HPV vakcina ne pretvara devojčice u drolje

Podaci iz nove studije objavljene prošle nedelje pokazuju da mlade žene ne postaju promiskuitetnije – ponavljamo, ne postaju – od vakcine protiv humanog papiloma virusa.

Studija je u ponedeljak objavljena u ​Žurnalu udruženja lekara Kanade i prati medicinske podatke za 260,000 devojaka iz Ontarija. Polovina njih ispunjavala je sve potrebne uslove da primi HPV vakcinu kada je prvi put uvedena u ovoj kanadskoj provinciji 2007. i 2008. godine. U to vreme, devojčice su bile u osmom razredu.

Tim istraživača sakupio je (anonimne) podatke o njima i utvrdio da ova vakcina ne izaziva „riskantno" seksualno ponašanje. Utvrđeno je i da je broj zabeleženih slučajeva trudnoće i seksualno prenosivih bolesti koje nisu uzrokovane HPV-om nije porastao u pomenutom uzorku koji je primio vakcinu u poređenju sa kontrolnom grupom koja nije vakcinisana.

Razlog je, po svemu sudeći, što žene znaju da ih ova vakcina štiti ipak od samo jedne vrste seksualno prenosivih infekcija koja može da izazove rak grlića materice, ali ne i od svih ovakvih infekcija.

Međutim, pravo pitanje koje ovde treba postaviti jeste zašto se naučnici uopšte bave istraživanjem „promiskuiteta" kod mladih žena? Sve češće smo svedoci da društvo polako počinje da shvata kako preterano nazivanje žena promiskuitetnima direktno dovodi do javnog vređanja i sve češćih slučajeva seksualnog nasilja. Seksualizacija devojčica kroz pomno praćenje načina na koji se one oblače i uticaja na njihovu telesnu autonomiju postaje sve veći problem. I same trinaestogodišnjakinje ​su toga svesne.

Iako HPV izaziva oko ​70 odsto svih slučajeva raka grlića materice i genitalnih bradavica, izgleda da su roditelji svejedno ​zabrinuti da bi njihove ćerke mogle da upražnjavaju više seksa ako prime pomenutu vakcinu.

Kad je o tome reč, onda i ja imam nekoliko pitanja: zar nije malčice perverzno i to u najblažem smislu te reči, da se seksualni život žena bilo kog uzrasta prati tako pomno? Da li to znači da se medicinska zajednica isključila iz razgovora o seksualnom nasilju?

Upravo sam ta pitanja imala na umu kada sam pozvala doktorku Liju Smit, prvu autorku pomenute studije, i višeg istraživača, doktorku Lindu Levesk. Smit je rad na ovom projektu izvela kao deo svoje doktorske disertacije na Univerzitetu Makgil, ali je zato baza ove studije bila na Univerzitetu Kvins u Ontariju, na odeljenju na kojem radi Levesk. Njih dve su saslušale pritužbe roditelja tako da im je namera bila da te pretpostavke provere i naučnim metodama utvrde imaju li osnova ili ne.

„Pravi razlog zbog kojeg se ovakvo pitanje postavlja jeste određeni nivo spekulacija u javnosti, delom i zbog pažnje koju su celoj stvari posvetili mediji, jer se pretpostavljla da bi ova vakcinacija mogla da dovede do pojačanja seksualnih aktivnosti", kaže Smit. „Upravo to roditelji navode kao razlog što nerado odobravaju vakcinaciju svojih ćerki."

Ona me je takođe podsetila da su iz tog istog razloga protiv vakcinacije i sve katoličke škole u Alberti i Ontariju. Čak je i Majk Del Grande, novi predsedavajući Odbora katoličkih škola okruga Toronto ​prošle nedelje izjavio da su HPV vakcine moralno pitanje.

Stoga su naučnici odlučili da je došlo vreme da se proveri zasnivaju li se sumnje roditelja na zabludama ili ne.

„Želeli smo da sebi postavimo nekakav cilj i naučnim metodama utvrdimo koliko ima istine u pričama da ova vakcina utiče na seksualno ponašanje", kaže Smit.

Iako su imale najbolje namere, način na koji je studija napisana izaziva nelagodu jer se sam promiskuitet predstavlja kao opasnost. Pored toga, promiskuitetom momaka se izgleda niko ne bavi. Evo šta o tome kaže ova studija:

„U sam centar polemika u javnosti dospela je pretpostavka da vakcinacija protiv HPV-a može a prouzrokuje seksualnu inhibiciju, to jest, da mlade žene i devojke usled ove vakcine mogu da steknu pogrešan utisak da ih ona štiti od seksualno prenosivih infekcija i da upravo taj pogrešan utisak može da ih navede da se upuste u seksualne aktivnosti riskantnije od onih koje su ranije praktikovale (kao što su recimo promiskuitet ili izbegavanje upotrebe kondoma). Uvećanje ovakvog seksualnog ponašanja moglo bi da ima ozbiljne kliničke posledice, uključujući tu i veći rizik od trudnoće i seksualno prenosivih infekcija."

Povrh toga, "kao osnovni razlog zbog koje roditelji odbijaju vakcinu navodi se upravo njihov strah da bi ona mogla da izazove promiskuitetno ponašanje, što može da objasni slab odaziv na HPV vakcinu u pojedinim regionima. Bilo da je stvarna ili umišljena, seksualna inhibicija očigledno može da ima negativan uticaj na potencijalne prednosti HPV vakcinacije", piše u studiji.

Obema doktorkama sam pomenula da će svi misliti kako su devojke same krive ako im se desi neka vrsta seksualnog nasilja jer su označene kao promiskuitetne. Pitala sam ih da li su svesne potencijalne opasnosti od vrste termina kojima su se služile u studiji.

„Mi smo u prvom redu bile usmerene na HPV vakcinu i to nam je bio glavni pokretač tokom ovog istraživanja", objašnjava Levesk. Ona je dalje primetila da je to važno pitanje, kao i da je ona sama feministkinja, ali da „nismo imali na umu širi društveni kontekst koji ste vi sada pomenuli."

Što se tiče samog termina „promiskuitet", one tvrde da su ga koristile jer je dominantan u literaturi o HPV-u. Smitova takođe dodaje da je razlog zbog kojeg su ispitivane samo devojke taj što su u to vreme samo one vakcinisane.

Bilo kako bilo, i dalje sam u nedoumici povodom termina koji se koriste u ovoj studiji jer se ne vidi da li su ispitivanja vršena samo u vezi sa trudnoćom i seksualno prenosivim bolestima, ili su poslužila da se utvrdi ukupno seksualno ponašanje.

Smit i Levesk tvrde da nisu direktno posmatrale svaki vid seksualnog ponašanja kao što su, recimo, upotreba kondoma ili broj seksualnih partnera, jer takvi podaci moraju doći od samih ispitanika, a često su i netačni usled pritiska kojem ih izlaže okruženje. Tako, recimo, mlade devojke nerado priznaju da imaju više seksualnih partnera da ne bi bile proglašene za drolje.

Interesantno mi je to što su one svesne ovih nijansi, ali studija koju su napisale svejedno odiše uvredljivim terminima. Roditeljska histerija izazvana seksualnim životom tinejdžera ne bi trebalo da bude predmet proučavanja naučnih studija.

Ponavljam, kakva je korist od njihovih najboljih namera ako ljudi iz sveta medicine koriste potencijalno uvredljive izraze da označe ove mlade žene? Levesk možda jeste napomenula da one nisu uzele širi društveni kontekst u obzir kada su birale terminologiju, ali je izgleda kucnuo čas da institucije počnu da rade upravo to.