Da me neko pita zašto svake godine žrtvujem par sati spavanja pred ozloglašeni ponedeljak da bih gledala dodelu Oskara, ne znam šta bih odgovorila. Retko gledam druge nagradne fešte, a Evrovizija i slični izbori prolaze daleko od mene. Bez filmova ne bih mogla, naravno, ali se prečesto dešava da moji favoriti ostanu praznih ruku, ako uopšte i budu nominovani.Šetnja po crvenom tepihu, onako, mogu da preživim i ako ne saznam da Skarlet nosi haljinu toga i toga, a izveštačeni odgovori zvezda na uglavnom tupava pitanja reportera mi uđu na jedno uvo, a izađu na drugo. Dok je Džon Stjuart ona dva puta vodio dodelu nagrada, jasno je zašto sam gledala, ali pevačke i plesačke bravure Hjua Džekmena ili nategnut humor ovogodišnjeg voditelja Nila Patrika Harisa nisu ono što me drži budnom dok većina sugrađana spava ili ustaje za posao.
Reklame
Istina, zabavno je povremeno slušati ko će se kome zahvaliti, iznenaditi se, kao prošle godine kada se čulo da je pravi Metju Mekonahi sve samo ne Rast Kol iz Pravog detektiva, zaljubiti se po stoti put u Džareda Leta, ili otkriti ko je čiji muž ili žena, ćerka, zet i rod – teško je odoleti tim iskonskim tabloidnim detaljima.
Odavno sam digla ruke od pokušaja da razumem kako par hiljada članova Akademije odlučuje o nominacijama i nagradama, a pretpostavljam da je ovogodišnji novitet, pozivanje revizorske grupe Price Waterhouse da nadgleda proces glasanja izazvan uglavnom zataškanim poluskandalima o favoritima navodnih lobija.Ali kad već počnem, ne mogu da se odvojim od ekrana i sve gledam kao šiparica na koncertu Džastina Bibera. Nerviram se kada ovi "moji" puknu zbog nekog ko to ne zaslužuje, najviše volim onaj trenutak kada su svi nominovani na ekranu i svaki, ama baš svaki put, odbrojavam onu pauzu između "a dobitnik je…" Mnogo su mi dragi svi oni nerdovi koji dobiju Oskara za zvuk jer su najiskreniji, a priznajem da mi je knedla u grlu kad god krene ona video čitulja sa imenima i likovima onih koji su nas napustili.
I znam da će svake godine biti nekakvog iskakanja u govorima dobitnika, pozivanja na pravdu, jednakost i sve ono što bi trebalo da je normalno u civilizaciji ali nije – od Apači Indijanke koja nije primila Oskara dodeljenog Marlonu Brandou za ulogu u Kopolinom Kumu 1973. godine, do gorljivih govora Majkla Mura, ili kao noćas, Patriše Arket.
Reklame
I dok se gunđanje smenjuje aplauzom, nekada, kao noćas, desi se nešto zbog čega sve zamerke padaju u vodu. Najvažniji Oskar ove godine otišao je u prave ruke.
Znam da Akademija nije preko noći postala utočište za Edvarda Snoudena. Niti je Amerika odjednom rešila da oslobodi Bredlija Meninga i prestane da zahteva izručenje Džulijana Asanža. Znam da će Džejkob Aplebaum i dalje koristiti Tor i ko zna šta još da izbegne praćenje i omogući razmenu podataka zviždačima. I jasno mi je, kao i svima, da se dodelom Oskara filmu o "najvećem neprijatelju savremene demokratije" pere savest i ono što sarkastični Zapadnjaci zovu "liberalna krivica".Retki su, nadam se, oni koji nisu bar na tren bili zabezeknuti nekim od "kablova" Vikiliksa. Rasprave o Asanžu češće se vode oko navodnog seks-skandala, bacajući u deseti plan sve one bitnije, ali istina, zamornije detalje. O Snoudenu svako ima mišljenje, nažalost više usmereno na to da li je ili nije prodao dušu i znanje Rusima, nego o onome što je otkrio.
I svemu se tome može i ne mora zamerati, ali čuti i videti Glena Grinvalda, advokata od koga novinari treba da uče kako da rade svoj posao, i Loru Poatras, rediteljku koja spremno žrtvuje nagrade zarad činjenica, kako na bini Dolbi teatra drže statuu Oskara u rukama vredi bdenja do zore.I zato ću i dalje gledati dodelu Oskara. Akademija ume lepo da iznenadi, pa makar jednom u deset godina.
