probušilo moj mač, i ja sam pala na kolena i zakukala „Neeee!", držeći se za zamišljenu ranu. Priznala sam poraz i potražila Anu. Kada je videla da prilazim, okrenula se okupljenoj deci i pitala ih da li vole ples. Na moje iznenađenje, gomila se utišala i utrkivala ko će imati bolji pogled na trem kuće, koji je sada postao bina.

______________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija "Svet suspenzija"

______________________________________________________

Improvizovanje mađioničarskih trikova je jedno, ali sinhronizovani ples? Čak su i deca mogle da vide strah u mojim očima. Ritam mašina je zaparala tišinu, a zatim se začulo, „Ovo je nešto novo, 'Kasper slajd', drugi deo, i vreme je za fanki…"

Majka nam nije dala napojnicu. Frima klovnove plaća od 20 do 40 dolara po žurci. Bez napojnice, posao je truo.

Ana je imala nacrtani osmeh na licu i tapšala je uz pesmu. Ja sam počela da marširam u mestu i usredsredila se na jednu tačku, kao što sam imala običaj da radim na ispitima na faksu.

„Nalevo krug"! Moje levo, ili njihovo? „A sada nazad, svi". Da li treba da stanem na početnu poziciju, ili da se povučem par koraka? „A sada jedan mali skok". To ću umeti. „Krljaj desnom nogom". Šta li je to? „Krljaj levom nogom". Nisam imala pojma šta, dođavola, treba da radim, mada sam shvatila da je to samo niz komandi i da ima par sekundi između instrukcije i izvedbe . „Ča-ča, baš lagano". Nisam bila sigurna šta to znači, pa sam ponovo zaplesala „kučeći". I nisam prekidala. Bilo je nekih koski, tipa, „dole na pod" i „Čarli Braunovanje", ali do kraja pesme sam uglavnom savladala ples i uživala u aplauzu publike.

Reklame

Došlo je vreme za moj drugi kostim. Kostim žute limenke za pivo u radničkim pantalonama sa tregerima. Jedno dete je povikalo: „Malac", i počeli su da me razvlače na sve strane. Sagnula sam svoju pravu glavu da bih mogla bolje da gledam kroz usta glave kostima, i zasvrbeo me je nos. Mrdala sam glavom, ne bih li se počešala o stiropor, ali nije bilo svrhe. Nasmešila bih se unutra, svaki put kada bi neko rekao „ptičica". Majka nam je dala napojnicu od 60 dolara, što je bilo tačno preporučena suma.

Autorka, kada nije klovn

Otišli smo u tržni centar na pauzu. Neki čovek se nagnuo kroz prozor kola, i povikao, „Prestani sa majmunisanjem", i Ana mu se usiljeno osmehnula. Izgubili smo Huana, pa smo čekale u prolazu između dvoje rotirajućih vrata. Sve pare sam spisakala na automat sa malim igračkama, i osećala sam se prevarenom, kada je došao jedan dečak, sklonio me u stranu i rekao mi, „Moraš da znaš kako radi". Ubacio je 50 centi i vešto izvukao plastičnu igračku, koju mi je poklonio. „Vi ste klovnovi"? Potvrdila sam njegove sumnje i pomislila da bi možda voleo da vidi neki trik. „Ja ne volim klovnove", rekao je i otišao.

Na trećoj žurci sam počela da eksperimentišem sa leptirovima od balona. Pukao je u lice slavljenici, i devojčicine oči su se napunile suzama. Rekla sam joj da još nisam završila klovnovski fakultet, i ona se zakikotala i pogledala me sa razumevanjem.

Kasnije te večeri sam se kostimirala u Fufu iz „Jo gaba gaba". Kada me je mala slavljenica videla, zagrila je moje ružičaste noge i rekla mi da me voli.

Reklame

Majka nam nije dala napojnicu. Tu sam shvatila šta je najtužnije u životu klovnova za žurke. Frima klovnu plaća od 20 do 40 dolara po žurci. Kada odbiješ troškove puta i šminke, na kraju dana ti u proseku ostane 12 dolara. Bez napojnica, taj posao je truo.

Poslednja žurka je bila u Bronksu, i do tamo nam je trebalo sat vremena. U ugovoru je pisalo da će prisustvovati 15 do 20 dece. U fiskulturnoj sali ih je bilo oko stotinu. Deca su mi se kačila oko nogu i molila da im dam balon. Zastrašujuće veliki broj roditelja je upadalo preko reda u ime svoje dece. Želela sam da im kažem da se ponašaju kao siledžije, ali umesto toga sam obrisala znoj sa čela i dodavala im naduvane pse. Pojavio se drugi nalet dece koja su plakala jer su probušila svoje balone tako što su stali na njega, ili ga naboli na oštre, šiljaste stvari kojih ima posvuda po Bronksu. Tražila su nove balone, jer nije bilo fer. Želela sam da im kažem da život nije fer, ali umesto toga bih im obećala da ću im dati drugi kada svako dete dobije po jedan. Nezadovoljna, deca su se vraćala sa roditeljima, koji su me prekorevali kako sam im izneverila dete, i kako smesta moram da im dam novi prokleti balon. Znala sam da to nije fer, ali sam najdosadnijoj deci i roditeljima prvima davala balone, da bih ih otkačila. One strpljivije sam pustila da čekaju, što je na neki način samo po sebi bilo jedna lekcija života.

Pogledala sam Anu, koja mi je gestikulirala da polako završavam, jer je već trebalo da budem u kostimu nindža kornjače. Otišla sam u kupatilo da se presvučem, i baš kada je trebalo da zakopčam kostim i stavim Rafaelovu glavu, ušlo je jedno dete. Samo je jednom pogledala mene i glavu u mojim rukama, i otrčala je kao da je upravo zatekla svoje roditelje kako vode ljubav. Napojnica nam je bila 50 dolara. Deset dolara manje od preporučene sume.

Dok smo se vraćali nazad u prostorije u Kvinsu, dobili smo poruku sa nepoznatog broja. To je bio poziv za klovnove. „Nedelja, devet ujutru, ponesite farmerke". Ja sam navikla na takve poruke još dok sam radila kao rekviziterka. Ljudi ti pišu kasno noću i traže da se pojaviš sutradan u 7 ujutru i radiš 14 sati za 150 dolara. To je previše posla, a premalo para za život u Njujorku. Zbog toga sam i počela da radim kao klovn.

Odbila sam posao i pomislila da više nikada neću raditi kao klovn, ali uskoro sam se ponovo obrela u kostimu koji mi ne pristaje, i sa debelo našminkanim obrazima. Radila sam kao klovn čitavog tog proleća, prvo da bih se izdržavala dok sam radila na komadu koji mi se dopadao, a onda da bih uletela u „Aladina" Adama Grina, čak i nakon što je počeo da me plaća po istoj tarifi kao i Mekolija Kalkina.

Više ne radim kao klovn. Ne prihvatam takve poslove. Ali i dalje umem da pravim zajebane životinje od balona, i sjajna sam sa tuđom decom, koja su uvek fascinirana odraslima koji izigravaju budale.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu