FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Igra prestola: Cersei Lannister i njen hod srama

(SPOILER ALERT!) Obnaživanje ima veliku snagu, ali pre svega ritualnu. Bez obnaživanja nema razlaganja i predstavlja početak traganja za mogućim kontinuitetom, izvan povučenosti u sebe.
16.6.15

SPOILER ALERT!

O da, ovo će biti dugačak tekst, zato skuvajte kafu, uvalite se i uživajte.

Nakon sinoćnje epizode "Game of Thrones", jedna stvar je postala jasna: **ovo je najkontroverznija sezona do sada i to ako uključimo bilo koju seriju, ne samo ovu o kojoj govorimo **(okej, preterujem ali znate na šta mislim). Pored svih gnusnih, nenormalnih, neočekivanih i nadasve nemilosrdnih događaja koji su se odvili u životima glavnih junaka i (uglavnom) ih okončali, jedan stoji daleko dublje i ozbiljnije prikazan nego bilo šta drugo u toj seriji - šetnja srama Cersei Lannister.

Reklame

Ono što je najveći problem u vezi sa svim serijama koje se tiču naučne ili epske fantastike, jeste upravo kauzalnost (uzročno-posledični odnosi), u delu, kao i temporalnost, a kada imate ovoliko likova i kada je delo do ove mere obimno (prostorno i vremenski), nužno se pojavljuju rupe u samom zapletu. Narativ ume da bude veoma kontradiktoran, a ukoliko postoje temporalni skokovi (poput putovanja kroz vreme u naučnoj fantastici), ili natprirodne sile (kao što to obično biva u epskoj fantastici), nužno završavate u čorsokaku hteli vi to ili ne. Zato mi dozvoljavamo da nas vešt pripovedač prevodi žedne preko vode, jer u vrhunskom pripovednom stilu se takve greške opraštaju, baš kao što to lepo kaže u apologiji pesništvu u drami San letnje noći, u prvoj sceni na početku petog čina (koga ne mrzi, neka pogleda). Zato se vrlo često primenjuje koncept deus ex machina, jer je ona stvar nužnosti. U antičkoj drami je to imalo svoju funckiju, ali u modernoj književnosti to deluje više kao jefitin trik ili easy way out. Odličan primer je u pretposlednjoj epizodi Drogon koji spašava Khaleesi u poslednji čas. Ono što je dobro u tome je što je anticipacijski trenutak (ili kako bi filmadžije rekle, suspence), izgrađen toliko dobro da ne primećujemo rupu u radnji i iznevereno očekivanje, već samo oduševljenje zbog toga što vidimo zmaja. E to znači da nas prevede žedne preko vode. Ali da razjasnimo jednu stvar - to je i dalje veoma loš umetnički postupak i, pre svega, vrlo površna stvar.

Za razliku od svega do sada viđenog (dužno poštovanje karakterizaciji i psihologizaciji junaka koja je odrađena odlično), umetnički najbolje izvedena scena je walk of atonement (hod pokanjnika/pokajanja, ali istovremeno i ispaštanja), u kojoj razgolićena Cersei hoda ulicama dok iza nje zvono naglašava težinu situacije i stalno uzvikivanje reči "sramota" nam ne dozvoljava da se odvojimo od trenutka i nepogrešivo stavlja fokus na nju. U svetu mračnog i iracionalnog, šta ovo znači?

Zašto je ova šetnja nešto što doživljavamo kao teško i mučno? Zašto izaziva u nama osećanje sramote i greha, zašto postoji to "rastakanje" sa osuđene na nas? Šta je to što izaziva nelagodu, gnev i ultimativno, a zašto da ne, katarzu? Katarzično je za nju, ali i za sve ostale.

U toj primitivnoj i privremenoj "slobodi" koju narod ima u odnosu na klasno nadređenu Cersei ne možemo reći da ne postoji veliki deo bahtinskog karnevalskog, čime se lako opisuju i objašnjavaju emocije, kao filter, konačno pražnjenje na određeno vreme bez mogućnosti kazne što je dobro za kolektivno nesvesno. A znamo i kako psihologija mase utiče na te stvari. No, iako su to sve teme o kojima bi se moglo razglabati, meni je jedna druga stvar skrenula pažnju (koja nije nužno nepovezana sa svime navedenim do sada, štaviše), a to je odnos sakralnog i erotskog. Odnos sramote, erotizma, katarze i žrtve. Sa akcentom na erotizmu.

Spremite se, sada dugo nećete naići na reči "Cersei" ili "Game of Thrones" ili na bilo kakve reference na seriju.

Reklame

Ako poput Žorža Bataja (Georges Bataille), zauzimemo jedan vrlo opasan stav da je "erotizam potvrđivanje života čak i u smrti", polazeći od Sadove premise:

"I nema nijednog bludnika koji je malo dublje zalazio u porok da ne zna koliko ubistvo gospodari čulima"

time raščlanjujemo sva dosadašnja shvatanja Erosa i destabilizujemo dosadašnju sliku o erotizmu odlazeći time na mračnu stranu u kojoj nam se pokazuje da je moć iracionalnog u čoveku zapostavljena, čak previše, i da ona igra i te kako ključnu ulogu u našim svakodnevnim životima, ali isto tako određuje i nas kao društvena bića. Determinizam koji duboko ugrađeno u sebi nosi erotizam, tema je koja se ne savladava lako. Zato je potrebno objasniti postepno taj proces. Posebno ako stavimo u kontekst odnose zabrane i prestupa koji, nužno, zahtevaju jedno drugo i ne mogu jedno bez drugog. Kao što bi Nabokov rekao:

"Izgleda da je u ljudskoj prirodi da zabranu doživljava kao poziv."

Da bih malo bliže pojasnio misao da je "erotizam potvrđivanje života, čak i u smrti", radi lakšeg razumevanja uvedeni su pojmovi kontinuiteta i diskontinuiteta (uveo ih je Žorž Bataj, a ja se njima samo koristim), a potom ćemo te pojmove da koristimo kao osnovu u gradnji Batajeve ideje. Počinje se, naime, pričom o razmnožavanju.

Bataj pominje da se razmnožavanje obavlja na dva različita načina: bespolno i polno.

Bespolno razmnožavanje svojstveno je jednostavnim organizmima, a polno složenim. Kod jednostavnih organizama postoji deoba ćelija u trenutku kada one dosegnu određenu zrelost. Ono što je važno je da prilikom te deobe, ćelija ne stvara novu ćeliju, već se ona deli na dve ćelije. Te dve ćelije nisu ona, ali ni ona nije te dve ćelije. U tom procesu deobe ta ćelija iščezava, gubi se, umire na svojevrstan način, jer dve nove ćelije, iako su iz nje proizašle, nisu ta prvobitna ćelija. Ovde uvodimo pojmove kontinuiteta i diskontinuiteta. Život nekog bića, kakvo god ono da je, možemo nazvati diskontinuiranim životom, dok smrt, odnosno nestanak bića, ili poništavanje njegove individualnosti, možemo da nazovemo kontinuitetom. O va dva pojma se međusobno isključuju.

Reklame

___________________________________________________________________________

Pogledajte dokumentarni film o pravim detektivima iz serije "True Detective"

___________________________________________________________________________

Dakle, kod ćelije koja je malopre pomenuta imamo prikaz diskontinuiranog bića, koje stvara dva nova diskontinuirana bića. Ali u jednoj tački u vremenu, u jednom kratkom trenutku dok je prvobitna ćelija nestajala, ali nije sasvim nestala, a nove ćelije se rađale, ali se nisu sasvim ni rodile, dobijamo tačku kontinuiteta. Ergo, ulaskom u kontinuitet, diskontinuirano biće nestaje, ali se iz istog tog kontinuiteta javlja novo diskontinuirano biće. Prvo biće umire, ali se u kratkom trenutku njegove smrti javlja kontinuitet dva nova bića.

Ovo važi za jednostavne organizme i ovaj primer ne može da se primeni na čoveka, jer polno razmnožavanje ne zavisi od agonije nestajanja, ali princip se ponavalja unutar čoveka. Oplođavanje jajne ćelije funkcioniše na istom principu. Spermatozoid oplođava jajnu ćeliju i oni nestaju stvarajući time novo biće. To biće nije kopija ta dva, ali nosi njihove osobine, a elementi koji su stvorili to biće jesu suštinski sadržani u njemu, ali su prestali da postoje. Opet je u jednoj tački, izvestan vremenski period stvaranja, živeo kontinuitet.

Samim tim pojmove rođenja i smrti, zapravo, možemo da izjednačimo, jer oni predstavljaju odnose kontinuiteta, a suprotno od njih stoji diskontinuitet, odnosno život. Iz smrti se javlja život i samim tim biva najviše baš u tom trenutku udaljen od nje, a potom ostatak svog života nastavlja da živi u diskontinuitetu koji se, neminovno, kreće ka smrti.

Svaki diskontinuitet teži smrti, kontinuitetu. Žudi za njim i neophodan mu je. Svakom biću, kontinuitet je krajnja stanica. I tu dolazi do ambivalencije unutar samog čoveka. Svaki čovek potekao je iz kontinuiteta i on mu ceo život nedostaje. Teži ka njemu, jer je iz njega došao i upravlja se prema njemu. A opet, s druge strane, celokupan svoj individualitet sadržao je u diskontinuitetu, životu kakav poznaje i ne želi da ga se odrekne. Stalno postoji osećanje teskobe i patnje, koje prepoznaje ili ne, u pojedinim trenucima, ali je prisutna i predstavlja određenu dinamiku ličnosti. U ovim stanjima prepoznajemo tri vrste erotizma:

  • Erotizam tela
  • Erotizam srca
  • Sakralni erotizam

Reklame

Nazvati erotizam sakralnim i uporediti ga sa božanstvenim i čak sa Bogom lično, reći da je Bog, zapravo, najveća erotska tačka i time izjednačiti hrišćansku agape sa erotizmom i izjednačiti požudu sa milosrđem, predstavlja, nešto što je i danas vrlo teško za razumevanje i prihvatanje, a opet, savršeno funkcioniše u ovoj sceni. Štaviše, koliko se samo puta pominju reči "milosrđe", "greh", "kajanje"?

S jedne strane, sakralni erotizam je pleonazam, jer je svaki erotizam sakralan, ali ono što je Bataj, zapravo, želeo da kaže jeste to da čovek potiče iz kontinuiteta i sva bića teže ka tome da budu kontinuirana, a u kontinuitetu se, upravo, nalazi sve ono što je religijsko i mističko, pa su samim tim mistici, zapravo, najviše "erotski svesna bića". Erotizam predstavlja svojevrsnu potragu za Bogom.

Tu je ključna razlika između prostih i složenih organizama, poput čoveka. Jer prosti organizmi nemaju tu prostranost shvatanja i nemaju svest o traganju, koje da bi se prodrlo u srž bića, mora da poseduje silinu. A sila je svojstvena svim oblicima erotizma sa kojima smo upoznati. Jer pogledajmo, otrgavanje od diskonitinuiteta, za svako biće, jeste najnasilniji čin.

Prelaskom u kontinuitet, mi gubimo ne samo život, već sopstveni indivitualitet. Poništavamo sebe u u tom nemiru srca nekom bezimenom silom koja nas tera na delo.

To u velikoj meri može da objasni incestuozni odnos brata i sestre, jer pored te bezimene sile postoje odnosi zabrane i prestupa. Jedna stvar je opstajati u svetu fantazije, koji siguran sam, nikome od nas nije stran, ali iskoračiti iz njega i sprovesti fantaziju u delo nije samo iracionalna potreba, taj korak je istovremeno i prestup, ali i zabrana, jer svojih delom delimično pozivamo na otkrivanje. Kontantnim ponavljanjem tog čina mi, zapravo, evociramo taj kontinuitet kojem toliko težimo. Neki bi rekli death wish.

Rastrzanost između ova dva, jeste upravo dinamika bića o kojoj se govori.

Reklame

Spoznati kontinuitet, a ne izgubiti diskontinuitet bića je ono čemu čovek, barem za vreme svog diskontinuiranog postojanja teži. Cilj jeste postići kontinuitet, ali samo onda kada postaje nužan, a pre toga pokušava da evocira to osećanje i da što je više moguće oponaša stanje kontinuiteta.

Dakle, bez nasilja nad sopstvenim bićem mi ne možemo da predočimo prelaz iz diskontinuiteta u kontinuitet, a taj prelaz, ta sprega, taj odnos je ono čemu čovek zapravo teži. I njega možemo da prepoznamo u ritualnom, mističkom i u najvećoj instanci poznatoj čoveku – Bogu.

Šta onda znači erotizam tela, ako ne nasilje nad drugim bićem, nasilje nad sobom, nešto što je na ivici smrti, na granici ubistva?

Zbog toga i možemo u umetnosti da vidimo jake slike penetracije i u raznoraznim oblicima, što alegorijskim, što metaforičkim, ovaj princip je naširoko slikan i prikazivan.

Prelaz sa normalnog stanja u stanje erotske želje je, zapravo, "raspuštanje" (razlaganje), diskontinuiranog bića. U toj prisnosti stvara se jedan odnos bekstva iz dikontinuiteta i evociranja nečega što podseća na kontinuitet. Ono se dešava u erotskim aktivnostima, jer muškarac predstavlja simbol aktivnog, a žena pasivnog i ona je, samim tim, ta koja se raspušta (razlaže), a muški aktivitet je ništa drugo do priprema za sjedinjenje i u tom trenutku sjedinjenja oba bića postižu isti princip raspuštenosti. A načelo i cilj raspuštanja jeste upravo upliv, spoj dva bića, čime se izlazi iz zatvorene strukture individualiteta i tela, odnosno, postizanje kontinuiteta oba partnera.

Sa ovim stižemo do obnaživanja.

I tu smo, najzad, direktno u tački hoda pokajnika u čijoj ulozi se nalazi Cersei. Obnaživanje ima veliku snagu, ali pre svega ritalnu. Bez obnaživanja nema raspuštanja (razlaganja), i predstavlja početak traganja za mogućim kontinuitetom, izvan povučenosti u sebe. Tela se otvaraju jedno drugom u težnji kontinuitetu, što je praćeno osećanjem besramnosti. A besramnost predstavlja nemir koji se ogleda u vladanju telom zbog sopstvene zatvorenosti u individualitetu. Ali ako je obnaženost javna, razbija se ta opna besramnosti i osećanje kontinuiteta, odnosno konačne slobode i smrti se razliva iz te razbijene opne i rastače se na sve prisutne. Oni, kao i mi, doživljavaju tu sramotu kao da je naša, jer smo ritualno prisutni kao kolektivno biće. Zvono, uzvik "sramota!" osigurava našu prisutnost u tome i pažnja je usmerena samo na to. Ništa drugo u tom trenutku ne postoji. Savršeno je prikazano.

Reklame

___________________________________________________________________________

Pročitajte još na temu incesta ovde.

___________________________________________________________________________

Odnosi krupnih kadrova i totala, prebacivanje fokalizatora sa nje na stanovnike grada i obrnuto nam daje bolji uvid i, zapravo, agonijom trajanja te scene se stvara konspirativni odnos junaka i autora, jer nas uvlači i cedi iz nas to osećanje neprijatnosti do potpune katarze. Trenutak kada prolazi kroz kapiju dvorca je trenutak u kojem osećamo olakšanje, ali nam ostaje ukus sramote u ustima, kao da smo mi bili na njenom mestu. Mi ne osećamo represiju sistema koji je postojao u to vreme i koji postoji u intramundijalnosti dela i zato nam taj karnevalski duh ne budi nikakve emocije. Ali zato osnovno ljudsko, ono što nam je svima zajedničko se budi u tom razlogićavanju kroz koje prolazi Ona. I tu je projektovanje i empatija dovedena do maksimuma. A onda se ta agonija nastavlja. Savršeno svesno je reditelj ostavio da ta scena traje i to je bio savršen potez. Znao je da nas ima u šaci i to je iskoristio savršeno.

To razbaštinjavanje, tako jako predstavlja početak traganja za kontinuitetom i ogoljavanje ljudskog individualiteta, posebno ako je praćeno erotskim činom. Samim tim, sakralni erotizam predstavlja vrhunsko sjedinjavanje, jer predstavlja sjedinjavanje s onim što je s onu stranu diskontinuiranog, to jest, s Bogom. Jednostavnim rečima u ovome vidimo ono što je Čak Palanik rekao u knjizi Fight Club:

"Jednom kada izgubimo sve, slobodni smo da uradimo bilo šta."

To je ta katarza. I bukvalno i metaforički, Cersei je razgolićena. Pred sobom i pred svetom, a njen čin razgolićavanja u ritualnom kontekstu znači i nama, jer nam čini isto. U tome i jeste težina, ali i namera sveštenih lica u upražnjavanju ovog rituala. Uzmimo u obzir posebno odnos aktiviteta i pasiviteta u tom kontekstu biološkog identiteta, jer razgolićavanje žene i muškarca nije isto. Ne zaboravite, imali smo već jednu (doduše primoranu) šetnju pokajnika - kada je visoko svešteno lice razgolićeno i naterano da se prošeta gradom. Ali tu je posredi bila druga stvar - razgolićavao se njegov čin, njegov autoritet, njegov uticaj i moral. Ali ne on kao ljudsko biće. I zato nam nije bilo stalo. Ali ovde, ovde je posredi sasvim druga stvar. Ljudska, iznad svega ljudska.

I ta težnja ka kontinuitetu (smrti), koja je zajednička svima nama, prožima celokupno telo i potvrđuje život u smrti, ali predstavlja i svojevrsnu pobedu nad smrću, upravo time što se rastače kroz katarzu. Mi to mislimo, mi to želimo, ali ipak to ne činimo. I to nas opet vraća na zabranu, a to opet na prestup i to nas stavlja u krug života koji čini našu dinamiku. U ovom trenutku, kruna Cersei je na jedan iracionalan način postala najsjajnija. Od prvog trenutka kada je odbrusila u ćeliji i pokazala pravu snagu karaktera nad likovima koji su dizajnirani da stoje na suprotnom tasu vage u odnosnu na nju, počela je da se gradi paradoksalnost privlačnosti nje kao negativnog junaka. A krunisano je ovim činom katarze. Jer nismo se samo mi oprali kroz nju, već i je i ona oprana kao lik pred nama. Ušla je jedna, ali izašla je sasvim druga Cersei i, nadam se, da ćemo u sledećoj sezoni posmatrati jedan sasvim drugačiji lik. Zato je ova scena hoda pokajnika najbolje umetnički izvedena stvar u celokupnosti ove serije do sada, ali i pored silne golotinje u filmu, erotski daleko najsnažnija scena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu