Vodič za neutralne: kako zavoleti Fulam

Nadimak: Beli, kotidžeri

Ukratko: Gostoljubivi klub sa jugozapada Londona, nedaleko od reke, nekada poznat po statui Majkla Džeksona ali ona je srećom u međuvremenu bila uklonjena

Slavni navijači: Kit Alen, Lili Alen, Hju Grant, Škorpija iz „Gladijatora", Danijel „ne ložim se na fudbal" Redklif.

Od početka veka pa skoro deceniju i po, Fulam je bio favorit neutralnih navijača među klubovima Premijer lige. Generalno je delovao kao pristojan, fin klub čiji su navijači bili ljubazni i skromni pripadnici srednje klase. Gostovanje na Krejven Kotidžu nikad niko nije doživljavao kao problem. Stadion se nalazi na glibovitim obalama Temze, između zelenila Bišop parka sa jedne i Patni Bridž stanice sa druge strane, više nego zadovoljavajuće u estetskom smislu za gledanje fudbala. Na dan utakmice, starinski viktorijanski pabovi prepuni su navijača Fulama u belim dresovima, piju biter, šale se na račun sopstvenog fatalizma i veselo preziru Čelsi. Po temperamentu su sušta suprotnost pristalicama lokalnog rivala, čiji je Stamford Bridž tek dve milje udaljen.

Veći deo istorije Fulam je proveo u nižim ligama, a uspon do Premijer lige danas deluje kao nekakva fudbalska bajka. Pre dvadeset godina kupio ih je Mohamed Al-Fajed, egipatski biznismen i tadašnji vlasnik Harods trgovinskog lanca, pa je novca bilo na raspolaganju više nego ikada ranije. Bili su u neku ruku to što je danas Bornmut: realno prebogati a ipak sa romantičnim statusom malog kluba. Pod vođstvom Kevina Kigana i Žana Tigane, Fulam je od treće divizije stigao do najvišeg ranga takmičenja za samo pet sezona, uz medijsku pažnju i komplimente sa svih strana, na šta njihov deo Londona tada još nije navikao. Al-Fajed je čak najavljivao da će se Fulam takmičiti sa najvećim klubovima u Engleskoj, još se pamti izjava po kojoj je trebalo da postanu „južni Mančester Junajted."

Pa ipak, iako je površinski gledano ovaj uspon bio fantastičan, zlatno doba Al-Fajeda nije bilo baš savršeno. Jedno vreme se strahovalo za budućnost kluba jer su se dugovi gomilali a Krejven Kotidž bio na meti trgovaca nekretninama. Srećom nisu morali da se presele, iako jesu dve sezone igrali na Loftus Roudu dok se stadion renovirao.

Mnogi su stari stadioni nestali iz finansijskih razloga tokom prethodnih par decenija, ali izgubiti Krejven Kotidž bila bi vrhunska tragedija. On je bio i ostao jedna od najpoznatijih tradicionalnih lokacija u engleskom fudbalu, drvenih sedišta, drvenih stepenica, i elegantne edvardovske arhitekture. Tribina Džon Hejns od crvenih ciglica ima status zaštićene građevina drugog stepena, kao i čuvena „koliba" sa Patni strane stadiona.

Fulam nije uspeo da sruši Mančester Junajted, pa je Al-Fajed sa godinama počeo sve manje da ulaže. Odnos sa navijačima se postepeno kvario, kao na primer kada je vlasnik kluba ispred stadiona podigao statuu preminulom muzičaru Majklu Džeksonu, svom dobrom drugu. Sa ovim su se mnogi sprdali, ali Al-Fajed je sve nezadovoljne poslao „u pakao". Pa ipak, Fulamu su na terenu predstojali još neki zvezdani trenuci kao što je bio plasman u finale Evropa lige, na putu do kog su savladali Juventus, Volfsburg, Hamburg, i Šahtjor Donjeck, da bi u finalnoj utakmici poklekli tek u produžetku protiv Atletiko Madrida. I pored srceparajućeg poraza, navijači su osećali da su se snovi ostvaruju posle impresivnog učinka u Evropi te sezone. Fulam je samo deceniju ranije bio četvrtoligaš, a u tom trenutku kao da se bližio vrhu svojih mogućnosti. Nažalost, od tog vrha sve je krenulo nizbrdo za klub sa Krejven Kotidža.

Tokom sledećih par sezona Fulam je tapkao u mestu, da bi uskoro počeo da se bori za opstanak. Pad je pod Martinom Jolom bio spor ali neumitan, da bi ga Rene Molenstin i Feliks Magat samo ubrzali; poslednji od navedenih trenera ostaće zapamćen kao jedna od najgorih akvizicija u istoriji Premijer lige. Fulam je ispao u Čempionšip na kraju sezone 2013/14, da bi i u tom takmičenju nastavili da igraju bez rezultatskog uspeha i bez vere u sebe. Pitanje je koliko su te stvari povezane, ali Al-Fajed je klub leta 2013. prodao Šahidu Kanu, pakistansko-američkom privredniku i milijarderu.

___________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film: YU'll Never Walk Alone

___________________________________________________________________________________________________

Danas, nekoliko sezona kasnije, stvari kao da ponovo kreću nabolje za Fulam. Aktuelna im je sezona oporavka, bore se za gornji dom Čempionšipa. U međuvremenu su navijači imali vremena da porazmisle o eri Premijer lige i o tome koliko im znači praćenje fudbala na Krejven Kotidžu. Svako ispadanje iz lige prate promene; navijači se razvrstaju na turiste sa jedne strane i one najvernije koji održavaju atmosferu sa druge.

U decembru smo porazgovarali sa navijačima pre gostovanja Roterdama, i stekli utisak da duh Fulama nesalomiv uprkos poteškoćama. Neki kažu da postoje nove podele među navijačima, ali svi su umereno optimistični po pitanju budućnosti kluba. Kao i uvek, pričali su otvoreno, prijateljski, sa kiselim osmehom, o tome šta za njih znači Fulam. Prvi je najkiseliji među njima, Semi Džejms, autor nezavisnog Fulhamish podkasta.

Pitali smo Semija da li je slučajnost da se pad Fulama poklopio sa dolaskom nove uprave, i kakva je danas reputacija vlasnika među navijačima. On priznaje da pod Kanom nije bilo lako, ali ističe olakšavajuće okolnosti – loše stanje u kom se klub nalazio u vreme kupovine, i činjenicu da novi vlasnik jeste uložio znatna sredstva u oporavak kluba. Iako navijači neke Kanove investicije ocenjuju kao neefikasne i nepromišljene, još uvek ne otkazuju poslušnost svom brkatom patronu; a i nije da su inače turbulentna grupa. „Ako ćemo iskreno, meni je malo žao Šahida Kana. Tranzicija je sporo išla, ali mislim da su mu motivi iskreni i da želi najbolje za klub."

Sa Semijem se slaže Džek Kolins, koji kaže da se sa Kanom mnogi navijači ne slažu, ali većina misli da se klub najzad stabilizovao i kreće se u pravom pravcu. „Ima nas raznih, teško je proceniti šta ko misli, ali ja bih lično rekao da Kan pokušava da uradi pravu stvar, da nas pomeri iz mrtve tačke." Generalno, većina navijača deli ovaj utisak; Kan je po njima spreman i sposoban da povede klub dalje. Mnogim klubovima nedostaje ova vrsta finansijskog pokroviteljstva, tako da navijači Fulama ne žele previše da se žale.

Osim uprave, šta se još promenilo poslednjih godina? Kako su se navijači prilagodili na drugu ligu, kako se klub adaptirao? Ne tako davno, za Fulam su nastupali Dani Marfi, Musa Dembele, i Klint Dempsi iz najboljih dana, uz ljubimce publike kao što su bili Demijen Daf, Endi Džonson, i Džon Arne Rise. Danas Fulam još uvek ima pristojan sastav i nekoliko zanimljivih igrača, ali daleko su od holivudskog talenta koji može da privuče pažnju neutralnih posmatrača. Posete su značajno manje, ali navijači koji i dalje dolaze na stadion su posvećeniji nego ikad. Nekoliko puta pominju „identitet", kao da drže da se klub ovako vraća svojim korenima.

Posebno je interesantno što mnogi prećutno kao da govore da bi radije ostali u Čempionšipu, uprkos glamuroznom bogatstvu koje nosi plasman u Premijer ligu. Sve ima svoju cenu, pa bi se možda izgubilo na autentičnosti koju druga liga nosi. Navijači Fulama naravno žele uspeh svom klubu, ali ističu da cene prijateljski duh i manjak pretencioznosti prisutan u ovom rangu takmičenja; pominju gostovanja Hadersfildu, Vulverhemptonu, Ipsviču. „Meni je lično donekle drago da je glamur nestao, da je opet fudbal najvažniji", kaže Semi. „Navijači ovako ne dolaze da gledaju Kristijana Ronalda, nego da gledaju Fulam."

Od svih londonskih klubova, Fulamu je verovatno najteže da privuče nove navijače. Korporativni gigant sa Stamford Bridža je tako blizu da mnoga deca iz ovog dela grada odluče da gledaju Čelsi umesto njegovog manje uspešnog rivala. Osim toga ima dosta teritorijalnog preklapanja sa Brentfordom i Kvins Parkom, što znači da se čak ni oni kojima su niži rangovi takmičenja prihvatljivi ne okreću automatski ka Fulamu. Ovo klub čini jedinstvenim, u neku ruku. Navijati za Fulam zahteva određen način razmišljanja i prirodnu sklonost ka Krejven Kotidžu. Ljudi skromnijih prohteva nalaze zadovoljstvo u praćenju utakmice unutar tako elegantnog ambijenta. Što se samog fudbala tiče, navijati za Fulam nikad neće biti direktno vezano za uspeh, tako da nabeđenim pozerima ovde prosto nije mesto.

Sve ovo ulazi u klupski identitet Fulama, kluba koji prolazi kroz oporavak posle pada u niži rang takmičenja. Nema više premijerligaških turista, ostali su samo oni koji klub vole zbog toga što jeste. Nije najuspešniji ni najbolje profilisani klub u Londonu, a verovatno ga čeka još nekoliko mukotrpnih godina. Pa ipak, niko drugi nema takvu arhitekturu, taj stadion na obali reke, tako ljubazne navijače. Kome to zvuči dobro, uživaće ako u subotu bude prošetao do Krejven Kotidža. Ko se navuče na šarm malog kluba, ovde će naći dom.

Tekst: @W_F_Magee // Video: @Jim_Weeks

Još na VICE.com

Engleska divlja strast: praznični fudbal

Trenirao sam fudbal za podmladak Real Madrida i bilo je užasno

Zašto niko ne suspenduje srpski fudbal

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu