Moj sin je ubijen pre dve godine, i još uvek tragam za odgovorima

Pre dve godine, 24. marta 2015, sin Čeril Hejs, Entoni, dvadesetsedmogodišnji kurir pošte SAD iz Čikaga, ubijen je u svojim kolima, u bloku 2800 Bulevara Vest Voren. Bilo je rano jutro, i on je kretao na posao. Ubistvo, jedno od više od 1300 njih koja su se u protekle dve godine dogodila u gradu, ostaje nerešeno.

Ovaj članak je objavljen u saradnji sa the Marshall Project .

Hoće li se to ikada dogoditi? Da li će taj čovek ikada biti uhapšen?

Danas sam zvala poštanskog inspektora – on istražuje ovaj slučaj zajedno sa policijom Čikaga, zato što je Entoni krenuo na posao kada je ubijen. Jednom nedeljno razmenjujemo poruke, i ja ga pitam šta ima novo. Nikada ne ulazim preduboko u to, zato što znam da nema mnogo toga da mi kaže – ili možda ne želi da to čujem. I dalje verujem da će policija uhapsiti nekoga. Pokušavam da ostanem strpljiva i dam im vremena da rade svoj posao.

Prošlo je dve godine, a i dalje se plašim da li će doći do hapšenja.

Znam da ću kada slučaj dospe na sud biti suočena sa mnogo detalja oko toga kako je Entoni umro. Zapisujem stvari u dnevnik koji mi je poslala jedna prijateljica. Na koricama su ruže, a natpis kaže, „Prepusti svoje brige Gospodu, i on će te podržati".

Prvi put sam nešto u njega zapisala onog utorka, dana kada smo sahranili Entonija: „Posle nedelju dana planiranja, morala sam da vratim svog sinčića Bogu. Mama te mnogo voli. Srce me boli, ali uz mnogo molitve da mi da snagu, bol će prestati. Volim te, mama".

Na prvu godišnjicu Entonijeve smrti, dodala sam, „Danas je godišnjica tvoje prerane smrti… ti si najbolji sin kakvog majka samo može da poželi… pisaću ti još kasnije".

Tog dana nisam bila u stanju da mu odem na grob. Napolju je bilo grozno vreme. Samo sam mu pisala čitavog dana, obećavajući, „Pokušaću da dođem sledeće nedelje".

Ovog meseca sam napisala, „Osećam se tužno, plače mi se. Zamišljam te kako počivaš u svom kovčegu. Nikada nisam pomislila da ću te sahraniti. Toliko mi nedostaješ. Svima toliko mnogo nedostaješ. Volim te/nedostaješ mi, mama".

Takođe sam zapisala i šta bih možda poželela da kažem kada bih se suočila sa tom zlom osobom.

Ne želim ništa da zaboravim. Pisala sam o večeri pre nego što se to dogodilo: Entoni je živeo u prizemlju, i čula sam tresak ulaznih vrata. Uvek sam mu govorila da ih pridrži da bi se tiho zatvorila, ali on je insistirao na tome da ih pusti, i ja sam ih čula u zadnjem delu kuće. Te večeri sam pogledala kroz prozor, i videla Entonija kako se vraća do kola da uzme punjač za telefon. Nisam znala da će to biti poslednji put da vidim svog sina živog.

Dala bih sve što imam da mogu ponovo da čujem tresak ulaznih vrata.

Kada sam došla na mesto zločina posle pucnjave, Entoni je već bio mrtav. Postavili su žutu traku, i nisam mogla da priđem kolima. Ali zapitala sam se: da li je pozvao moje ime?

Kasnije, kada sam otišla da identifikujem Entonijevo telo, doktorka me je pripremila i upozorila da su mu oči i usta otvoreni. Kada ga je otkrila, moj bivši muž se smesta onesvestio. Ja sam ga samo pogledala, klimnula glavom i rekla, „To je on". Pretpostavila sam da nije imao vremena da razmišlja, pa ni da trepne.

Samo me progoni to što nisam bila u stanju da sačuvam bezbednost svog deteta. Ne znam čak ni koliko puta je Entoni bio pogođen, niti sam sigurna da želim to da znam. Sve što znam je da je na kolima bilo oko 11 rupa od metaka. Mogu da se izbroje na slici koja je izašla na internetu. Prvi put sam je potražila ove godine. To je bilo prvi put da sam bila u stanju da je pogledam.

U početku nisam mogla da podnesem da pročitam ili gledam bilo šta što je imalo veze sa slučajem. Ali od tada sam pročitala sve poruke saučešća na panoima koje su njegovi prijatelji postavili ispred kuće onog dana kada se to dogodilo. Te večeri sam ih sklonila, zato što sam znala da će sutradan padati kiša, odnela sam ih u kuću i okrenula ka zidu. Prošlog avgusta sam prvi put bila u stanju da ih okrenem.

Bilo je oko šest panoa, velikih, belih. Dole su, na njegovom krevetu. Još nismo izdali njegov stan.

Još uvek pričam o Entoniju. Dosta se smejemo kada pričamo o njemu. Uvek sam gledala slike – mnogi članovi porodica kažu da je teško gledati slike, ali ja ih i dalje gledam. Imam njegove slike u telefonu. Imam i slike njegovog nadgrobnog spomenika.

U Čikagu me stalno podsećaju na nasilje. Stalno ga ima u vestima. Nečije dete bude ubijeno. Svi uvek pričaju o Čikagu, čak i predsednik. Mislim da su svi u Čikagu pod stresom; dosadilo nam je da budemo u vestima. Ja sam stigla do tačke kada ne mogu da kažem da sam baš imuna na pucnjave, ali jednostavno moram da promenim kanal kada se pojave vesti. Ranije sam plakala zbog njih. Znam da moram da se uključim i govorim protiv sve te pucnjave, ali trenutno samo prebacim na kanal sa vremenskom prognozom ili sportom, ili nečim sličnim. Ne mogu da izdržim.

Moj terapeut mi je posle prve godišnjice Entonijeve smrti rekao, „Počešeš da napreduješ, Čeril". I jesam, pomalo. Počela sam pomalo da napredujem. Ali kao što svima pričam, vreme je jedino što leči.

Povremeno pročitam šta sam napisala u dnevniku, da vidim koliko sam napredovala.

Još na VICE.com:

Parola 'Snađi se': Kako živeti kao kralj iza rešetaka

Kako sam se iz zatvora ponovo povezao sa svojom otuđenom ćerkom

Božić iza rešetaka