Zanimanje iz snova: On ocenjuje kvalitet javnih kuća u Britaniji

*Neka imena, uključujući i nazive javnih kuća, su izmenjena

Sa debelim naočarima na nosu i kačketom od tvida na glavi, Džordž Mekoj me je pokupio u pola deset ujutru. Govori napadno glasno, kao neki komentator konjičkih trka.

„Pre ovoga sam imao firmu koja se bavila muzičkom industrijom", kaže. „Posao je propao, moja bivša žena je umrla. Pre nego što je umrla, razveli smo se i pokupila mi je skoro sve pare. I ranije sam angažovao prostitutke, kada sam putovao zbog posla, pa sam rešio da mi hobi postane posao."

Grejanje u kolima je bilo odvrnuto na preko 30 stepeni, pa sam već htela da izađem.

Rođen 1948. godine u Malvernu, u porodici dvoje fizičara sa Kembridža, Džordž je uvek bio preduzetan. Prodajući pouzećem ploče izvođača kao što su Fets Domino, Čak Beri i Dona Samer, do 1990. godine je obrtao preko 2 miliona evra godišnje. Ali već 1995, izgubio je sve. I tako je krenuo u novi krstaški pohod; da napravi prvi sveobuhvatni vodič za javne kuće u Britaniji, da rangira prostitutke na skali od jedne do pet zvezdica, navede specijalne ponude, radno vreme i politiku naplaćivanja, i da izazove bes ljudi koji ne žele da se ljudi rangiraju po tome koliko dobro puše.

Procenjuje se da industrija seksa u Britaniji godišnje donosi šest milijardi evra, i dok statistike kažu da je jedan od deset muškaraca koristio usluge prostitutke, Džordž sugeriše da je verovatnije da je odnos jedan od trojice.

„Među klijentima su i državni branioci, knjigovođe… ko god hoćeš. Poznajem bivšeg ministra inostranih poslova koji voli da oblači žensku odeću i da mu ispraše tur. Znam još jednog koji je jednostavno voleo da ima običan seks sa mnogo raznih žena".

U Britaniji prodaja tela nije krivično delo, ali nuditi se u javnosti jeste. Nije nelegalno raditi u javnoj kući, ali je nelegalno upravljati njome. Za mušterije, tražiti od nekoga seksualne usluge u javnost nije dozvoljeno, ali je u redu tražiti ih nasamo. Stoga, Džordž tehnički ne krši zakon, i osim toga, on ne mora zaista da plati za seks; zbog toga što je kritičar, obično ga dobija za džabe.

„Povremeno neka devojka kaže, 'Dozvoli da ti pokažem koliko sam dobra', i bilo bi nepristojno s moje strane da im ne dopustim da demonstriraju svoje veštine", kaže Džordž. „Ako pomisliš, 'To je bilo prokleto dobro, ponovo ću doći kod nje', ona dobije pet zvezdica. Ako pomisliš, 'Ne znam zašto sam se uopšte upustio u to', dobiće jednu zvezdicu. Obično daju sve od sebe, jer znaju ko sam."

U pola jedanaest smo stigli na prvi zakazani sastanak: *Bentliz u Djuzberiju. Nalazi se u poslovnoj četvrti, u komšiluku brojnih firmi, u kojima ništa ne slute. Džordž mi kaže da kućevlasnici znaju, i rado će ostaviti javnu kuću na svom posedu, ako ne počnu da se dešavaju „sumnjive stvari". Bentliz je osnovan pre više od 25 godina, i zvanično je zaveden kao sauna. Otvoren je sedam dana nedeljno, upošljava šest žena, i u proseku ima 10 do 13 mušterija dnevno. Pesma FUSE ODG-a sa Šinom Polom Dangerous Love svira dok ulazimo.

*Džon, vlasnik, nas vodi u obilazak. Bentliz je svetao i čist, ali se oseća neki zasićeni miris koji te tera da dišeš pliće nego obično. Džordž im je u svom vodiču dao četiri zvezdice, okarakterišući osoblje kao „svestrano" sa „mnogo mladih lepotica."

Ovde je Džordžov status zvezde malo izraženiji. Sive nalepnice na kojima piše „po preporuci Džordža Mekoja" zalepljene su na vrata salona, kao znak njegovog odobravanja.

Ana, koja je menadžer već tri godine, pozdravlja se sa Džordžom kao sa starim prijateljem. Veoma dobro se poznaju, sudeći po četiri zvezdice koje joj je dao u recenziji, ali ona više ne radi taj deo posla.

„Meni je to bilo užasno, jer jednostavno zaista moraš da budeš emotivno jaka osoba da bi to radila", kaže mi ona. „Mušterije su uvek bile fine prema meni, ali nisam mogla to da izdržim na mentalnom i emotivnom nivou."

Zbog rizika za fizičko zdravlje u tom poslu, 73 odsto radnika u industriji seksa takođe pati od anksioznih poremećaja, a kod 46 odsto njih se javlja depresija. Džordža to izgleda ne uznemirava previše.

„Zašto bi patile?" pita on. „Kada jednom zapadne u to stanje, možda je najbolje da se povuče. Saloni ne žele nesrećne devojke, ili devojke koje se drogiraju, jer će onda i klijenti biti nesrećni i neće ponovo dolaziti da koriste njihove usluge. Priče da teraju ljude da to rade protiv svoje volje su sranje. Zar nije bolje da rade to, nego da su na teretu države?"

Seli smo ponovo u kola i otišli na još jedan sastanak u Djuzberiju, ovog puta kod „Sandre", ali niko se nije pojavio.

„Duguju mi pare za oglas", progunđao je Džordž.

Umesto toga, napravili smo pauzu na nekoj pumpi u blizini Šefilda, i uzeli salatu iz „Morisonsa".

Džordž mi kaže da je to posao sa punim radnim vremenom. Kada nije na terenu i ne obilazi javne kuće dva dana nedeljno, on je u kancelariji i analizira podatke sa interneta. Napisao je 32 vodiča za britanske javne kuće, sa toliko opsežnim detaljima, da on tvrdi da ih Ministarstvo unutrašnjih poslova koristi da bi dopunilo zvanične podatke o javnim kućama u Britaniji. Rekao mi je da je preko interneta prodao oko 100 hiljada primeraka, za 10 funti po komadu. Kada sam počela da pravim proračun, saopštio mi je da zapravo tek treba da dosegne pozitivnu nulu. Zašto se onda time bavi?

"Uživam u tome da me dama zadovoljava oralno, a potom da imamo regularan polni odnos, ništa neuobičajeno", kaže. „Da, ako je dama spremna da analno prodrem u nju, onda neka bude. Ali nikada ne bih insistirao da žena nešto radi."

I pored sve Džordžove pristojnosti, iznenada mi je sinulo da sedim na parkingu usred nedođije sa čovekom koji je izgradio život i karijeru na ocenjivanju žena u krevetu. Kaže mi da misli da žene „ne znaju da cene seksualne žudnje koje muškarci imaju. Muškarci na seks gledaju kao na iskustvo u kojem uživaju", kaže on, „a ne kao na čin stvaranja."

Tokom tog popodneva smo posetili još par lokacija na Džordžovom spisku. Jedna od njih je besprekorno čist tajlanđanski salon, a drugo mesto se zove *Utočište. Ova dva mesta su sušta suportnost jedno drugom; u *Utočištu stoji znak „čuvajte se rešetaka na vratima."

Džordž se pozdravlja sa vlasnikom, čovekom starim skoro sedamdeset godina, čvornovatih prstiju i jezivog osmeh, i počinjemo da pričamo o trgovini ljudima.

„To je masovna histerija", uzvikuje Džordž. „Političari vole da nas plaše, pokušavaju da stvore sliku o tome da u ovoj zemlji cveta trgovina ljudima. Jer ako smo uplašeni, glasaćemo za njih da bismo bili bezbedni. Njih samo to zanima, jebote. Ako im odgovara da nas zabrinu, zabrinuće nas."

Pažljivo pravi razliku između onih koji rade u salonima i onih koji rade na ulici. Priznaje da je moguće da su droge i trgovina ljudima zastupljeni na ulicama. „Ne kažem da u salonima nema devojaka koje uzimaju drogu, ali drogira se i Najdžela jebena Loson!"

Pretposlednje mesto koje smo posetili tog dana je *Večnost, četvorosobni salon na obodu Šefilda. U kompletu sa teretanom, bilijarskim stolom i mračnom sobom, takozvanom tamnicom, prima između 8 i 38 mušterija dnevno.

Dejvid, vlasnik, poveo me je u obilazak. On kaže da je njegova ustanova jedno od retkih mesta u kojima je invalidima obezbeđen pristup. „Danas dolazi jedan čovek, dolazi jednom nedeljno. Ima samo 21 godinu. Otac ga dovodi. Dolazi u invalidskim kolicima i priča preko kompjutera. Dolaze nam i ratni vojni invalidi, bez udova. Oni znaju da će im ovde biti udobno."

Do pet popodne smo već stigli do poslednjeg odredišta, malo drugačijeg od drugih. U pitanju je dominatriks „gospodarica" koja radi sama. Džordž me uverava da je ona „mala zečica" u poređenju sa drugima, dok zvonimo na vrata njene polovine kuće. Dete viri kroz prozor stana u prizemlju, a ja razmišljam o robovima kojima guraju kugle u usta i pišaju na njih nekoliko metara iznad.

Unutra se Džordž toplo pozdravlja sa „gospodaricom Lolom". Bucmastim rukama joj gladi korset. „Džordže", uzvikuje ona. Što sam više tu boravila, bilo mi je jasnije da ona komunicira isključivo tako što viče.

Poziva nas u dnevnu sobu koja izgleda relativno normalno, ako izuzmemo ogroman zlatni presto. Dva muškarca, roba, leže svaki na svojoj sofi. Jedan je uredan i nosi odelo, drugi izgleda kao tip iz prodavnice stripova. „Posle dobre sesije", ovaj drugi kaže, „osećam se kao da sam se ponovo po prvi put zaljubio do ušiju. Ko ne bi voleo da mu se stalno vraća takav osećaj?"

„Jednom sam se ludo zaljubio u jednu damu", kaže Džordž. „Kada sam imao 19 godina, dok sam jednog vikenda sa njom čuvao neke pudlice. Ali njeni roditelji su insistirali da raskine sa mnom. Posle toga sam odlučio da je petljati se s ljudima veća dara nego mera."

Džordž klizi kroz tamnicu, veselo pokazujući noževe i dildoe. „Evo, tu je krst, ideja je da te vežu na njega raširenih ruku, i mogu da te bičuju ili da ti ispraše tur. A možeš i da odeš ispred, da ti se iživljavaju nad kitom i mudima", kezi se on. „Mogu da te zaključaju u kavez i ostave na sat i nešto, kao kučence. Gospodarica često sedi tu, na prestolu. Imaju razne štipaljke koje možeš da staviš na bradavice, ili na druge delove tela."

Razočaralo me je kad sam čula da Džordž ne voli mnogo da eksperimentiše. „Spreman sam da me vežu i zlostavljaju, ako mi ne ostanu modrice", deklarisao se. „Ali to je najdalje što ću ja da idem."

„Verovala ili ne, ima žena koje uživaju u tome", kaže Džordž. Vratili smo se u auto; završili smo obilazak. Spremna sam da završim dan i iskočim na prvom crvenom svetlu.

Slažem se da je sigurno prilično naporno za tih nekoliko žena koje su srećno zaposlene u industriji seksa da stalno moraju da brane sopstvenu želju da prodaju seks. Ali to ne opravdava previđanje, kao što Džordž izgleda čini, mnogih drugih koji su vezani za njih finansijski ili porodično, koji podnose fizički ili emotivni danak seksualnog čina sa tri neznanca dnevno.

Džordž može da razglaba o tome kako su trgovina ljudima i depresija izmišljotine vlasti, ali jedna stvar mi je izazvala pažnju, a to je koliko se javne kuće tolerišu u britanskom društvu. U svim salonima koje smo posetili su tvrdili da policija tačno zna čime se bave i ostavlja ih na miru. To ne znači da će se trenutno stanje zadržati. Uvođenje novih mogućnosti, pa čak i propisa za ovu industriju možda će pomoći da stvorimo stvarnu sliku onoga što se događa, jer izgleda da su trenutno Džordžovi vodiči najsveobuhvatniji izvori informacija koje imamo.

Svakako da ovo što Džordž radi nije u redu, i ocenjivanje žena kao da su predmeti na ponudi u nekom časopisu nije ispravno. Ali ono što mi je postalo jasno kada sam provela ceo dan s njim je da nije maliciozan. Čini mi se da se ovako ponaša zbog osećaja praznine i gubitka, i da mu posao kojim se bavi daje osećaj svrhe i statusa.

„Nisu svi muškarci sigurni u sebe", kaže mi on. „Ali kada bi svi bili sigurni, ne bismo imali pristojnu literaturu. Potrebni su nam ljudi koji su malo previše bizarni da bi bili gospodin Ročester ili Hitklif."

Jasno je da su za Džordža muškarci koji koriste usluge prostitutki izmučeni romantični junaci. Ja se vraćam u normalno šefildsko veče, ali Džordž klizi nazad u podzemni svet, gde je on ipak kralj.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu