Vice Blog

Upoznao sam narko bosa koji je kontrolisao najveću favelu u Riju

Verovatno je za mene pomislio, „Evo nekoga koga ne zanima samo moja trgovina drogom".
Manisha Krishnan
Toronto, CA
27 Novembar 2015, 1:06pm

Rosinja. Fotografija: Flickr korisnik Alex

Imala sam 22 godine kada sam iznenada odlučila da spakujem ranac, stavim ga na leđa i otputujem u Brazil.

U to doba, umirala sam od dosade u previše sterilnom Vankuveru. Ispostavilo se da je Brazil odličan protivotrov, i njegove prirodne lepote su me potpuno očarale, baš kao i neverovatan haos i gužvetine.

Iz Rija naročito nikada nisam poželela da odem. Prvo što svi primete kod Rija je to da je zapanjujuće lep, što je istina, ali ono što je kod njega meni najinteresantnije su njegovi paradoksi. Daleko od glamurozne, najčuvenije plaže Kopakabane, nalazi se nešto poput četvrti crvenih fenjera, gde nije neuobičajeno videti buljuke maloletnih devojaka u društvu mnogo starijih muškaraca. Istovremeno, smeštena na padini između dva najbogatija kraja u gradu, Gavee i Sao Konrada, nalazi se Rosinja, najveća favela u zemlji, u kojoj 120.000 ljudi živi u mnogobrojnim redovima udžerica.

Rosinju su, kao i veći deo stotina favela u Riju, dugo kontrolisali isključivo krijumčari droge, koji su podmićivali lokalne policajce da bi se držali podalje od njihovog kraja. Tokom svog boravka sam nekoliko puta bila u Rosinji, prvo u obilasku sa vodičem, što je bilo neprijatno, jer sam imala osećaj kao da učestvujem u pornografiji siromaštva, mada su mi rekli da lokalno stanovništvo to podržava, jer je dobro za ekonomiju. Kasnije sam se tamo vratila sa jednim tamošnjim stanovnikom, koji je radio kao pripadnik obezbeđenja u hostelu u kojem sam odsela. Čitavu noć smo plesali na jednoj fanki žurci, i vozili se skuterima po žestokom planinskom pljusku. To mi je na kraju postalo omiljeno sećanje na čitav boravak. Mnogi ljudi su me upozoravali na opasnosti u favelama, ali ja sam se, možda pomalo naivno, osećala bezbednom, iako sam viđala mladiće kako prolaze pored mene sa „uzijima" oko vrata. Možda je bilo tako zbog toga što su svi sa kojima sam razgovarala bili izuzetno ljubazni. Shvatila sam da je situacija u favelama mnogo složenija od onoga što se obično misli o njima, a to je da su mesta gde vladaju nasilje i droga.

_________________________________________________________________

Pogledajte i VICE film: Pušio sam travu sa predsednikom Urugvaja

__________________________________________________________________

U tom je duhu novinar i autor iz Velike Britanije, Miša Gleni, počeo da istražuje građu za svoju najnoviju knjigu, „Nemezis: Jedan čovek i bitka za Rio". U njoj prati istinitu priču Antonija Franciska Bonfima Lopeza, poznatijeg kao Nem, netipičnog moćnika koji je upravljao Rosinjom i trgovinom njenog glavnog izvoznog proizvoda: kokaina. Gleni je bio u Brazilu 2011. godine, kada je Nem – najtraženiji čovek u državi – bio uhapšen na veoma dramatičan način. Kada je pročitao intervjue s njim, Gleni je počeo da sluti da je Nem mnogo više od tipičnog gangstera. Vremenom, Gleni je otkrio da je Nem samo čovek koji je pokušavao da se stara o svojoj porodici, kada je slučajno krenuo neočekivanim putem do moći. Dok je pisao knjigu, koja je na kraju bacila svetlo na jedinstvenu mešavinu droge, politike, siromaštva i porodičnih odnosa, Gleni je živeo u Rosinji i napravio nekoliko intervjua sa Nemom u zatvoru. VICE se u Torontu sastao sa autorom da bi od njega čuo nešto više o knjizi i o tome kako je to kada si sredovečni belac koji živi u faveli.

Nem sa svojom porodicom. Fotografija: House of Anansi Press

VICE: Kako ti je Nem privukao pažnju?

Miša Gleni: Nem je uhapšen u novembru 2011, kada sam već pročitao nekoliko intervjua koje je dao brazilskoj štampi pre nego što je uhapšen. Rečnik koji je koristio i njegov diskurs su bili veoma drugačiji od onog koji obično asocira na narko bosove. Bio je intenzivno fokusiran na zajednicu u Rosinji i na potrebu da se stara o zajednici. Govorio je da je trgovina drogom samo kompenzacija za nedostatak prisustva državnih organa u faveli. I osećao je da je njegova odgovornost da zameni državu.

Kako su izgledali tvoji razgovori s njim?

Veoma brzo sam shvatio da je njega intervjuisalo na desetine ljudi – policajci, sudije, novinari, advokati – a da ga niko nikada nije pitao ništa o tome kako je proveo detinjstvo. Njegovo detinjstvo i iskustva siromaštva i nasilja, kao i njegov intenzivan patriotizam za Rosinju, veoma su neobični. A on je verovatno za mene pomislio, „Evo nekoga koga ne zanima samo moja trgovina drogom". Kasnije smo intenzivno razgovarali o trgovini kokainom. A kada smo završili prvi intervju, pomislio sam, „Jebi ga, ovde imam pravu priču".

Pišeš da su ga mučile moralne odluke.

Kako da upravljaš gradom od 120 hiljada stanovnika i njegovom osnovnom industrijom, sa 120 mladih ljudi naoružanih do zuba, i da sve držiš pod kontrolom? Kako sprovodiš moć, šta je za tebe moralno ispravno, a šta pogrešno, šta je za tebe operativno ispravno, a šta pogrešno? To je mnogo teži posao nego što ljudi zamišljaju. Oni zamišljaju da se ti ljudi samo razmeću unaokolo i ubijaju ljude koji im se ne dopadaju, i imaju gomilu para, jer valjaju 60 posto kokaina u Riju – ali jednostavno nije tako. Na kraju je želeo da se preda, tu nema sumnje.

Stanovnici Rosinje. Fotografija: Flickr korisnik Daytour4u

Kako je rukovodio svojim „egzekutorima"?

Srazmerno rano tokom svoje vladavine je shvatio da će zarada biti veća ako smanji nasilje, a pogotovo ubistva, i svi će biti srećni. To je s njegove strane bila pragmatična odluka, poslovna odluka, ali je bila u skladu s time kako želi da vlada ovim mestom. Prilično rano je naredio da se oružje ukloni sa ulica, da bude tamo gde se dostavlja kokain, ali da neobavezne patrole po celoj faveli moraju da prestanu.

Kakav je ugled uživao u stanovništvu Rosinje?

Svi su mi rekli, „Odmah bismo ga ponovo prihvatili na čelu. On je održavao mir, ekonomska situacija je bila dobra, svako je znao gde mu je mesto, i svi su se osećali bezbedno".

Kako je bilo živeti tamo i kako si stekao poverenje ljudi?

Nije bilo lako. Takve budalaštine su mogle da mi prođu kada sam imao dvadeset i nešto godina, ali kada imaš pedeset i nešto, imaš duboko ukorenjene navike, i slične stvari. Nije lako živeti u sobi koja je veličine zatvorske ćelije, u kojoj nema ničega osim škripavog kreveta na sklapanje, izanđalog dušeka, plastičnog stola i stolice. Nije lako kada ti u tri ujutru po limenom krovu dobuje biblijski pljusak. I treba izbeći sva ta pseća govna, i govna koja se izlivaju iz kanalizacije kada pada kiša, i treba izdržati neprekidnu buku. Tokom čitavog boravka tamo, nijedne noći se nisam pošteno naspavao. Ali ljudi su me cenili zbog toga što sam došao tu da živim. Ono što ih stvarno nervira je kada ljudi dođu na par dana, a onda pišu autoritativne članke o životu u faveli.

Sigurno je bilo uvrnuto gledati luksuzne kuće pored udžerica u faveli.

Mene je to zapanjilo. Između ekstremno modernog, luksuznog apartmana i kartonske straćare kao u Mumbaju razdaljina je svega 15, 20 metara.

Da li ti je ikada bilo neugodno?

Doživeo sam par uznemirujućih trenutaka, jer sam bio rešen da favelu istražim do kraja. Odlazio sam duboko u favele. Četiri ili pet puta sam se susretao sa grupama mladića koji su sedeli unaokolo noseći polautomatske puške, i čudili se pojavi jednog gringa. Ponašao sam se onako kao što bi učinio svako razuman, igrao sam ulogu glupog gringa, što u velikoj meri i jesam bio.

O čemu si pričao s njima?

Jednom smo pričali o predstojećem svetskom fudbalskom prvenstvu. Oni su mislili da su šanse Engleza ravne nuli, i da će Brazil da pobedi. A jednom drugom prilikom sam tamo otišao sa jednim prijateljem koji je znao vođu bande, pa smo sedeli i ćaskali, a on je bio veoma ljubazan. Zapanjilo me je to što ga je tri dana kasnije ubila policija.

Pišeš o alkoholizmu u Nemovoj porodici. Na kakve vrste zavisnosti si nailazio?

Ako te zanima zavisnost od kreka, treba da odeš u druge favale, ali od onoga što tamo možeš da videš ti se digne kosa na glavi, kunem se. Tinejdžeri koji hodaju kao zombiji se okupljaju na mestima koja su poznata kao „krekolandije", i tamo dolaze tinejdžeri koji su na kreku, pa i mlađa deca na kreku. I samo sede tamo – ne znaju ni da li je dan, ili je noć. Strašno je to gledati.

Šta misliš, šta mora da se promeni da bi se život u favelama poboljšao?

Na srednje ili duže staze, u favelama obrazovanje mora da postane dostupnije, i moraju da se pozabave problemom nasilja u porodici. Porodično nasilje je toliko bitno zato što izloženost nasilju u porodici dovodi do podražavanja nasilničkog ponašanja od strane mlađih generacija.

Šta misliš, kako će brazilske vlasti prihvatiti tvoju knjigu?

Neće im se dopasti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu