Zašto smo uzeli prve kredite i kako to utiče na našu psihu

Na trenutak me je obradovala vest da su kreditna zaduženja u Srbiji, i građana i firmi, manja nego prošle godine. Doduše za jedan odsto i sada iznose ukupno 17,5 milijardi evra. Moja sreća je kratko trajala, jer sam saznala da to samo govori o lošem standardu i lošoj privredi, a ne o tome da ljudi mogu opuštenije da rasporede platu. Pa iako se priča o tome kako su krediti povoljniji za građane nego ikad do sad, manja je šansa da dođete do njih. Skoro nikakva, ako niste u kategoriji zaposlenih za stalno, onih koji redovno primaju platu ili ste stari penzioneri.

Samo u januaru je bilo 1,4 odsto manje potrošačkih kredita, ali je bilo više gotovinskih, stambenih i refinansirajućih. To direktno upućuje na loš standard. "Teško je odvojiti 30.000 dinara za plaćanje rate kredita ako je prosečna zarada 370 evra" – kaže Veroljub Dugalić iz Udruženja banaka za N1.

S jedne strane, možemo da se smorimo što je šansa za uletanje u kredit minimalna, a sa druge, kad pogledamo one koji sa njim žive, možda i da budemo srećni što smo izbegli taj metak, jer život sa kreditom može da bude horor.

- Vezanost za banku je kao i vezanost za prijatelja kome nešto dugujete. Postoji stalni osećaj neravnoteže i nezavršenosti i želja da damo onoliko koliko smo dobili i prekinemo taj osećaj. I u trenucima potpune opuštenosti, postoji senzacija u telu da nešto negde nije dovršeno i toga se ne možemo osloboditi, iako ne moramo o tome intenzivno da mislimo – kaže za VICE psihološkinja Suzana Krstić.

Nema potpunog opuštanja dok se kredit ne otplati, objašnjava ona. U nekom trenutku shvatimo da smo "prijatelju" vratili mnogo više nego što smo dobili i, umesto sreće, osetimo blagu razočaranost, koju ne priznajemo ni sebi.  Umesto toga, potrudimo se da ostalima objasnimo da je to najbolja opcija, ne bismo li sebi olakšali osećaj da smo prevareni, kaže Krstić.

Neki od onih koji su se zaglibili u kredite podelili su sa nama sliku kako izgleda život sa takvim "prijateljem" koji im stalno dahće za vratom. Pitali smo ih i kada su se i zašto odlučili da se "druže" sa kreditom.

Dosad sam uzimao samo kredite za automobile, i prvo iskustvo, kao i mnoga druga, bilo je prilično bolno, pošto sam 2005. godine uzeo kredit u "švajcarcima". Napalio sam se na "super povoljnu ponudu" na reklami i kupio novi pežo 107. Rata je bila oko 100 švajcarskih franaka, što je bilo oko 10 odsto moje mesečne plate. Decu još nisam imao, pa mi je to izgledalo sasvim okej kao rešenje. Auto je bio lep i nov, ali nam je na nos izašao, pošto je ubrzo rata skočila sa 100 na 200 franaka.

Postao je preskup i smučio nam se, a kao šlag na tortu došao je takav kvar motora zbog kojeg smo na kraju auto prodali u bescenje, ali smo isplatili najveći deo glavnice i deo rata. Pošto se na sve to rodilo i prvo dete, taj auto smo praktično zamrzeli pre rastanka, jer je postao ogromno opterećenje. Sledeći kredit, ponovo za auto, uzeo sam posle 10 godina, i sada je sve okej. I danas me zaboli glava kada pored mene prođe pežo 107.

Ubiće me taj kredit za stan, i ne mogu da dočekam 2020. godinu da ga konačno otplatim. Kad smo ga podigli momak i ja, računali smo da je bolje da dajemo lovu za nešto što će biti naše, nego za kiriju. Ali u međuvremenu sam ja ostala bez posla i skoro godinu dana smo jedva uspevali da se skrpimo.

Sad je malo lakše, našla sam novi posao, ali je plata manja, pa smo morali da se odreknemo nekih stvari. Opet, i dalje mislim da je bolje ovako nego da i dalje iznajmljujemo stan, bez obzira na troškove i kamate. Ali stvarno ćemo prodisati kad konačno svane avgust 2020. godine.

Prvi i jedini kredit koji sam uzela bio je studentski kredit, mislim da je bila 2008. godina. Tad mi je, kao studentu, svaki dinar značio. Kredit sam uzimala dve godine, a iznos koji smo dobijali na mesečnom nivou bio je 5.100 dinara. Te 2012. godine, kao sveže diplomiranoj i nezaposlenoj, stiglo mi je obaveštenje o vraćanju kredita. Rata je bila 2.450 dinara, a rok otplate tri godine. Za razliku od mnogih koji su to obaveštenje iskulirali, bila sam svesna obaveze koju sam preuzela na sebe. Kredit sam redovno otplaćivala tokom godina, malo su pomagali roditelji, malo ja honorarnim poslovima u tom periodu. Zanimljivo je da sam šest meseci volontirala uz simboličnu "nadoknadu" od 2.000 dinara, što je bilo taman skoro pa dovoljno za ratu.

Generalno, ceo period otplate kredita sam se osećala pomalo i kao ovca, jer jako puno mojih poznanika nije želelo da vrati kredit. A svi su bili zaposleni, za razliku od mene. Kredit sam uspešno otplatila 2016. godine. U međuvremenu je banka propala (kakvo iznenađenje) pa godinu dana niko nije vraćao kredite.

Kada se sad vratim unazad, jako sam ljuta na sebe što sam uopšte uzimala kredit. Značio mi je keš u studentskim danima, ali u prvim godinama otplate sam uglavnom bila nezaposlena, pa mi je sama rata bila više kamen spoticanja i ogromna obaveza koju sam sama sebi stavila na vrat.

Naravno, iz cele te fame oko kredita, izašlo je mnogo životnih lekcija poput: nikad nemoj da sumnjaš u sposobnost banke da bude neorganizovana i da te ne obaveštava ni o čemu, ne uzimaj kredit ako živiš u Srbiji ili da se nadaš da ćeš makar u prvih šest meseci posle završenog faksa naći posao i na kraju - dobro razmisli pre nego doneseš bilo kakvu odluku koja potencijalno može da utiče na tvoje finansijsko stanje u budućnosti. I za kraj - kredit nikada više.

Kredit od 5,000 evra sam uzela da bih pomogla roditeljima čiji se kredit od 12.000 evra zbog kamate utrostručio od kada su ga podigli. Sada otprilike imam osećaj kao da ću ceo život da radim samo da bih se rešila tog duga jer nikad neće nestati koliko god vremena da prolazi.

Pre šest godina, u momentu kad sam mislio da mi karijera ide u dobrom smeru, i da pored stalnog posla imam i mnogo tezgi sa strane, imao sam potrebu za kolima. Tada sam imao stari auto koji mi je sitnim kvarovima samo stvarao nervozu. Budući da nikakvu ušteđevinu nisam imao, shvatio sam da mi je kredit jedino rešenje. Najbolji uslovi, najmanja kamata, i jedini kredit bez učešća bio je za punto. Kredit je bio na sedam godina, rata je nešto oko 115 evra, i ostalo mi je još manje od godinu dana do poslednje rate.

Prve dve godine mi rata nije bila problem, ali sam onda ostao bez jedne stalne tezge i tako ostao samo na jednoj plati. Ta situacija je trajala  jedno godinu dana, i tada sam, jureći bolje finansijske uslove, odlučio da ostavim stalni posao i da svoju karijeru nastavim kao frilenser. Prvih nekoliko meseci sam imao ugovoreno dosta poslova, i činilo mi se da sam finansijski stabilan, ali je onda došao period od tri, četiri meseca bez ikakvog prihoda. Zaostali, neisplaćeni honorari su mi pokrivali ratu još koji mesec, ali se dešavalo da zakasnim po nekoliko dana sa pokrivanjem te rate. Sad opet imam stabilan posao, ali jedva čekam decembar i jedva čekam da se kredita oslobodim. Koliko god ta cifra izgledala mala, taj stalni pritisak opterećuje čoveka. Dobra strana kredita je ta, što sam u momentu uzimanja kredita uspeo da zatvorim sve kreditne kartice, dozvoljene minuse i ostale lažne pogodnosti koje deluju kao začarani krug iz koga je jako teško isplivati .

Prošle godine sam podigao kredit za more, koji nije bio veliki – 50.000 dinara. U početku sam redovno isplaćivao, ali zbog dozvoljenog minusa, postepeno mi je postajalo sve veće opterećenje. Da bih se spasio iz te večite trzavice i rešio zaostale dugove, uzeo sam veći kredit od 150.000 dinara, koji se otplaćuje godinu dana. Nekako sam se navikao na to, jer znam da mi je to bilo jedino rešenje, ali stalno imam tu svest da ne mogu ništa novo od garderobe da kupim, niti negde da izađem. Tih 9.000 dinara manje mesečno od plate me ostavlja taman sa onoliko da pokrijem stan, račune i tekuće troškove. Znam da nemam izbora i verovatno bih to ponovo uradio, a i tako ću kad budem nekad odlučio da kupim stan.

Još na VICE.com

Kako preživeti postpraznični bankrot

Šta se dogodi kada osvojite novac na lutriji

U redu je da vas nervira pitanje 'Imate li sitno?'